Praštanje – slabost ili snaga

Opraštanje je neuhvatljiv pojam, iako je predmet mnogih tumačenja i silesije mudrih izreka. Refleksno se vezuje za hrišćanstvo, čija je zaista okosnica, ali na oprost pozivaju i druge religije. U vreme verskih praznika, o njemu se više priča i sluša, često bez prodiranja u samu srž fenomena. Ali je fakat da lakše „puštamo sve zlo za sobom“ u srećnom, prazničnom raspoloženju. U iskričavom zanosu nalik zaljubljivanju. Znamo da praštanje oslobađa, kao i da je to dugotrajan proces, prema čemu je molba „izvini“ gotovo ništavna. Od čega početi, ni u tome se ne slažu nauke i pojedinačni doživljaji, kao ni oko toga da li je „pravo“ opraštanje zaista moguće. Humanistički pogledi nude razne odgovore, tek sporadično podudarne, što stvara prostor za autentičnost ličnog pristupa. „Nakon potpunog zanemarivanja pojma opraštanja u psihoanalizi, poslednje dve decenije nam donose lavinu doprinosa psihološkog razumevanja oprosta“, objašnjava psihoanalitičarka i psihijatar Marija Vezmar. Termina nema u Indeksu Frojdovih radova, niti ga struka analizira do kraja prošlog veka, ali od 2009. do danas, broj unosa na ovu temu na Amazonu narastao je do 400.000 naslova. Ima i senzacionalističkih, poput „Snaga oproštaja“ ili „Opraštanje u 7 koraka“, kao dajdžest vodiča kroz meandre ovog složenog procesa. Brojni pokušaji da se nađe definicija shodna analitičkom razumevanju, saglasni su u jednom: pojam oprosta implicira žrtvu, počinioca i traumu. Žrtva mora da prođe kroz tri faze duševnih stanja – želju za osvetom u cilju izjednačavanja bola i sticanja samopouzdanja. Reparacija događaj smešta u svest i iskustvo, i, najzad, preispitivanje, kada revidiramo zapamćeno. Taj put od ogorčenosti, jada, mržnje, zameranja, osvetoljubivosti, zavisti, a prirodnih reakcija na povredu, do ličnog uzdizanja, spor je, vijugav i bez sigurnog ishoda, naglašava Vezmar. A dostižan samo kao integralan proces tugovanja. „Ponavljanje trauma usporava taj tok i često ga sprečava, a zadržava recikliranje ljutnje i neprijateljstva, kao vidova psihičkog utočišta“, kaže Vezmar. A baš te „sigurne baze“ onemogućavaju stvaranje oprosta. Trauma pokriva široki spektar situacija. Nekad se realno sagleda, a drugi put povlači preterane reakcije. Katkad se popravi konkretan povod za krivicu i oproštaj, ali ne i stvaran odnos prema tom što nam je naneo patnju. Supružnici se razvode, države cepaju, kad se možda i prašta, ali se ne zaboravlja. „Opraštanje ne znači zamenu osećanja mržnje sa osećanjima ljubavi, već razvijanje realističnijeg pogleda povređenog koji je bol spoznao, sa pogledom onog drugog“, ističe Vezmar. „Praštanje miri ljude, uvećava zajednicu i dovodi do ljubavi, ali je i njen plod“, tumačenje je koje nudi Igor Bates, sveštenik. To je uvek lični čin, prema onom do koga ti je stalo, ili te samo praštanje na ovo podseti. Oprostiti svima za sve, ili je lakomisleno, ili rezultat potpune predanosti bogu i njegovoj pomoći u ovoj, zapravo, odluci. Koja ne može da se sprovede do kraja dokle god „svaku trunku bola ne isplačeš“, što ume da potraje i više decenija. Tad je čovek miran sa sobom, i sa onim ko se o njega ogrešio. Nagrada za podvig je velika – obećanje carstva nebeskoga. Ali, Hristos zna da smo mi, ljudi, egoisti, naglašava Bates. Pa nam zato i nudi rešenje „oprostite, da bi vam bilo oprošteno“, dok nas kroz učenja apostola uvodi u priču o ljubavi, mnogo veću. Do mere da ti drugi bude na prvom mestu. LJubav ne postavlja pitanje – zašto da nekom oprostimo, čemu je primer roditeljska privrženost kao nebiološka kategorija. Gde se sve prašta unapred. Međutim, čak i u tom slučaju teško je da se ne osetimo povređenima, sem ako nismo dostigli stepen božanske ljubavi kad ništa ne može da nas povredi. „Čak nas i tad boli, jer taj drugi greši, s tim što to nije bol koji razara biće“, ističe Bates. Ponekad, kad bol prestane, smatramo da smo oprostili, te dostigli to „božansko“ u sebi, a da smo uistinu postali – apatični. Jer smo mnogo puta bili žrtve. Ali, tek je „apatija pakao, gora od svakog duševnog bola kome ipak sledi olakšanje“, kaže Bates. Apatija se na svoj pasivni način opire razaranju, pa je i težnja za osvetom od nje „zdravija“. Ona je prirodni poriv za pravdom, iako ne donosi olakšanje i ne popravlja već počinjeno. Kao, uostalom, i praštanje koje ne vraća ubijenog, recimo. Floskula „praštaj, ali ne zaboravljaj“ takođe je podložna različitim diskursima. Ona ima smisla, kaže Bates, kad je u pitanju istorijsko zlo naneto zajednici. Pa čak i tada, pogrešno je pravdati sadašnja svoja zlodela onima koja su naneta tvom narodu u prošlosti, opominje. „Postoje neki zločini koji su toliko užasni, kao Holokaust ili drugi slučajevi genocida, kada se nameće pitanje da li je autentično opraštanje zaista moguće, čak i kod najzrelijih pojedinaca“, Marija Vezmar citira Simona Vizentala. Masivne traume nemerljive su i neuporedive, tvrdi ona. Važna specifičnost današnjih sukoba je situacija gde žrtve i počinioci nastavljaju da žive jedni pored drugih i gde mogućnost opraštanja postaje na neki način neophodnost. „Možda se u jednostavnoj činjenici da nema preživljavanja bez drugog krije evoluciona osnova opraštanja“, njena je opcija razumevanja. Traume izazvane nasiljem iziskuju postojanje društvenog promišljanja o istorijskoj istini traumatskih događaja. Ili konsenzusa koji žrtve neće ostaviti bespomoćnima. Niti će počinioci biti ušuškani zidom ćutanja i ranjivošću onih koje su tlačili. A gde se pitanje praštanja iz sfere apstraktnog prenosi u domen zakona. Međutim, ni zakoni ne donose rasplet tog suštinski intimnog procesa. „Za prirodnog čoveka nema dileme kada oseća da mu je naneto zlo, ne nužno zasnovano na stvarnosti. On se spremno sveti, i negoduje ukoliko se u njegovu osvetu umešaju institucije, tražeći za krivca umesto osvete – kaznu“, kaže filozof Saša Radojčić. Zakoni su osporili čovekovo pravo na individualnu osvetu, transformišući to pravo u pravnu moć dodeljenu institucijama (sudovima). „Ali zakoni, starajući se da preduprede anarhiju, nisu uskratili čoveku samo pravo da se nekontrolisano sveti, nego i pravo da prašta“, ističe Radojčić. Jer, smisleno se može govoriti o praštanju samo onda kada postoji moć da se izvrši osveta, dodaje. Da bi praštao, čovek mora da prevaziđe svoje prirodno stanje, što zavisi od njegovog kapaciteta za oprost. „Onaj ko prašta stavlja se ne samo iznad osvete i sopstvene prirode, već i iznad zakona, pa i pravde. Utoliko, na individualnom planu nema ničega neoprostivog“, Radojčićevo je stanovište. Neoprostivo se pojavljuje tek na institucionalnom planu, u vidu postupaka koji ugrožavaju sam opstanak i konstituciju zajednice. „Zajednica mora da održava granicu između oprostivog i neoprostivog, radi digniteta sopstvenih zakona i smisla pravde. Zajednica koja pokušava da oprosti neoprostive postupke, izvodi jednu predstavu: ona se pretvara da prašta, a zapravo pokazuje kako nema moć da kazni“, zaključuje. Kada pojedinac prašta za počinjeno zlo, to ne znači da ga zaboravlja. Upravo suprotno, njegov poduhvat praštanja dobija na veličini time što se dešava uprkos sećanju na zlo koje mu je naneto. „Ali, ne treba smetnuti sa uma ni to da ponekad izgleda da i zaborav može da bude lekovit, kao i da, kao svako terapijsko sredstvo, ima neželjene prateće efekte“, upozorava. Pojedinac može sve da oprosti; zajednica ne sme, i mora da motri da, ako je pribegla zaboravu jer nije mogla da se sveti/kazni, to prazno mesto ne ispuni lažnim sadržajem. Čak i ako nam je poznat razlog iz kog nam je neko naneo bol i štetu, ovo ne utiče na praštanje, otac Igor pridodaje još jednu fenomenološku dimenziju. „To razumevanje dolazi nakon što smo oprostili, a dok smo u bolu, nikakvo objašnjenje nam ništa ne znači“, tumači. Međutim, postoje i primeri „simultanog“ razumevanja tog, da kažemo, neprijatelja. Kao kad je starac Vukašin, jasenovačka žrtva, kanonizovan u svetitelja, svom koljaču rekao: „Samo ti, dijete, radi svoj posao“. „Mi smo za to svi sposobni i pozvani da takvi budemo, ali treba da znamo da se ovo dostiže tek potpunim predavanjem Hristu“, podseća ovaj sveštenik. Stoga su i sve nevolje koje nas stižu tek vrata za prolazak u više sfere postojanja. Neko to zove mudrošću, drugi oboženjem, a svi – ljubavlju. Kada volimo, na ljubav smo tako fokusirani da i ne razmišljamo šta nam je ko učinio nažao. Zaljubljen čovek je svima oprostio. „Nebitno je što to kratko traje jer je dokaz da je moguće“, argumenti oca Batesa su ovaj put (samo naizgled) profani. Psihologija ljubav stavlja u kontekst empatije, bez koje nema opraštanja kod žrtve, kao ni kajanja kod počinioca, i na eshatološku nagradu višnjim praštanjem, dodaje jedno naučno „ali“. Ako želite da se stavi tačka na proživljeno, da se pusti i krene dalje, sećanje na traumu mora u celosti da se javno iskaže slušaocu, bez obzira na to kakav užas skladišti. „Masivne traume obeležene su dehumanizacijom i gubitkom empatije svih učesnika, pa je potreban svedok da bi se saosećanje vratilo“, kaže Marija Vezmar. Javne ispovesti pomažu da se izgradi narativ koji više nije samo privatna stvar već nudi razumevanje prošlosti, podeljeno sa drugima. Vratimo se ličnom doživljaju praštanja. Vratimo se svakoj svojoj ćeliji koja pamti svaku prehladu (i mnogo dalje, i šire), a kamoli nepravdu. Ako je se dobro ne sećamo svesno, znak je da smo je možda i potisnuli. A možda i bili u (ničim izazvanoj) blagodati, spremnoj da oprašta, čak i ne uzimajući u obzir nagradu na nebesima. Ako li nismo, krajnje je vreme da krenemo ka tom cilju. Zašto da se, za početak, ne prepustimo prazničnoj klimi praštanja?