Detekcija stvarnosti

S nizom respektabilnih rediteljskih imena i filmova ovenčanih najprestižnijim nagradama, 23. izdanje Festivala autorskog filma (24. 11 - 2. 12) možda jeste jedno od boljih festivalskih izdanja poslednjih godina (nikako ne i najbolje!), ali nije pokazalo da je svetski film generalno proširio granice svoje estetike. Priznali mi to ili ne, i u ekskluzivnom svetu autorskog filma zatičemo jedan vid diferencijacije: mejnstrim autorstvo (što mu ne umanjuje na značaju i kreativnosti) stoji u opreci s neetabliranim i nekanonizovanim imenima mlađe generacije. Autorski mejnstrim bio je, ove godine, oličen u autorima kakvi su Andrej Zvjagincev, Mihael Haneke, Žan Lik Godar (istina, sa starijim, retko viđenim filmom), Samuel Maoz… To znači ne samo da su filmovi ovih autora već postali akademsko pitanje nego da je njihovo estetičko uporište nešto što je sasvim izvesno, konvencionalni film. Čak i Bruno Dimon, značajni francuski reditelj, čiji je film Žanet: Detinjstvo Jovanke Orleanke bio jedan od retkih filmova radikalne filmske estetike na ovogodišnjem festivalu, pripada akademskom sazvežđu autora a nikako eksperimentalnim filmskim derivatima. Nekako je razumljivo što su filmovi ovih autora u najvećoj meri punili sale i izazivali najviše gledalačke i kritičarske pažnje. Čini se da nećemo pogrešiti ukoliko upravo filmove Zvjaginceva (Bez ljubavi), Hanekea (Hepiend) i Maoza (Fokstrot) navedemo kao triptih koji je ostavio publiku ali i kritiku mahom nepodeljene. Što se Zvjaginceva tiče, Bez ljubavi je po mišljenju potpisnika njegov najbolji film. Kritičko opserviranje ruskog društva, s gorko-oporim tonovima o dehumanizaciji unutar jedne porodice, na planu diskreditovanja ruske savremenosti, u Zvjaginceva i nisu toliko nove. Ali, u režijskom (njegov ubedljivo najbolji rad s glumcima!) dramaturškom i pre svega moralnom smislu, Zvjagincev je stvorio filigransko delo. Šteta što u njegovom filmskom narcizmu ima toliko potrebe za impresioniranjem Zapada, pa njegovo minuciozno filmsko tkanje nepotrebno opterećuju digresivni i potpuno suficitni detalji (trenerka rusija…). Što se Samuela Maoza tiče, nakon genijalnog filma Liban, Fokstrot je više promišljen, više stilizovan ali manje ubojit i manje efektan film, koji u osnovi jednu duboku emociju artificijelizuje do nivoa konceptne izvedbe. Što se Hanekea tiče, Hepiend je najmanje pretenciozan, najpitkiji i njegov najopušteniji film u nizu godina. U senci ovih filmova manje je zapaženo nekoliko dobrih (Starateljstvo, Ksavijea Legrana) ili čak veoma dobrih filmova (Mraz Šarunasa Bartasa, Čovek od integriteta Mohamada Rasulofa…). Jedan od mudrih poteza festivala jeste što je u program uvrstio nekoliko srpskih filmova (Mile Turajlić, Gorana Markovića, Biljane Tutorov, Predraga Velinovića…). Bila je to retka prilika da se pokaže da li su i koliko srpski filmovi konkurentni u odnosu na svet. A u glavnini, filmski svet koji su nam ponudili filmovi ovog festivala obiluje crnilom, besperspektivom, kancerogen je i nihilističan. Detekcija stvarnosti, sudeći po filmovima poslednjih godina, iz domena kritičkog opserviranja, prešla je u manir. Da nije bilo filmova poput LJubavnika za jedan dan Filipa Garela ili filma Kentaur Aktana Arima Kubata, od filmske lepote ne bi bilo ni traga. No, ukoliko je već nije bilo u filmovima, bilo je u salama. Prikazivanje filma Mile Turajlić Druga strana svega u do poslednjeg mesta ispunjenoj dvorani Sava centra, najlepši je trenutak ovog festivala.