Otrovani Balkan

Šokantna priča o samoubistvu bivšeg načelnika Glavnog štaba Hrvatskog veća odbrane generala Slobodana Praljka usred sudnice Haškog tribunala u direktnom televizijskom prenosu mogla bi se pripovedati na mnogo načina i još više različitih nivoa. Shodno tome ona bi imala i različit početak i zaplet u zavisnosti od toga ko je pripoveda. Jedino bi kraj, ako pripovedač ima i zrno poštenja, bio isti. To je priča o jednom sukobu koji nikada nije imao kraj, nije imao pobednika niti će ga imati. To je balkanski narativ koji nalaže da se za sopstvene zločine prst upire u tuđe zločince, koji podrazumeva jednoznačna objašnjenja – „da nismo mi njih, oni bi nas“ i koji na nacionalnom principu broji odrobijane godine i umanjuje broj tuđih žrtava. I tu nema razlike između Srba, Hrvata i Bošnjaka. U suprotnom ne bi predsednik Republike Srpske Milorad Dodik nakon presude Ratku Mladiću poručio da je reč o šamaru srpskom narodu, te da je Mladiću u Srpskoj osigurano mesto heroja. Niti bi Hrvatski sabor u nedavno usvojenom Zakonu o braniteljima kao agresore u ratu označio isključivo Srbiju, Crnu Goru, JNA i deo srpskog naroda u Hrvatskoj. Ono što je, međutim, mnogo dramatičnije čak i od zamrznutih frejmova Slobodana Praljka koji ispija čašicu otrova usred sudnice, jeste činjenica da ovakva postavka stvari vodi još tragičnijem ishodu – pažljivo uzgajanom uverenju da je neprijateljstvo naroda na ovim prostorima istorijska konstanta koja se ponavlja u novim ratovima i leči samo novim pokoljima. Na sve to, akcentovanje etničkih motiva zločina u narednih nekoliko godina može dati konačnu sliku Balkana kao prostora na kome se saglasnost postiže jedino u neprijateljstvu. I to je ono što je smrtonosnije čak i od Praljkovog čina. A to što je Haški tribunal potvrdio prvostepenu presudu prema kojoj je takozvana hercegbosanska šestorka bila deo udruženog zločinačkog poduhvata koji je „imao za cilj etničko čišćenje Herceg-Bosne i njeno pripajanje Hrvatskoj ili stvaranje nove hrvatske republike na tom prostoru“, te je na taj način konstatovano i da je Hrvatska vodila međudržavni sukob sa BiH u koji je bio involviran njen tadašnji državni vrh na čelu sa predsednikom Franjom Tuđmanom, očekivano je u Zagrebu podigla temperaturu do tačke usijanja. Iako je hrvatski premijer Andrej Plenković, nakon baražne vatre stranih medija i posebno londonskog Gardijana, da je u pitanju prvi predsednik vlade u Evropskoj uniji koji je podržao ratne zločince, malo ohladio zapaljivu retoriku, nije se mogla izbrisati činjenica da je presudu nazvao neutemeljenom. Za Plenkovića je neprihvatljivo to što Haški tribunal u razmaku od svega nekoliko dana nije prepoznao povezanost nekadašnjeg srpskog državnog vrha sa presudom Mladiću, a istovremeno aludira na vezu između nekadašnjeg rukovodstva Hrvatske za udruženi zločinački poduhvat u BiH. „Hrvatska ni na koji način nije učestvovala u ratnim dešavanjima u BiH i zato je apsurdno da ni u jednoj pravosnažnoj presudi za bivšu Jugoslaviju nije utvrđena odgovornost Srbije, a kroz pojašnjenje niza zločina na velikom delu teritorije BiH, što svedoči i doživotna kazna Mladiću“, kazao je Plenković. Ono što Plenković očigledno ne želi da vidi ili ne shvata jeste da je tvrdnja da je Hrvatska bila samo posmatrač rata u Bosni apsurdna taman onoliko koliko i uverenje da Miloševićev režim nije saučesnik u zločinima Ratka Mladića ili Radovana Karadžića. Makar to nikada i nigde ne stajalo ni u kakvim zvaničnim presudama Haga. Jednostavno je, pravo je jedna kategorija, a pravda i istina nekada znaju da budu u bolnom neskladu s pravom. O čemu se zapravo radi? Jednostavno, tadašnje vlasti Srbije su nezavisnu BiH priznale tek nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, a bilateralni odnosi su uspostavljeni potkraj 2000. godine. S druge strane, Hrvatska je Bosnu priznala na samom početku rata, 1992, te otuda i proizlazi zaključak Tribunala da je hrvatsko angažovanje u Bosni međunarodni sukob. Ove činjenice, u nekom racionalnijem iščitavanju istorijskog konteksta neće amnestirati ni Tuđmana ni Miloševića, ni Srbiju ni Hrvatsku. Nisu, treba to reći, ni u Hrvatskoj svi tonovi bili unisoni. Tako je portal Indeks u svojoj analizi naveo da je Praljak kroz svoju teatralnu smrt želeo da izbriše zločine i od ratnog zločinca postane „mitski nacionalni mučenik“. „Naročito perfidno u tom planu jeste što se time hipoteka Praljkovih brojnih ratnih zločina prenosi na leđa svih onih koji će ga ubuduće slaviti. NJegovu individualnu krivicu ispijanje otrova trebalo je da pretvori u kolektivnu krivicu svih Hrvata. NJegovi ratni zločini i beskrupuloznost treba da postanu naši. Na to ne da ne treba pristati, nego se treba odlučno suprotstaviti takvom narativu i uzdizanju jednog ratnog zločinca u status nacionalnog heroja i mučenika“, pisao je Indeks. Iako je u međuvremenu hrvatski premijer reterirao i prvobitni stav da će Hrvatska osporiti svoju odgovornost umekšao izjavom da će se poštovati presuda Haškog tribunala, ostaje za upit šta je to Plenkoviću podiglo živac do te mere da se ne usprotivi čak ni odluci da se u Saboru minutom ćutanja oda pošta Praljku? Da li je to možda urušavanje krhkog stereotipa o samo jednom agresoru ili bojazan da bi bošnjački lideri mogli da posegnu za tužbom za genocid kao pre nekoliko godina protiv Srbije. Ako ćemo biti iskreni, ovo prvo smo znali odavno i nije bilo potrebno da nam glavni tužilac Haškog tribunala Serž Bramerc objašnjava da je „istorijska činjenica da su nad pripadnicima srpskog naroda u Oluji počinjeni zločini“. Možda je mogao da objasni kako su onda generali Ante Gotovina i Mladen Markač oslobođeni odgovornosti. Kada je reč o potencijalnoj tužbi BiH, ako je suditi po rečima Bakira Izetbegovića da je hrvatska politika imala i svetlo a ne samo tamno lice tokom rata, malo je izgledno da će se to dogoditi. Ali, od ovih pretpostavki mnogo je značajnije pitanje kako će se presuda reflektovati na odnose u Bosni, pa i čitavom regionu. To što je u predizbornoj godini najpre na doživotnu robiju osuđen Ratko Mladić, a potom Slobodan Praljak izvršio samoubistvo, ionako turbulentnim događajima moglo bi dati dodatnu dramatiku. Samo što eventualni pokušaji da se ovi događaji konvertuju u nekakvu političku dobit mogu da izazovu opasne reakcije na drugim stranama. I zato bi se možda umesto kratkovidog političkog šibicarenja valjalo prisetiti reči koje je nedavno izgovorio predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker da nije za to da se Zapadni Balkan uskoro pridruži EU, ali i da bi oduzimanje takve perspektive značilo da bi Evropa ponovo imala iskustvo kakvo je imala devedesetih. Nije onda teško zaključiti ni da nas EU posmatra mnogo više kao problem i mnogo manje kao pouzdanog partnera. Imajući ovo u vidu, političke elite bi morale da pokažu svest da je pitanje državne, ekonomske i političke saradnje na ovom prostoru toliko veliko da mnogostruko premašuje pitanja pojedinačnih zemalja. Ko to ne shvata, ne shvata ni formulu sopstvenog opstanka. Ko to ne shvata, ne razume da je alternativa u tome da otrov iz Praljkove čašice poškropi čitav region. I da seirenje nad Mladićevim i Praljkovim zasluženim kaznama, neće sutradan ni Srbiju, ni Hrvatsku učiniti boljim mestom za život.