Ovo je svet izvan ravnoteže

Gotovo da ne možete da otvorite neki od filmskih ili zabavnih sajtova ovih dana a da ne naiđete na polemiku oko dve strip adaptacije, koje su ove jeseni zapalile svetske bioskopske sale. U razmaku od samo dve nedelje premijere su na velikim platnima doživeli (Marvelov strip) Tor, poslednji deo planirane trilogije naslovljen sa Ragnarok i (Di-Ci strip) Liga pravde, prvi deo u tek osmišljenoj zasebnoj franšizi koja se ispilila iz prošlogodišnjeg odveć problematičnog Betmena protiv Supermena. Kada bismo ih ovlaš prepričali pa, u suštini, sinopsisi bi zvučali približno slično – u ustrojenom sistemu paralelnih univerzuma pojavljuje se negativac (odnosno negativka) sa toliko megalomanskim planom, da je jednom moćnom junaku, koji tek usput rešava gotovo sve globalističke probleme, potrebna pomoć njemu ravnih heroja. Tako, Tor okuplja Hulka, Valkiru, Lokija te Doktora Strejndža na sekund, tok su Betmenovi „pravednici“ Akvamen, Čudesna žena, Kiborg i Fleš, no i to nije dovoljno te oživljavaju umrtvljenog „Čoveka od čelika“ – Supermena. U prvom filmu negativac je Kejt Blančet u drugom potpuno nezanimljivo kompjuterski generisano biće iz ko zna odakle. Kao rezultat, u slučaju prvog filma dobili smo posve originalnu, beskrajno duhovitu i zabavnu autoparodiju, a u slučaju drugog, uz brojne produkcione probleme koje su pratile snimanje i postprodukciju, kompanija Vorner je isporučila krajnje nezanimljiv, dosadan i na momente stupidan odgovor na čuvene superheroje. I sada vade „kestenje iz vatre“ da putem brojnih internet spinovanja još koliko pobude pažnju publike za toliko voljene a potpuno obesmišljene superheroje. Dakle, rezultat bi bio sledeći – Supermen i Betmen, likovi na kojima je izgrađena ikoničnost devete umetnosti, u trenutnom skoru „gube“ od Tora, plavušana vođenog promišlju bogova. Sama ta činjenica zapalila je i ljubitelje stripa i ljubitelje filma, naročito ljubitelje tih beskrajnih spojeva i jednog i drugog, čime nas Holivud prosto zasipa već deceniju unazad. Da li je došlo do tolikog zasićenja materijalom i tolike nezainteresovanosti da se isporuči iole logičnija adaptacija popularnih stripovskih likova, da je neophodno hajpovanje po internetu kako bi se Čovek od čelika spasio totalne propasti? Da li se debakl onih koji su oličenje pravde, a iznenadni uspeh onog koji veruje u bogove dok im se pošteno ismejava, zapravo slika sveta danas? Da li je ekspanzija dovela do smrti superheroja? I zbog čega je to dođavola, ovih dana, top tema popularne kulture? Za strip i filmskog scenaristu i pisca Pavla Zelića, kroz tu „goruću“ temu svakako se prelama budućnost superherojskih filmova, pa možda i samog principa serijalizacije i besomučnog franšiziranja svakog upotrebljivog koncepta, od Ratova zvezda i Diznijevih princeza, do Herkula Poaroa i Univerzalovih čudovišta... „S jedne stane imamo ozbiljnu papazjaniju u Ligi pravde, gde se iza kamere smenjuju dva režisera samosvojnih i značajno različitih poetika – Zek Snajder i DŽoš Vedon. U ovom trulom kompromisu nastaje i film prepun isforsiranog humora i transfera blama, izveštačene glume i ne preterano uzbudljive a još manje originalne akcije, dabome, opterećene kompjuterskom animacijom, naročito u pogledu smehotresnog velikog samo u gabaritu negativca idiotskog imena – Stepenvulf. Film koji bi da istovremeno bude i Osvetnici i Povratak Mračnog viteza na kraju nije nijedno od toga, već prosto protraćena prilika da se ipak najveći heroji stripa po prvi put okupe na velikom platnu i istope mozgove male dece skrivene u nama. Tor: Ragnarok je pak presedan čak i za veseli i šareni Marvel, jer prvi put nakon 17 filmova isporučuju nešto što nije akcija ukrašena humorom, već prava pravcata komedija koja koristi blokbaster spektakl kao pozadinu za gegove, čak i kada se bavi genocidom i bukvalnim smakom sveta.“ U Srbiji Liga pravde, sudeći po prvim rezultatima bioskopa, nije nikoga posebno zainteresovala. Sem pravih ljubitelja heroja iz Lige i ljubitelja strip spektakala kojima je samo do dvosatne zabave uz kokice, rezultat je ispod svakog očekivanja. S druge strane, na minulom štandu knjiga i te kako je vladalo interesovanje za Marvelove junake, ne samo za Ligu pravde, već i za odvojene epizode Betmena i Supermena, isporučene u luksuznim grafičkim novelama koje je, za ovdašnje konzumente, obezbedila već odavno profilisana kuća Darkwood. Prema rečima urednika Vladimira Tadića, koji je potpisao sve imenovane naslove, Liga pravde je strip poseban po tome što okuplja najčuvenije superheroje na planeti Zemlji. „Ma koliko su poslednjih godina Marvelovi superjunaci poznatiji zahvaljujući nizu odličnih filmova – okupljanje Kapetana Amerike, Ajron Mena i Tora ne može da zameni skup takvih ikona kao što su Supermen, Betmen i Čudesna Žena“, brani Tadić Di-Sijev koncept. „No, kada je Liga dobro pisana, ona ne predstavlja samo grupu pojedinaca sa neverovatnim moćima, već i jedan panteon savremenih božanstava, koja se suočavaju sa opasnostima po čitav multiverzum. A to nije lako preneti na filmsko platno.“ A usred Sajma knjiga, Darkwood nam je isporučio jednu od najavangardnijih epizoda o Čoveku od čelika naslovljenu Supermen među zvezdama. Kroz dvanaest poglavlja, provlači se priča ispričana u skrivenim značenjima, u kojima Supermen kao nikada dosad brani neodbranivo. „Supermen među zvezdama je priča o tome da uvek, uvek ima nade i da uvek treba stremiti ka tome da budemo bolji. U današnje vreme, takva poruka može delovati izlizano i besmisleno kao i sam lik Supermena, ali autori Grant Morison i Frenk Kvajtli su jednu klasičnu priču toliko modernizovali i učinili je savremenom, dirljivom i relevantnom da nećete ni primetiti kako vam osmeh na lice vraćaju Supermenovi podvizi sve dok, prekasno, ne shvatite da ste makar malo manje cinični i utučeni nego što ste bili pre početka čitanja stripa. Što je takođe ogroman podvig! Izazov je bio da zajedno sa prevodiocem Draškom Roganovićem uhvatimo sve niti i višestruka značenja Morisonovog scenarija – on je poznat po tome što mnogi detalji koji se čitaocu čine kao beznačajni ili čak promaknu na prvo čitanje kasnije dobiju ključnu važnost. Nama ništa nije smelo da promakne – tako da verujem kako smo naučili napamet i sam strip a i njegova brojna tumačenja, kako domaće izdanje ne bi bilo uskraćeno ni za jedan nivo potencijalnog značenja.“ U silnim debatama na internetu ključno je pitanje da li su Zek Snajder i njegova svita doveli stripovske junake do same propasti i da li prisustvujemo smrti superheroja – njihove ideje, značenja, koncepta. Da li smo sa Ligom pravde zaista svedoci sumraka klasičnih (super)herojskih likova i šta nam to u novom dobu i novom kontekstu otkriva i o nama i o njima samima? Pavle Zelić je mišljenja da ipak nismo izgubili veru: „Snajder je za Tora 2011. rekao: `Supermen je najveći superheroj na planeti, on je otac svakog superheroja. Tor ima film? Stvarno? A nema Supermenovog filma? Ovo je, kao, svet izvan ravnoteže…` Na neki način, u Americi, zemlji bez sopstvenih mitova i legendi, superheroji zamenjuju verovanja iz starine, koristeći te iste priče i motive, samo pretumbane u kontekstu `bogova` koji nose šarene gaće preko spandeks kostima. Ipak, uveren sam da je relativni neuspeh Di-Sijevih objektivno značajnijih junaka samo plod lošeg spleta okolnosti, i da će se vera vratiti sa nekim novim umešnijim sineastima za kormilom franšize. Zamor superherojima je očigledan, i biće potrebno par godina da se odmorimo od njih, ali će sigurno doći novi akcioni heroji na njihovo mesto, jer je takva vrsta fascinacije inherentna ljudima.“ Kao da je u podtekstu rečeno da je brojnim varijacijama zapravo došlo do zamora materijala i da je Holivud banalizovao likove koji su u stripovima imali potpuno drukčiju vizuru. S druge strane, svedoci smo barem sudeći po izdanjima koja su do nas došla, da su neki stripovi prevazišli osnovne zamisli svojih autora, i uzdigli se do remek-dela. „Sve zavisi od slučaja do slučaja, ali ima filmova koji su umeli da promaše sve što neke likove čini posebnima i umesto toga su se prilagodili trenutnim trendovima u industriji“, dodaje Tadić. „S druge strane, ima i onih koji su uspeli da izvuku samu suštinu lika bez obzira na promene koje prelazak sa štampane strane na filmsko platno nužno uzrokuje – ponekad i bolje od samog izvornog stripa.“ Da li je onda upravo Supermen među zvezdama kao pisan za sledeću i – sudeći po aktuelnim najavama – poslednju inkarnaciju Supermena u liku Henrija Kavila. Priča se da postoji ozbiljno neslaganje oko koje priče bi Kavil ponovo trebalo da odene Supermenovu odoru. Stripova ima mnogo, no vremena za greške u izboru, sudeći po rezultatima Lige pravde, više nema. „Da, zaista ih ima mnogo, pošto Di-Si izdaje stripove već osam decenija. I zato još čekamo na dobar film o Supermenu koji će nadmašiti ili makar dostići onaj Donerov iz 1978“, veli Tadić, ali kaže i da ima još naslova koji vape za filmskim ekranizacijama. „Ambush bug je bio Dedpul pre Dedpula, to bi bilo zanimljivo videti, ali bi verovatno označilo potpuni finansijski krah studija. A ako pod Di-Si podvedemo i stripove Vertigo, Sendmen i Skalpirani, oni prosto zahtevaju serijalizovane adaptacije za Netfliks ili HBO, svejedno.“ Zelić kao naslov koji „vapi za platnom“ ističe Nepobedive (Invincible) strip koji koristi superherojštinu kao osnovu lične i porodične drame potcrtane vrlo mračnim tonovima pa čak i eksplozijama žestokog, krvavog nasilja u nečemu što je na prvi pogled obična priča o (super)tinejdžerima i njihovim moćima koje su metafora za pubertet. Zelićev strip Družina Dardaneli (rađen sa crtačem Draganom Paunovićem) zapravo je već dao osnovu za grupu tajnih agenata/superheroja pozajmljenih iz književnosti. Kako bi oni izgledali na velikom platnu u nekoj dobroj produkciji: „Čak sam vremenom otkrio i neplanirane paralele sa Marvelovim Osvetnicima u likovima Hajduk Stanka koji je neki naš junak bez mane i straha a la Kapetan Amerika, vazda besni i neobično snažni Karađoz bi mogao biti pandan Hulku, jedini pravi lik natprirodnih moći u Družini (i duge plave kose) Sava Savanović nalikuje Toru, Koštana je pljunuta Crna Udovica, Vukašin Katić mastermajnd ranga Nika Fjurija, Grof Vronski čak i nosi oklop kao Ajronmen a i bogat je, dok je naš Jazavac u odnosu na Hokaja i korisniji sporedni lik za kojeg se svi pitaju šta će tu!“ I priča deluje kao spakovana za Holivud. No deo industrije zabave svakako čini i internet prepucavanje šta je bolje i zbog čega nešto propada. Činjenica da se Ligi pravde svakog dana, gotovo sata, meri zarada na američkim i svetskim blagajnama, svakako ukazuje da promišljanja o što kvalitetnijoj adaptaciji strip heroja odavno nema.