Kolac u srce visokog školstva

Tek što smo zvanično umesto medija dobili naprednjačke medije, umesto sudstva - naprednjačko sudstvo, umesto BIA – naprednjačku BIA, poslanik SNS Veroljub Arsić objasnio je da će tako biti sve dok se ne promeni vlast. Konkretno, on je stručnjacima iz Fiskalnog saveta poručio da se ne mešaju u budžet jer nisu bili na izborima i nisu osvojili većinu, a da će svoj posao moći da rade tek kada se budu kandidovali i pobedili. Ako bismo tu logiku primenili i na poslednje u nizu ukidanje ljudskih prava i stečenih sloboda, tj. gašenje autonomije univerziteta, onda bismo mogli da zaključimo da ćemo naprednjačko visokoškolstvo imati sve dok univerzitetski profesori, istraživači i naučni saradnici ne osnuju svoju stranku i ne pobede na izborima. Koliko god bilo nezakonito, nedemokratski i primitivno prisvajanje i stavljanje pod kontrolu svega što u ovoj zemlji postoji, jasno je zašto su ovakvoj vlasti potrebni resori sile, pravosuđa i javnog mnjenja. Ali šta će im kontrola univerziteta? Da bi pisali lažne diplome svojim štićenicima i da ne bi postojao niko ko bi to proverio? Pa to već rade, a likove koji su takve diplome stekli su udobno smestili na sve čelne funkcije u zemlji. Zato što su se naljutili na fakultete koji su podržali svoje studente optužene za organizaciju protesta „protiv diktature“? Pa već studente ekspedituju na njihove sudove, a ako im je to malo, bez problema mogu za nešto da okrive i profesore koje stoje iza tih naprednjacima nemilih saopštenja. „Potreban je nekim pojedinačnim interesima“, kaže profesorka Srbijanka Turajlić i dodaje: „Treba Zukorliću da bi rešio pitanje svoje akreditacije. Možda treba i Šarčeviću, ne znam da li ima ambicija da ide u visoko školstvo. U svakom slučaju, kontrola nad univerzitetom je potrebna svakom ko želi da se bavi visokim školstvom, a ne želi da prođe rigoroznu kontrolu. A možda se samo radi o bahatosti: hoćemo sve, a ko zna kada će to i zbog čega biti dobro“. A na pitanje koja je uopšte dodirna tačka između SNS-a i univerziteta, akademik Dušan Teodorović kaže: „Politička filozofija Aleksandra Vučića je politika totalitarne vlasti. Prekaljen u četvrt veka političkih bitaka i srpskog politikantstva, Vučić nepogrešivo prepoznaje srpske univerzitete kao potencijalna mesta intelektualnog i svakog drugog otpora postojećem režimu. Vlast istovremeno, među univerzitetskim kadrom, regrutuje saradnike koje postavlja na značajna mesta u Ministarstvu prosvete i nauke i drugim institucijama značajnim za visoko obrazovanje. Pojedini od ovih univerzitetskih nastavnika, pre svega kadar SNS-a, ne bi mogli sa svojim naučnim rezultatima i pedagoškim kvalitetima da ostvare karijeru nigde van Srbije. Takođe, pojedini univerzitetski profesori bespogovorno slušaju postojeću vlast u cilju zadržavanja rukovodećih pozicija u rektoratima i na fakultetima“. Kao poslednji primer za ovu tvrdnju ističe novi zakon o visokom obrazovanju, koji je pisala komisija sastavljena od nedovoljno kvalifikovanih profesora i nekih drugih koji ćute, a da je „glogov kolac u srce srpskog visokoobrazovnog sistema“ na kraju udario bivši muftija Zukorlić, koji je nedavno „doktorirao“ praktično kod samog sebe. „Za mene, ipak, najveću odgovornost snose aktuelni rektori državnih univerziteta koji su, mirno, ćutke, bez borbe koja uključuje, ukoliko je potrebno, a bilo je potrebno, i sve oblike nenasilnih građanskih protesta, dozvolili donošenje ovakvog novog zakona i gašenje autonomije univerziteta“, ističe Teodorović. Nejasno je da li su i kada rektori uopšte shvatili šta se u stvari dešava. Javna rasprava je prilično ubedljivo fingirana, pozvane su 22 organizacije da učestvuju u njoj, a deklarativno je dato pravo svima da se izjasne o zamerkama. Na sednici održanoj 22. maja 2017. Nacionalni savet za visoko obrazovanje je usvojio 35 primedbi na predloženi Prednacrt zakona o visokom obrazovanju, od kojih se prva i najvažnija odnosila na smanjenje dostignute autonomije univerziteta, a pojavile su se i neke koje bi mogle ozbiljno da oštete glavne igrače na vlasti. Recimo, da se „predvidi da nastavnik ili saradnik za koga je utvrđeno da je povredio pravila o akademskom integritetu u izradi pisanih radova može ostati bez radnog mesta na visokoškolskoj ustanovi“. I, nikom ništa. Vlast je ostala pri prilično spornoj odredbi da ubuduće predstavnike Nacionalnog saveta i Akreditacionog tela (nekadašnje Komisije za akreditaciju) više neće birati Skupština već Vlada, tj. resorno ministarstvo. Tako je i formulisala tekst Nacrta zakona, koji se nimalo nije dopao članovima Nacionalnog saveta jer su jednoglasno konstatovali „da nijedna od sugestija nije usvojena“. Nije, ali vlast može i gore od toga. Ne samo da je sporni predlog zakona ugurala u parlament već ga je dodatno prilagodila svojim potrebama u skandaloznom skeču koji su zajedno odigrali Muamer Zukorlić i Maja Gojković. U trenutku kada je već okončana rasprava o zakonu i kada je trebalo samo raspravljati o amandmanima Zukorlić je kao predsednik sazvao Odbor za obrazovanje da bi progurao amandman po kome će ubuduće vlast a ne struka imati većinu u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje. A da se o tome ne bi raspravljalo na skupštini poslanicima je prvo dato da raspravljaju o Zakonu o osnovama obrazovanja, pa kada je na red stigao sporni amandman rasprava je zaključena jer je „isteklo vreme“. Od predviđenih 10 sati za raspravu ostalo je još 256 minuta, ali su predsednica parlamenta i njeni zamenici napravili obračun po kom više niko ne sme ni da zucne. I da je mogao to ne bi promenilo skandalozni ishod: novim zakonom je promenjen način izbora i funkcionisanja Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje koji vodi politiku visokog obrazovanja i Akreditacionog tela, koja suštinski moraju da budu nezavisni od dnevne politike. Odlučeno je da ubuduće broj predstavnika univerziteta u Nacionalnom savetu padne sa 57 na 35 odsto, da u odboru Nacionalnog akreditacionog tela od sedam članova samo jednog predlaži univerzitet, a da većina predstavnika bude izabrana od strane vlade i Privredne komore. Ili, kako to objašnjava profesor Miodrag Zec: „Mi već imamo dovoljno problema u obrazovnom sistemu da bi nam trebali i novi. Osnovni problem obrazovanja je identifikovati koja deca imaju neke sposobnosti, onda tu decu uvesti u obrazovni sistem, a onda da ih vratimo u sistem a ne da odu odavde. Mi nemamo nikakvo rangiranje i sve diplome su iste, završiš dopisno odeljenje nečeg, dobiješ diplomu pouzećem i onda pravo na guvernersko mesto. A sada je država još i nepoštena i neće da se odluči šta hoće. Ona se nije odlučila za model da prisvoji univerzitet, da donosi sve odluke, da ministar odlučuje o svemu i da za to odgovara, a nije ni ostavila autonomiju. Ona je stvorila gomilu tela koja kao ’nezavisno odlučuju’ a u stvari simuliraju nezavisnost. Činjenica da su mnogi sada dali ostavku govori o tome da nezavisnosti nema jer država ima većinu i upravlja. Pa ako država ima većinu, što bismo plaćali hiljade ljudi da rade u simulaciji nezavisnih regulatornih tela?” Ništa novo, baš kao što se ogromna sredstva odlivaju u državna kontrolna tela poput Zaštitnika građana ili Agencije za borbu protiv korupcije, a sve manje im se zna svrha, tako se sada podobnim kadrovima pune i visokoškolska tela koja za svoje članove izdvajaju jednu i po prosečnu mesečnu zaradu. A ko će je primati biraće ministar prosvete Mladen Šarčević, koji tvrdi da će „dati najbolje kandidate“ i da samim tim autonomija neće biti ugrožena. Dakle, čovek koji se smejao na scenu vršnjačkog nasilja, koji je bespogovorno ispunio Vučićevu želju da uvede dualno obrazovanje u zemlji u kojoj nema privrede i da samim tim decu pretvori u besplatnu radnu snagu, autonomiju garantuje svojom rečju a ne zakonima? Na pitanje zašto je vlasti uopšte bilo potrebno da izbor prepusti Šarčeviću a ne Skupštini, kada se zna da nema predloga koji uz zvonce većina neće usvojiti, Srbijanka Turajlić odgovara: „Da bi bilo jednostavnije. U Skupštini ipak mora da postoji obrazloženje, onda postoji i skupštinska debata u kojoj će opozicija da kaže šta i zašto ste radili, a ovako sve ostaje u potpunoj senci. Ja biram, ja razrešavam, niko o tome ne zna ništa. Mi sada više nemamo veliki manevarski prostor, ali nešto se mora uraditi. Mislim da su ostavke zakasnele. Ne sumnjam u dobru nameru i znam da su svi oni razgovarali sa ministarstvom i ministrom lično pre donošenja zakona, ali me čudi naivnost sa kojom su verovali da mogu postići dogovor”. Tačno je da malo čudi činjenica da su tek mesec i po dana nakon usvajanja zakona zajedničkim saopštenjem reagovali iz Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, Konferencije univerziteta Srbije i SANU i istakli svoju „veliku zabrinutost“ u anticipiranju efekata ovog zakona, a da je pet članova Nacionalnog saveta (predsednik saveta Dejan Popović i četvorica akademika - Vladimir Kostić, Vladica Cvetković, Đorđe Šijački i Slobodan Grubačić) ostavku podnelo tek krajem novembra. A možda im je i bilo potrebno to vreme da bi shvatili da se ova vlast ne šali i da zakon kojim protivustavno ukidaju autonomiju univerziteta za njih nije nešto oko čega imaju razloga da i dalje razgovaraju sa akademskom zajednicom. Uostalom, Šarčević im je to i objasnio: saslušane su u javnoj raspravi sugestije (baš šteta što nisu usvojene, ali tako je) i „održani su skupštinski odbori a i poslanici su mogli da modeliraju zakon“. Naravno, samo oni koji imaju većinu i koji su dobili na izborima, što nas vraća na tezu – ko je kriv univerzitetskim profesorima kada se nisu organizovali kao stranka i na vreme kandidovali. U okviru takvih okolnosti i uz tu i takvu vlast akademici, profesori i istraživači pokrenuli su peticiju protiv novousvojenih obrazovnih zakona sa zahtevom da se oni izmene, a da se do tada implementacija odloži. U trenutku pisanja ovog teksta, bilo je 1.893 potpisnika, a odgovor Šarčevića je bio baš u duhu naprednjaka – po njegovom mišljenju neki od potpisnika peticije nezadovoljni su zbog izgubljenih privilegija. NJih skoro 2.000? To znači da aktuelna vlast čak ne može ni da shvati da vlada zemljom i ljudima među kojima postoje pojedinci kojima su obrazovanje i budućnost dece bitni i da se ne svodi baš sve na ti meni lojalnost, a ja tebi funkcije, novac i beneficije. A ako to ne shvata, kakve posledice ovakvog zakona možemo da očekujemo? „Pravi odgovor na ovo pitanje može da se nađe na aerodromu u Surčinu tokom jula i avgusta. Tamo se vide uplakane mame što ljube svoje hrabre, pametne i vredne dvadesetpetogodišnjake koji zauvek napuštaju Srbiju. Najbolji mladi ljudi odlaze na master i doktorske studije, uz prethodno položene rigorozne prijemne ispite i dobijene stipendije za početak rada u nauci. Ako posle nekoliko godina pojedini od ovih mladića i devojaka možda požele da se vrate u Srbiju, to će im svakako biti onemogućeno, poslušničkom glasačkom mašinerijom. Zakon će svakako da značajno ubrza proces urušavanja srpskih visokoškolskih institucija“, kaže Teodorović. Ali do jula još ima vremena. Sasvim dovoljno da aktuelni populisti ubede naciju da im ti obrazovani i pametni koji odlaze baš i nisu potrebni, a da će im vlast, uz pomoć većine i kontrole koju imaju, proizvesti nove i bolje akademce. Već u avgustu.