Oruđe zavođenja

Šesta postavka Mocartovog Don Đovanija na sceni Nacionalnog teatra zapravo je koprodukcija Narodnog pozorišta i Opere i teatra Madlenijanum - uputan primer udruživanja operskih kuća koje, očevidno, ne moraju da figuriraju kao konkurencija. Inscenacija Alberta Triole pretpostavlja iskoračenje iz konkretnog temporalnog konteksta, radnja se odvija u neodređenom istorijskom trenutku (ili čak u nekakvom istorijskom procepu), i nekad i sad. Akteri doživljavaju transformacije (inspicijent, čistačica, garderoberka, scenski tehničar... dobijaju uloge u Mocartovoj operi). Ipak, neki rediteljski postupci (možda baš s namerom) zbunjuju posmatrača. Da li su brojna (razbijena) ogledala doista shvaćena kao oruđe zavođenja Don Đovanija (kako je precizirano u programskoj knjižici), ili je logičnije sagledavati ih kroz autoerotizam španskog zavodnika? Zašto smo već na početku saznali na koji će način skončati glavni junak? Naime, u istom scenskom otvoru nestaju i Komendatore (u prvoj sceni) i Don Đovani (u finalu). Da li to znači da su im gresi podjednaki ili je reč o svođenju svakog kraja na identičnu provaliju? Nedoumica nije bilo u pogledu (muzičke) interpretacije Mocartove partiture. Marko Boemi autoritativno predvodi orkestar, solidno usaglašen sa solistima, horom i plesačima. Postavkom, bez sumnje, dominira Dragoljub Bajić kao Leporelo: izvanredna je njegova lakoća vokalnog izražavanja, glumačko umeće. Vladimir Andrić je rafiniran Don Đovani koji (ne)očekivano pridobija publiku na stranu antagoniste. Dona Ana je poverena pouzdanoj i sceničnoj Snežani Savičić Sekulić; kontradiktornu pojavu done Elvire zanimljivo je oblikovala Ivanka Raković Krstonošić; Sofija Pižurica (Cerlina) uvek je odličan izbor u podelama Mocartovih opera. Lepe partije ostvarili su Aleksandar Manevski (Komendatore) i dvojica mladih pevača, Gavrilo Rabrenović (Mazeto) i Marko Živković (Don Otavio). Kvalitet predstave narasta sa primicanjem dela dramatičnom finalu. Bilo je, međutim, neophodno obratiti pažnju na pozicije solista koji su, budući pretežno smešteni u unutrašnjosti pozornice, neretko bili nadjačavani orkestrom.