Klasik iz vatre

Počelo je s kratkim zapisima iz crvene beležnice u kojoj je Volt Vitman skicirao nekakav zaplet, ispisujući i precrtavajući reči. „Uvesti DŽekove prijatelje – dvojicu ili trojicu.“ Ili: „Izvesna zapažanja o nitkovluku advokata – ispričati priču o prevarama Kavertovog oca, povodom kuće u Ulici DŽonson – proklet bio.“ Zakariju Terpinu, asistentu s Univerziteta u Hjustonu, učinilo se da nacrti prevazilaze granice pripovetke. Proučavalac periodike iz devetnaestog veka, svetu poznat po otkriću Vitmanovog proznog serijala Muško zdravlje i vežbanje, primetio je na trećoj stranici lista NJujork dejli tajms, od 13. marta 1852., štampan plaćeni oglas: konkurentska novina Sandej dispeč najavila je da će narednih dana objavljivati u nastavcima Život i pustolovine DŽeka Engla. Ime je zvučalo poznato; setio se Vitmanovog notesa ručne izrade, sačuvanog u ostavštini, i isprekidanih rečenica. Trebalo je pronaći staru štampu i proveriti da li je zaista reč o neotkrivenom delu. „Ali, Sandej dispeč je vrlo retka novina“, kaže Zakari Terpin u razgovoru za NIN. „U to vreme, leta 2016, naivno sam pretpostavio da mora postojati tuce kopija na mikrofilmu. Pozajmiću ih mejlom... Ne! Sandej dispeč je gotovo potpuno nedigitalizovan. Na mikrofilmu postoje samo raštrkana pojedinačna izdanja, malo arhiva poseduje značajniju zbirku u štampanoj verziji.“ Gde tražiti? U američkoj Kongresnoj biblioteci! „To je prava meka za arhivarske moljce poput mene. Imao sam sreće što sam mogao da zatražim fotke određenih izdanja Dispeča, za koje sam sumnjao (nadao se, molio) da sadrže izgubljeni roman Volta Vitmana. Srećom, bio je tu!“ Terpin se pita koliko bi još izgubljenih dela moglo tamo da bude... „Čekaju da se pojavi preduzimljivi istraživač.“ Prozno delo slavnog pesnika objavljivano je od 14. marta do 18. aprila 1852. u šest nastavaka, anonimno, s puno štamparskih grešaka. Deset leta posle Frenklina Evansa, Vitman je napisao kratki roman pod naslovom Život i pustolovine DŽeka Engla: autobiografija, u kojoj će čitalac susresti i neke poznate likove. Izdavačka kuća Geopoetika štampala ga je u ediciji Retro premijere, u prevodu Ivane Đurić Paunović i Zorana Paunovića. Izdanje sadrži sadržajan predgovor našeg sagovornika, kratku belešku prevodilaca i otkriveni rukopis od 36.000 reči o „slučajnostima, avanturi, i neuskladivosti ljubavi i pohlepe.“ Glavni junak je usvojeni mladić, „u galamdžijskom dobu od dvadeset godina“, koga u prvom poglavlju dovode u advokatsku kancelariju, da nauči profesiju, inače će završiti na ulici. Ključno je pitanje: ko sam dovraga ja i odakle dolazim. U kratkim celinama brzo se smenjuju ličnosti i slika NJujork. Jasna je veza s viktorijanskom književnošću, pogotovo s Dikensom. Siročad, trgovci, plesačice, vlasnici kockarnica, saloni za zabavu. Zakari Terpin pominje đavolske slučajnosti, svojstvene literarnom pokretu. „DŽek Engl je fascinantan primer određene vrste literature, vrlo popularne u tom dobu, čiji je značaj ključan za formiranje istinske i jedinstvene američke književnosti“, objašnjava Terpin za naš magazin. „Reč je o sentimentalizmu iz četrdesetih i pedesetih godina devetnaestog veka, koji su, u velikom delu, popularnim učinile spisateljice, često javno nipodaštavane od strane muških autora, premda su se takvom prozom i sami koristili, kao Vitman.“ Kritičarka Meri Luiza Kiti navodi da je dugo zanemarivan uticaj tradicije sentimentalista na Vitmana, najpre zbog potcenjivanja njegove proze, ali da ga tu svakako treba svrstati kada govorimo o romanima i pričama. Nabraja topose: smrt, razorene porodice, detinja nevinost, transcedentna ljubav; Terpin listi dodaje fizičku patnju, saosećanje i društvenu reformu. Skreće pažnju na rasplete koji su bez izuzetka nedvosmileni: krivci bivaju kažnjeni, gramzivci osiromašeni, nevini ili pokajnici iskupljeni. Primećuje da poslednje objavljeno prozno delo sadrži elemente skoro svakog žanra kojim se pisac ikada bavio. Sentimentalizam, senzacionalizam, avanturistička proza, reformistička književnost, parabola, pikarski roman, saspens, deskriptivna proza, priče o osveti, didaktički moralizam, ranorealistička proza, novinska reportaža. Ne sumnja da je nešto izostavio... Na spisku stoji reč autobiografija, uz napomenu u zagradi (navodno!) i duhovitu opasku da lik više puta priznaje kako je dokoličar, urođeno nesklon radu od devet do pet („što je, nema sumnje, autobiografski detalj“). Ipak, čitalac razmišlja o odrednici iz podnaslova, auto-biografija, i autorovoj sažetoj uvodnoj napomeni u kojoj pokušava da nas uveri u istinitost zabeležene pripovesti. Volt Vitman (1819-1892) nije bio siroče, nije bio usvojen. Nije izučavao pravo, ali jeste kratko radio za advokatsku firmu „DŽejms B. Klark i sinovi“. Fikcija, naravno, sadrži prikrivene elemente iz života autora. Pre svega, vezanost za NJujork (rođen na Long Ajlandu, sazreo u Bruklinu). No, najlepše je opisao špekulante, advokate s političkim ambicijama, ljude oko njih. U političkim prepucavanjima, jedan priznaje: „To da smo pali, gospodine – da smo pali kao trgovačka nacija, tu vam dobro stojim!“ Misli da će frakcija Demokratske stranke za pet godina uništiti zemlju. Rukopis koji niko nije video vek i po toliko je aktuelan da se čovek naježi. Oduvek postoji problem s društvenim klasama? Na početku, narator kaže: „Nesumnjivo je da ste, ako ste ikada živeli u NJujorku ili ga makar posetili, u njemu videli podosta malenih skitnica, u prljavim ritama i bez košulja. Oni po pravilima tumaraju ulicama u muškoj odeći, pokupljenoj ko zna gde, i zbog toga što im je je prevelika moraju da vuku noge, ne podižući ih sa tla. Tako usporeno kretanje ponekad im ostane svojstveno do kraja života.“ Zakari Terpin očigledno voli što smo izabrali za primer ovaj pasus. Misli da jeste reč o opisu hijerarhijski podeljenog društva. „DŽek Engl je apsolutno roman o socijalnoj stratifikaciji, o relativno novom fenomenu u zapadnoj kulturi: društvenoj pokretljivosti, želji da se čovek uspinje na lestvici. Dakle, pored toga što je dopadljiv čitaocu s osećanjem sažaljenja (tipičnim za pokret sentimentalista), Vitman komentariše izbor s kojim su mnogi Amerikanci, pripadnici srednje klase, počeli da se suočavaju. Ekonomsko i moralno pitanje: šta da radiš sa svojim životom, čemu da daš prioritet – novcu ili zajednici.“ Pripovedač zastaje u devetnaestoj glavi, provodi spokojan sat među nadgrobnim spomenicima pokraj Crkve Svetog Trojstva na Menhetnu. Zakari Terpin skreće pažnju da zabeleženi epitafi tamo stoje i danas. „Epitafi koje je iskoristio mogu se i dalje videti. Doslovno su prepisani. Volt Vitman je očigledno posetio groblje s beležnicom i olovkom, najverovatnije za potrebe novinskog teksta, objavljenog nekoliko godina ranije. Znamo da je bio fasciniran smrću, mrtvima, načinima na koje žive u novim oblicima.“ Neko se našalio s Terpinom. Pošto je postao pravi Indijana DŽons književnog života, kazali su da ne brine: zna po čemu će biti upamćen. Da li je makar u trenu posmislio na Maksa Broda koji nije poslušao molbu Franca Kafke i uništio sve njegove rukopise. DŽek Engl objavljivan je nepotpisan. Šta ukoliko američki klasik uopšte ne bi želeo retro premijeru? „Ovo mi laska“, odgovara Zakari Terpin. „Ali ne, ja nisam Maks Brod. Prvo, nemam nikakav lični odnos sa Voltom Vitmanom, i drugo, ni po jednom merilu nisam najvažniji proučavalac Vitmanovog dela. Vitmanovci su velika i gostoprimljiva grupa; radimo najbolje kada radimo zajedno. No, kad ga već spominjete, Maks Brod i ja imamo nešto što nas povezuje: užas da vidimo rukopise „bačene“ u vatru. Vatra je mnogo toga ukrala od sveta. Bajronove memoare, nastavak Gogoljevih Mrtvih duša... Blejkove, De Sadove, Melvilove rukopise. Tako da volim ideju konzervacije. Neophodna je u svakom smislu. Naročito digitalizacija!“