Tiranija većine

Tiranija većine moguća je samo onda kada je podela vlasti manipulativno postavljena, tj. kada vodi supremaciji izvršne vlasti nad drugim granama vlasti i time osakaćuje i paralizuje dejstvo pravne države. Paradoksalno, kod nas nadlegalni položaj izvršne vlasti ne proističe iz kršenja procedura već iz njihovog poštovanja, pošto su procedure koje regulišu podelu vlasti tako postavljene da one pomenutim subjektima omogućuju odlučujući uticaj pri izboru članova glavnih tela druge dve grane vlasti, osobito pravosuđa. Kao što koruptivni zakoni predstavljaju legalni izvor korupcije, tako i procedure koje omogućuju monopolni položaj izvršne vlasti omogućuju ovoj legalno uzdizanje na poziciju neprikosnovenog samovoljnog kontrolora parlamenta i pravosuđa. Kad je, recimo, reč o delikatnim, krupnim slučajevima, o njima optužnicu i presudu ne donosi pravosuđe već izvršna vlast. Zavisnost sudstva od političke volje očigledna je, na primer, u samoj proceduri izbora članova Visokog saveta sudstva kao tela koje bi trebalo da bude temeljni garant nezavisnosti ovog oblika vlasti. Iako sudije čine većinu članova u tome Savetu, ono je pretvoreno u parlamentarno telo, zato što sve te sudije (njih osam) ne bira sudstvo već Narodna skupština, što u kontekstu funkcionisanja srpskog parlamentarizma znači da te sudije bira vladajuća većina. Štaviše, ako se ima u vidu da su u članove Visokog saveta sudstva uključeni predsednik Vrhovnog kasacionog suda, ministar pravde i predsednik odgovarajućeg odbora Narodne skupštine, dakle oni koje imenuje Narodna skupština, onda postaje jasno da je telo koje bi trebalo da bude glavni garant nezavisnosti sudstva, preobraženo u instrument vladajuće većine pošto ono, po samome načinu izbora svojih članova, totalno zavisi od volje te većine. Načelno posmatrano, takav sistem je skandalozan, posebno u slučaju Srbije, koja je prošla kroz scile i haribde  duge nedemokratske komunističke tradicije u kojoj su ideologija i politika imale primat nad pravom. Ako se ima u vidu dominacija izvršne vlasti u procesu biranja članova Ustavnog suda i Visokog saveta sudstva, kao i rukovodilaca javnog servisa i javnih preduzeća itd. onda se sa izvesnošću može reći da je od momenta kada je u Srbiju ponovo uveden parlamentarizam u njoj na delu, u različitim modalitetima i stepenima, ono što se u modernom svetu naziva tiranijom većine. Zahvaljujući tome, svim vladama u tom periodu mogla bi se manje-više pridodati oznaka  Velikog Prosvećenog Tutora koji nadgleda čitavo društvo, medije i sudstvo, obrazlažući to tvrdnjom da je to jedini način da se Srbija uključi u „civilizacijsku maticu”. Naravno, ovakav patetični moralistički diskurs srpskih političara predstavlja samo „paukovu mrežu” namenjenu prikrivanju njihovih stvarnih ambicija da kontrolišu ključne poluge države i društva. Ta tendencija izvršne vlasti da instrumentalizuje sve što bi moglo ograničiti njenu samovolju neizbežno otvara vrata kanceroznom širenju korupcije i organizovanog kriminala, koje je glavno obeležje srpskog parlamentarizma u odsustvu efikasnih mehanizama pravne države. Zaključak bi mogao biti da se ukidanje fenomena tiranije većine ne može izvršiti parcijalnim izmenama, dopunjavanjem i krpljenjem postojećeg ustava. Nama su potrebni novi ustav i zakoni doneseni unutar njegovog okvira koji će obezbediti nezavisnost tela i institucija koji su od suštinskog značaja za uspostavljanje vladavine prava i slobodne kritičke javnosti, pri čemu treba biti svestan činjenice da srž nezavisnosti svakog od tih entiteta leži u načinu izbora njihovih članova. Ali ovde treba naglasiti da bi jedino novi ustav ili njegov zakonski predlog koji bi bio donet na ustavotvornoj skupštini - za koju bi bili prema odgovarajućoj proceduri održani izbori i na kojoj ne bi učestvovali predstavnici ni vlasti ni opozicije – mogao radikalno podseći krila tiraniji većine. Uostalom, sami građani bi sasvim sigurno u daleko većoj meri tako donesen ustav tretirali kao svoje vlastito delo, kao izraz srpske ustavno-pravne tradicije. No, u našem kontekstu ideja o sazivanju ustavotvorne skupštine ne bi mogla dobiti „zeleno svetlo” bez snažnog pritiska široke javnosti čiji bi noseći deo predstavljala intelektualna zajednica i eventualni izlivi građanske neposlušnosti.   (Iz izlaganja na međunarodnom skupu Strategije razvoja malih zemalja) Autor je filozof prava