Lažne vesti postaju glavne vesti

Teško je zamisliti veću književnu idilu, dakle nešto nevinije i kičastije od izvora. A pošto priča mora da ima unutrašnju logiku, ako su u nekoj zemlji rečni izvori kontaminirani, u njoj i iz novinarskih moraju da teku laži. Da bi se čovek u to uverio, dovoljno mu je da prelista žalbene postupke pred Savetom za štampu. Dnevni list baš blizak vlasti dobio je javnu opomenu zbog kršenja Kodeksa novinara Srbije u maju prošle godine „jer nije proverio podatke koje je dobio, zbog čega je objavljena netačna informacija“. U junu iste godine isti list dobija istu opomenu zbog teksta u kome se „poziva isključivo na neimenovane izvore, upoznate sa slučajem, čije tvrdnje dalje nije proveravao“. Ovog septembra, pogodili ste, list je isti, presuda je identična, razlog istovetan. Pritom valja imati na umu da ove novine imaju žestoku konkurenciju u disciplini bliskosti vlasti i drugim izvorima zagađenja, kao i da nema svako strpljenja da pokreće postupke zbog toga što je poliven... zagađenjem. „Poslednjih godina se i u novinarskoj praksi i u teoriji sve češće čuje da novinari više ne treba da tragaju za informacijama i da pronalaze činjenice koje su od javnog interesa, jer se, zahvaljujući društvenim mrežama i novim tehnologijama, informacije mogu naći na mnogim mestima i samo ih treba preuzeti. To je promenilo i odnos prema izvorima informacija, jer se sve uzima kao prihvatljiv izvor bez obzira na relevantnost, objektivnost, proverljivost. Informacije se preuzimaju svesno i od onih izvora za koje se zna da nisu dobronamerni, da serviraju neistinite informacije u sebičnom, a ne u javnom interesu. Kada se jednom tako krene, onda takvi izvori uspostavljaju moć nad medijima i mediji nastavljaju da im trajno služe“, kaže Rade Veljanovski, redovni profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka, koji je svojevremeno predsedavao grupi za izradu zakona o informisanju i radiodifuziji. Nevladina organizacija Partneri za demokratsko društvo 2015. je dve nedelje pratila rad četrnaest dnevnih novina, televizija i portala, i rezultate objavila prošle godine u radu pod imenom „Zaštita privatnosti i pretpostavke nevinosti u medijima“. Našla je, između ostalog, da se analizirani radovi na neimenovane izvore informacija pozivaju u skoro šezdeset odsto slučajeva, i da se, kada se saberu imenovani i neimenovani izvori, sa policijom po brojnosti mogu meriti samo komšije, izvor objektivan van svake sumnje. Zanimljivo je takođe da se po ovoj analizi policija kao nezvaničan izvor pominje pet puta češće nego zvaničan. Anonimne izjave jesu element novinarstva koliko i olovka i beležnica, ali ovakva dominacija „rekla-kazala“ informacija ipak je prikladnija u školskom nego u medijskom dvorištu. „Većina mejnstrim medija se nažalost oslanja na neimenovane izvore ili na izvore koji imaju očigledan interes u temi o kojoj se radi. Po pravilu, ti , neimenovani izvori’ su izvori iz Vlade ili policije, dok su ,zainteresovani’ oni izvori koji bi nominalno trebalo da budu objektivni i nepristrasni, dakle analitičari i stručnjaci u raznim oblastima. Politički analitičari se dele na režimske i antirežimske, psiholozi na desničare i levičare, advokati na one ,obične’ i one nadležne za visoki kriminal, itd. U odnosu na to njihovo ,usmerenje’, ovaj ili onaj medij protežira ovaj ili onaj izvor”, objašnjava novinarka Vremena Tamara Skroza. Da li je moguće zamisliti da „izvor iz Vlade“ informacije novinaru dotura sa dobrim namerama? Jeste, onoliko koliko je moguće zamisliti da taj izvor generalno radi za dobrobit naroda, dakle mrka kapa. Da li je novinaru moguće da bude prijatelj sa policajcem, advokatom ili lekarom Urgentnog centra? Jeste, ali prijateljstvo i posao sa razlogom se ne mešaju. „Novinar po pravilu ne bi trebalo da bude na bilo koji način povezan s izvorom. To je, međutim, pravilo koje se u našim uslovima teško poštuje. Ovo je mala sredina, svako je u nekakvoj vezi sa svakim, ali bi novinari ipak trebalo da se u najvećoj mogućoj meri distanciraju od tog koncepta. Preporučljivo je da se sa izvorima održavaju dobri odnosi, da se izvor povremeno kontaktira, ali je kontraproduktivno da sa izvorima vremenom postajemo prijatelji i ,bliski saradnici’. To se nažalost ovde često dešava, pa novinari izgube iz vida da takvi izvori uvek imaju svoju ,agendu’, neki svoj cilj ili interes koji ostvaruju nauštrb medija, odnosno javnog interesa. Iza svih lažnih vesti, iza svake konstruisane afere, svakog zaluđivanja javnosti, stajao je i stoji nekakav spin doktor, nekakav mešetar informacijama, ili pak osoba s jasnim ličnim, političkim ili ekonomskim ciljem“, smatra Tamara Skroza. O tome kako odnos novinara sa izvorima može da se uredi, nešto docnije. Sada, saglasni su sagovornici, treba povući crtu između istraživačkog i „dotur“ novinarstva. „Pravo istraživačko novinarstvo, ono za koje su naše istraživačke novinarske mreže dobile sve moguće međunarodne nagrade, nikako se ne oslanja samo na tvrdnje izvora – ono je svesno zainteresovanosti izvora za ovu ili onu temu, pa te izvore i njihove navode detaljno proverava, podupire dokumentacijom koju takođe proverava, a nijednu tezu ne iznosi dok je s više strana nije argumentovalo i dokazalo. Mislim da je to jako važna razlika koju ne smemo da izgubimo iz vida. Pravi novinari koji istražuju razlikuju se od novokomponovanih ,novinara-istraživača’ baš onoliko koliko se razlikuju neki svetski priznati kardiohirurg ili onkolog od nadrilekara i samozvanog eksperta koji leči sodom bikarbonom ili pesticidima. Ovom drugom možemo da poverujemo, njegove teze ponekad zvuče logično, ali nam u tom slučaju ne gine još teža bolest ili vrlo bolna smrt“, slikovito opisuje Tamara Skroza. Profesor Veljanovski uzgred podseća da je istraživačko novinarstvo u Srbiji proterano na margine, da njime ima ko da se bavi – CINS, BIRN, KRIK, Autonomija primeri su koje Veljanovski navodi – ali da ih „veći“ mediji retko preuzimaju ili nikako to ne čine. „Priličan je broj medija koji opstaju i rastu na lažnim informacijama i zadovoljavanju interesa pojedinih centara moći, uglavnom iz politike. Ponovo imamo tipične režimske medije koji znaju da imaju jaku zaleđinu i ne prezaju od objavljivanja neistina i naduvavanja afera.“ Za epohalan pronalazak, međutim, medijima nije potreban zagađen izvor. Nije zapravo potreban nikakav, o čemu svedoči brojni primeri u kojima je Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, pokušavajući da otkrije odakle su u medije procurili detalji nekog zločina, otkrivao da su kapali iz bujne mašte novinara. „Lažna vest bi u pristojnoj redakciji, kakve su danas u priličnoj manjini, podrazumevala ozbiljne sankcije, verovatno i otkaz. U ostalima, koje danas gospodare javnim mnjenjem, skoro sve je lažna vest: one se štancuju bez razmišljanja o dugoročnim posledicama, bez ikakvog osvrta na profesionalne standarde, samo za trenutni efekat. Postojale su oduvek, ne samo u ovo naše vreme, kada taj naziv tako rado koristimo. Problem je, međutim, što su ranije bile skoro neprimetne, zastupljene u malom broju medija, pa i u njima sporadično. Danas se, međutim, čini da su lažne vesti zavladale medijskim prostorom, ne samo u Srbiji“, dodaje Tamara Skroza. Kada je već tako, može li biti neke vajde od samoregulisanja medija? Ne možemo da znamo, jer ga ni nema. „Koliko je meni poznato, naši mediji, čak i oni najveći, nemaju interne profesionalne i etičke kodekse“, kaže Rade Veljanovski. To dalje, zaključuje profesor, znači da ne postoji svest novinara o nužnosti da sami sebi postave ograničenja. „Nekoliko medija ima neka zvanična pravila ponašanja, ali ona se prvenstveno odnose na obaveze novinara prema poslodavcu, a ne na medijski sadržaj. Nemamo kodekse poput onih koje potpisuju novinari Monda, Rojtersa, Vašington posta, Asošijejted presa, koji obuhvataju mnoštvo situacija u kojima novinar može da se nađe, probleme s kojima bi mogao da se suoči, etičke dileme. To su dokumenti koji novinarima – i to ne samo tih konkretnih redakcija, već i svima onima koji ih prouče kako bi rešili neki svoj problem – pomažu u svakodnevnom radu, olakšavaju im da izveštavaju u javnom interesu. Oni, na primer, novinarima savetuju ili propisuju šta da rade kada ih izvor pozove na ručak, kada na nekoj promociji dobiju skupoceni poklon, kada neka politička partija pokuša da ih vrbuje, itd. Kod nas je malo novinara koji čitaju čak i Kodeks novinara Srbije – iako je daleko kraći i ,lakši za čitanje’. Umesto da ga dožive kao svoju obavezu, pa i pomoć, temu za razmišljanje i lični napredak, imam utisak da ga mnoge kolege tretiraju kao prazno slovo na papiru ili nekakvo trenutno pomodarstvo. Urednik i vlasnik jednog od najtiražnijih dnevnih listova jednom je čak konstatovao kako su kodeksi svuda u svetu ,staromodni’“, objašnjava Tamara Skroza. Kada smo ga već pomenuli, zanimljivo je i pogledati kako Rojters pokušava da se uredi. NJihov novinarski priručnik počinje „apsolutnim“ zapovestima za novinare. Ima ih deset, a verovatno namerna sličnost sa deset božjih zapovesti ne iscrpljuje se u brojci. „Uvek smatraj tačnost najvećom svetinjom; Uvek grešku ispravljaj javno; Uvek stremi ravnoteži i slobodi od pristrasnosti; Uvek otkrij sukob interesa nadređenom; Uvek poštuj poverljive informacije; Uvek čuvaj njihove izvore od vlasti; Uvek se čuvaj nametanja njihovog mišljenja u priči; Ne izmišljaj i ne plagiraj; Nikad ne menjaj sliku ili pokretnu sliku više nego što to zahteva normalna obrada; Nikad ne plaćaj za priču i nikad ne prihvataj mito“, tako reče Rojters i vide da je to dobro. Bilo bi beskrajno zabavno ovakva načela ubaciti u srpske medijske vode. Kako čuvati izvore poverljivih informacija od vlasti ako ti poverljive informacije dotura vlast? Izazov za logičare dostojan doktorata na Filozofskom fakultetu. Zašto saopštavati sukob interesa nadređenom kada ti je pravi nadređeni baš onaj zbog koga si u sukobu interesa? Zašto plaćati za određenu priču kada tebi za tu određenu priču plaćaju? No Rojters ide i dalje. Priručnik podseća da je u redu „gajiti izvore“, ali da se od novinara očekuje da od izvora „zadrži otklon“. Što se tiče interneta kao izvora, o čemu je ranije u tekstu govorio profesor Veljanovski, Rojters podvlači da se ne sme uzeti ništa za šta se ne može pouzdano utvrditi izvor. Ne samo da se informacije ne dobijaju „u prisustvu vlasti“, već se vlastima ne predaju dobrovoljno, a o tome se, kao i o bilo čemu drugom što novinara muči, staraju advokati. U odeljku posvećenom novinarskoj nezavisnosti pododeljak je, kao što kaže Tamara Skroza, posvećen „darovima i zabavi“. „Kodeks ponašanja podseća novinare da ne smeju da prihvataju nikakve isplate, darove, usluge ili privilegije koje im nude izvor ili kontakt… Ne prihvatamo pozive na događaje koji imaju malo ili nemaju nimalo vrednosti za naš rad, kao što su pozivi na besplatna letovanja ili sportske događaje na račun izvora. Prihvatanje takvih ljubaznosti, kada nemaju novinskih vrednosti, moglo bi da se shvati kao uspostavljanje neprikladnih obaveza prema izvoru.“ Kodeks ponašanja, to jest „Kodeks poslovnog ponašanja i etike“, poseban je Rojtersov dokument koji obavezuje sve zaposlene, ne samo novinare, i koji im nalaže šta da rade ako ih poslovni partner (doslovno) „pozove na golf, večeru i piće u restoranu“. Šta od svega toga može da se primeni tamo gde je komšija glavni izvor informacija u crnoj hronici, a službenik Vlade Srbije u političkoj rubrici, možete videti već u sutrašnjim novinama.