Univerzalne teskobe

Specijalno za NIN iz Japana Jokohama je najveća japanska luka i drugi po veličini grad u Japanu. Nalazi se na zapadnoj strani Tokijskog zaliva i zajedno sa gradom Kavasaki deo je tzv. tokijskog megalopolisa u kome živi preko 37 miliona ljudi, što ga čini najnaseljenijom regijom na svetu. Zato i ne čudi da je Jokohama stecište niza kulturnih događaja. Takođe, da li zbog osobenosti japanskog društva da sve što rade mora da bude bez greške, karakteristično je da su veliki umetnički događaji kao skup više umetnika u tom megalopolisu uglavnom predstavljeni kroz period od tri godine. Tako je i ovogodišnje Trijenale u Jokohami, koje je trajalo do 5. novembra i odigravalo na tri lokacije u gradu, osim što je predstavilo umetnike iz raznih delova sveta, imalo pre svega za cilj da kroz različite tribine i kontakte sa posetiocima, stvori jedan maksimalno udoban ambijent za susrete sa umetnicima i njihovim radovima. Ovogodišnje šesto izdanje Trijenala nosilo je naziv Ostrva, Konstelacije i Galapagos. Ovde pre svega treba pojasniti da je termin - Galapagosov sindrom - japanskog porekla i odnosi se na izolovanu granu razvoja globalno dostupnog proizvoda. Termin se više koristi kao analogija Darvinovoj teoriji o poreklu vrsta, a ostrva i usamljenost na njima predstavljaju alegoriju nekog idealnog društva koje je iznad diktata supersila i centralizovanih političkih sistema. Za tri kuratora, Miki Akiko, Osaka Eriko i Kašivagi Tomoh, povezivanje ta tri elementa u nazivu ovogodišnjeg Trijenala ima značajnu podlogu u istoriji samog grada. Naime Jokohama ove godine obeležava 150 godina od kad je japanski šogunat vratio vlast japanskom caru, što je značajno doprinelo modernizaciji japanskog društva. Tako je i ovo nekada malo ribarsko mesto razvojem i modernizacijom otvorilo Japanu put prema svetu. Trijenale okuplja seriju izložbi na kojima se predstavlja 38 umetnika iz različitih delova sveta, kao i dva umetnička kolektiva. Svi imaju snažan i upečatljiv umetnički izraz. Svima je takođe zajednička ta konstelacija univerzalnih teskoba prouzrokovane današnjicom, ali i prošlošću koja određuje kako očekivanja tako i sumnje u neku budućnost koja nam predstoji. Svakako najistaknutiji izlagač ovog Trijenala je Aj Vejvej, koji svojom već poznatom instalacijom čamaca, ovog puta na fasadi Muzeja umetnosti i obavijenim stubovima sa prslucima za spasavanje na ulazu u Muzej, ukazuje na migrantsku krizu koja je zadesila Evropu i na uslove u kojima se možemo naći u civilizacijski naprednom 21. veku. Najmonumentalnije izlaganje na ovom Bijenalu pored pomenutog Vejveja, zasigurno pripada indonežanskom umetniku Joko Avijantu i njegovoj džinovskoj pletenici od bambusa. Inspirisan drevnom japanskom pletenicom šimenava, koja se u šinto hramovima koristi za pročišćavanje duše, Avijanto želi da ukaže na izumiranje tradicionalne kulture, i na simbiozu koja postoji između čoveka i prirode. Prirodom i životinjama bavi se i razdragana instalacija italijanske umetnice Paole Pivi, sa stalnom adresom na Aljasci. Pod nazivom Ja pa Ja, medvedi u prirodnoj veličini, obavijeni perjem u fluorescentnim bojama predstavljaju kako raznolikost prirode, tako i odumiranje nekih određenih vrsta.Nedoumicama oko polnih razlika bavi se malezijska umetnica An Samat. Zidne trodimenzionalne skulpture pod nazivom Poglavica, proistekle su iz tradicionalnog tkanja na razboju. Kroz industrijski i svakodnevne upotrebne predmete kao što su kašike, šrafovi, grabulje, Samat prepliće niti tekstila i na taj način stvara poglavice različitih polova, odražavajući time nedoumicu u vezi sa polnim razlikama, između prošlosti i sadašnjosti, i šta nam napredak iz dana u dana donosi. Od japanskih autora, poput veličanstvenih crteža sa fokusom na detalj ljudskih ekstremiteta od Kinošite Susume, do gotovo unikatnih drvoreza u eklektičnom stilu Kazame Saćiko, kao najprovokativniji izdvaja se rad autora koji se predstavlja pod umetničkim imenom Mr. Osnova umetničkog izraza Mr. je tzv. otaku kultura proistekla od heroja mangi i tzv. moe ilustracija na kojima su predstavljene devojčice – na slatko-erotičan način – pod terminom lolikon. Lolikon u kontekstu Trijenala je najizrazitiji fenomen kulture Galapagosa, koji se sam za sebe razvio i dosegao monumentalnu popularnost u japanskom društvu. Mr. je na ovom trijenalu predstavljen kroz nekoliko svojih radova. Na jednom od zidova koji je oslikan tako da deluje kao street art sasvim su uobičajeni manga karakteri, prekoputa njih u prirodnoj veličini stoje skulpture devojčica lolikonke, u kratkim suknjicama. I sve to, mada pomalo iritantno, posebno kada su pored instalacijom roditelji sa decom, nekako bezazleno deluje u odnosu na rad povećih razmera, na kome Mr. prikazuje devojčicu pored sredovečnog muškarca sa ukrućenim falusom na čijem je vrhu dečačić! Ostaje otvoreno pitanje da li je Mr. željan slave svog nekadašnjeg patrona Takašija Murakamija, te je ovaj rad tek puka provokacija i neka vrsta ciljanog marketinga, ili pak seksualna fantazija samog autora? Bile dopadljive neke stvari ili ne, zaključak sa ovog trijenala bi bio da je namera kuratora da ostvari neku vrstu spoja među nespojivim vrstama uspela i da je možda incidentno tek deo umetničkog procesa i umetničke slobode.