Preko razvalina do bušotina

Šta god da je ruski predsednik Vladimir Putin pre desetak dana u Sočiju obećao sirijskom predsedniku Bašaru al Asadu - a šapnuo mu je da je rat u njegovoj zemlji gotov i da je vreme za političko rešenje - izgleda da nije bio sasvim iskren. Teško da se drugačiji zaključak može izvući iz saopštenja ruskog Ministarstva odbrane koje je preneo Rojters, a u kome stoji da je minulog vikenda šest ruskih bombardera izvelo udare na ciljeve Islamske države u provinciji Deir al Zor u dolini reke Eufrat, u Siriji. Istina, načelnik generalštaba ruske vojske, general Valerij Gerasimov, istovremeno je najavio da će broj ruskih vojnika biti znatno smanjen, ali i da će Moskva ipak biti prisutna sa dve vojne baze, centrom za nadgledanje primirja i „izvesnim brojem neophodnih struktura koje bi podržale novonastalu situaciju“. Mnogo važnije, Gerasimov je kazao da su ruske snage na putu da ostvare primarni cilj u Siriji, odnosno da osiguraju Asadov režim. I upravo tu leži najveći problem sirijskog predsednika. Asad je birajući između gubitka svake samostalnosti i gubitka glave, a poučen sudbinom drugih bliskoistočnih lidera, prirodno izabrao ovo prvo, stavljajući se u trajno vazalni položaj. I zato će ubuduće morati da proguta bilo šta što mu iz Moskve bude servirano. S druge strane, koliko god razumno zvučala Putinova inicijativa koju je izneo turskom i iranskom predsedniku, Redžepu Tajipu Erdoganu i Hasanu Rohaniju, kao ozbiljno zainteresovanim stranama, o održavanju svesirijskog kongresa u Sočiju koji bi okupio različite stranke, uključujući i opozicione partije, etničke i religijske grupacije uz mogućnost ustavnih reformi i održavanja slobodnih izbora pod nadzorom Ujedinjenih nacija, u čitavoj priči nedostaje najozbiljnija karika - Amerika. I baš nekako u vreme Putinovog „mirovnog maratona“ iz američke administracije stigle su najave da i Vašington planira vojno prisustvo u Siriji. Zvaničnici administracije koji su želeli da ostanu anonimni kazali su Vašington postu da vojni angažman ostaje aktuelan u kurdskim oblastima na severu zemlje kako bi se stabilizovale zajednice pod lokalnom vladom. Nije nikakva pamet zaključiti da SAD i te kako ima geostrateške ciljeve u regionu kroz uspostavu pojedinih energetskih projekata ili prekida logističke i komunikacione linije Irana i Libana preko Sirije; i bilo kakav dogovor da bude postignut, teško će ubediti Pentagon da se odrekne vojnih baza instaliranih na teritoriji koju su zauzele Sirijske demokratske snage (SDF), a koje Vašington podržava. Tim pre što ni ostali igrači nisu iskreni u namerama o povlačenju. Ono što je za Ameriku još teže jeste prihvatanje Asadovog ostanka na vlasti u bilo kakvom obliku. Jednostavno, na simboličkom nivou, on je znamenje njihovog poraza, podsećanje da ih je Rusija marginalizovala, zahvaljujući u dobroj meri i pasivnosti Obamine administracije, i još više da se odustaje od statusa izuzetne nacije. A to je sasvim novi narativ koji podrazumeva i izgradnju novog poretka. I zato je Asadova politička sudbina za Vašington crvena linija. Ono što dodatno komplikuje situaciju Amerikancima je pozicija Turske. To što je Erdogan poslao vojsku u Siriju kako bi presekla širenje kurdske autonomije duž svoje južne granice i što u partiji Kurdske demokratske unije (PYD) i njenih Snaga narodne zaštite (YPG) koje vode SDF vidi terorističke organizacije dodatno usložnjava odnose Ankare i Vašingtona. Zato Erdoganov flert s Rusijom deluje više kao upozorenje nego namera da se zaista povuče tako radikalan potez. Ali, ova igra podrazumeva i duboko shvatanje turskog predsednika da njegova zemlja postaje sve važniji regionalni akter čija je naklonost dobrodošla svima, te da je preležao pretenciozne ideje o Turskoj kao globalnoj sili. Koliko god okretanje Turske Rusiji izgledalo nadrealno, Vašington poučen Erdoganovim nepredvidivim karakterom, situaciju tretira sa visokom dozom senzitivnosti. U tom svetlu treba i razumeti i obećanje američkog predsednika Donalda Trampa koji je nedavno Erdoganu kazao da će „uskoro doći do promene politike SAD o pitanju oružane podrške za američke partnere u Siriji“. Da li to znači da Vašington diže ruke od Kurda? Sasvim moguće. I ne bi bilo prvi, a verovatno ni poslednji put da u igri s velikim ulozima Kurdi budu prevareni. A da je reč o kolopletu nedoslednih interesa, posebno u ovako ozbiljnoj partiji, demonstrirao je Rohani poručivši iz Sočija da nema opravdanja za prisustvo stranih trupa koje nemaju odobrenje Damaska. Jasno je da je iranski predsednik ovom izjavom ispalio projektil ka Vašingtonu, ali je istovremeno i prećutao da Damask nije odobrio ni prisustvo turskih trupa. Ako se stvari posmatraju iz ove perspektive, očito je da je usmeni dogovor Trampa i Putina, nedavno, tokom kratkog razgovora u Vijetnamu, o povlačenju svih stranih trupa iz Sirije bio više zgodna dosetka kako bi se s nečim izašlo pred javnost nego ozbiljna namera da se to i uradi. Naposletku, kako sada stvari stoje, najizglednija budućnost Sirije je podela na interesne zone - ruske, američke, iranske, bilo čije... Makar i sve bilo pokriveno dijalogom dojučerašnjih neprijatelja, ustavnim reformama i demokratskim izborima čijih se rezultata niko neće pridržavati. Ono što, međutim, nismo čuli jeste možda i najvažnije pitanje - ko će finansirati obnovu sirijske infrastrukture i barem početak ekonomskog oporavka zemlje? Rusija kao inicijator mirovnog procesa suočena s udarima sankcija može doprineti minimalno. Iran i Turska ni toliko. Amerika? Moguće, ali uz nekoliko uslova, a prvi je povlačenje Asada sa vlasti. Ali budimo pošteni - nikome do toga nije previše stalo u zemlji koja je i porušena da bi se preko razvalina stiglo do bušotina naftnih i gasnih polja. Amerikanci svakako računaju na Sirijske demokratske snage (SDF), ali Moskva sa imidžom ključnog faktora u postizanju mira to neće mirno gledati. Rusija želi da bude najozbiljnije involvirana u izgradnju novog gasovoda koji bi povezivao Irak, Iran i Siriju, a čiji će glavni korisnik biti Evropska unija. Konačno, nije teško zaključiti da je jedan rat gotov a da drugi tek počinje. I tada postaje jasno - niti Putin toliko preferira Asada, niti ga Amerika toliko mrzi.