Kako izmeriti svetinje

Na zidinama Starog grada u Jerusalimu zasvetlele su se izraelska i američka zastava. Istovremeno u gradu je došlo do demonstracija, kao i u Gazi i Zapadnoj obali, oko sto ljudi je povređeno. Protesti su održani i u Jordanu, Egiptu, Turskoj, Iraku, Indoneziji i Pakistanu. Rusija i Kina su prilično zabrinute, evropski lideri takođe. To je svetu darovao Donald Tramp, američki predsednik, za Božić, odlukom da prizna Jerusalim kao glavni grad Izraela. Ta stvar je odlučena u Kongresu još 1995. godine, kako nam se sada objašnjava, a i jedno je od Trampovih predizbornih obećanja, pa se tako na to može gledati kao na čistu formalnost. Formalnost koja će da preokrene ne samo odnose na Bliskom istoku, već i nešto šire, kako to već biva sa nevoljama u tom regionu. A da je nevolja na pomolu bilo je jasno već kada je ova tema stigla u Savet bezbednosti UN, a Vašington uložio veto. Da nije bilo toga, sve ostale stalne članice SB: Francuska, Velika Britanija, Rusija i Kina, glasale bi protiv. Ovako je odlučivala Generalna skupština i, uprkos pretnjama, 128 država izjasnilo se za Rezoluciju Ujedinjenih nacija o Jerusalimu, kojom se traži povlačenje američke odluke. Niki Hejli, američka ambasadorka pri UN, prethodno je poručila da će se „ovo glasanje pamtiti“ i to će se posebno pamtiti kada se bude odlučivalo o američkim izdvajanjima za budžet UN i, naravno, kada pojedinačne države budu tražile američku podršku. Posle glasanja mogla je da zabeleži da je bilo 35 država koje su bile uzdržane i 21 koja uopšte nije glasala. Ili u interpretaciji Hejlijeve, kako je objavila na Tviteru, 65 država odbilo je da osudi SAD a 128 je glasalo „protiv nas“. Vašington je uz sebe imao devet zemalja: Izrael, Gvatemalu, Honduras, Maršalska Ostrva, Savezne Države Mikronezije, Nauru, Palau i Togo. Koji dan kasnije, kako je već Hejlijeva nagovestila, objavljeno je da se smanjuju američki doprinosi UN (za više od 285 miliona dolara za 2018. godinu). Tako se ovom „istorijskom odlukom“, objasnila nam je američka predstavnica u UN, sprečava „da se i dalje iskorištava velikodušnost američkog naroda“. Da je istorijska nije sporno, Tramp je napravio poteze do sada neviđene - prvo kod najosetljivijeg pitanja izraelsko-palestinskih odnosa, a odmah zatim u UN. Zabrinuti su svi, ali je oduševljenje stiglo iz Izraela. „Pre sedamdeset godina jevrejski narod je došao kući u Jerusalim. Svi narodi sveta bi trebalo da nam se pridruže ove godine u Jerusalimu, glavnom gradu Izraela. Narodi širom sveta moraju da shvate da neće biti mira bez Jerusalima kao glavnog grada Izraela“, rekao je Deni Danon, predstavnik Izraela u SB. Da bi ovo simbolično potvrdio on je izvadio i repliku novčića iz prvog veka sa Hramske gore, mesta na kome je nekada bio Solomonov hram, na kome piše „Jerusalim, sveto mesto“. Zlatni grad ili pupak sveta, kako je često nazivan, važan je za Jevreje koliko i za hrišćane i muslimane. Čiji je, onda, Jerusalim ili čije je pravo preče, čije su relikvije starije, važnije ili brojnije? Za Jevreje to je mesto koje je odabrao kralj David, tu je kamen postanka sveta, tu je Avram bio spreman da žrtvuje Isaka, tu je Solomon sazidao hram, tu su ostaci zidina Drugog hrama, tu je Zid plača koji je ostao posle krvavog pokolja rimskog imperatora Tita u prvom veku i progona Jevreja. U Starom zavetu zabeležen je Psalm 137: „Ako zaboravim Tebe, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja /Neka prione jezik moj za usta moja, ako tebe ne upamtim, ako ne uzdržim Jerusalima svrh veselja svojega”. Za Jevreje tu je božja kuća, a oni su na povratak čekali 2.000 godina, taman toliko koliko su bili rasuti po svetu, ubijani, proganjani, izolovani, optuživani, dok na kraju nisu doživeli i Holokaust. Za hrišćane to je mesto gde je njihova vera rođena, tu je Hrist širio svoje učenje, tu je održana Tajna večera, tu je uhvaćen, osuđen na smrt i razapet. Tu je Via Dolorosa (Stradalni put, Put suza, Put krsta, Put bola) kojim je Isus išao ka Golgoti vukući na leđima krst, tu je Crkva svetog groba, tu je njegov grob nađen prazan pošto je on vaskrsao. Tim putem svake godine hiljade ljudi prolazi, mnogi takođe nose krst na leđima, u želji da prođu stazom stradanja koju je prošao božji sin. Hrišćani širom sveta prave slične staze, za one koji ne mogu da stignu do Jerusalima ali žele da se približe Isusu. Za muslimane je to mesto odakle se prorok Muhamed vinuo u nebo oko 610. godine, na čudesnom „noćnom putovanju“ na koje ga je poveo melek DŽibril (arhanđel Gavrilo), gde se susreo sa Avramom, Mojsijem i Isusom, a najzad i sa samim Alahom. Tu je džamija Al Aksa, jedna od najsvetijih (posle onih u Meki i Medini) koja se spominje i u Kuranu. Ona je prvenstveno bila tačka ka kojoj su se vernici okretali pri molitvi, pre nego što su počeli da se okreću ka Meki. Sagrađena je upravo na mestu gde je Muhamed došao iz Meke tokom „noćnog putovanja“. Istorija beleži da je muslimanska vladavina gradom trajala 12 vekova, duže od bilo čije druge. Najzad, grad je podeljen na četiri dela: jevrejski, muslimanski, hrišćanski i jermenski (takođe hrišćanski, ali ipak ima sopstveni deo jer su Jermeni prvi prihvatili hrišćanstvo). I na tom uskom pojasu svako ima svoje svetilište. Taj nepun kvadratni kilometar Starog grada u sebi je sakupio sve tačke oko kojih su se vekovima vodili sukobi. I ovaj vek nasledio je političke i geostrateške borbe koje još nisu završene. Možda prvi savremeni jevrejski lideri nisu mislili da je toliko važno imati prestonicu nove države baš na tom mestu. Teodor Hercl, osnivač cionističkog pokreta, nije smatrao da je Jerusalim budući glavni grad, on je mislio da je mesto za to na brdu Karmel, na severu. Za Davida Ben Guriona, „oca domovine“ i prvog premijera, to takođe nije bilo ključno pitanje, jer trebalo je održati državu, a ne stvarati nove probleme. Jerusalim je, kada su se povlačile palestinsko-izraelske granice 29. novembra 1947. godine, trebalo da dobije poseban status i da bude pod međunarodnom kontrolom. Ben Gurion je to nazvao „cenom koja mora da se plati“ da bi se održala zemlja. Ali arapska strana nije bila zadovoljna, počeo je rat koji je završen podelom grada na arapski, istočni deo i izraelski, zapadni. Ni to nije dugo potrajalo, dvadeset godina kasnije, 1967, izraelska vlada, procenivši da je sporazum jordanskog kralja Huseina i egipatskog predsednika Nasera o zajedničkoj vojnoj komandi znak da se sprema napad, rešila je da napadne prva. U Šestodnevnom ratu zauzet je veliki deo teritorije, jordanska zapadna obala i istočni deo Jerusalima. Grad je proglašen za prestonicu Izraela. U Jerusalimu su, između ostalog smešteni izraelski parlament Kneset, Vrhovni sud, memorijalni centar Jad Vašem. Ujedinjene nacije su ipak odlučile da neće priznati ovaj izraelski glavni grad dok se ne postigne mirovni sporazum sa arapskom stranom. Status Jerusalima morao se rešiti dogovorom, to je trebalo da bude poslednja tačka u procesu mirovnih pregovora. Ili se bar do sada tako mislilo. Trampova diplomatska bomba, kako je već nazvan ovaj potez, sada sve vraća na početak. Nije da je bilo nekakvog napretka u izraelsko-palestinskim odnosima, ali postojale su neke nade, postojao je nekakav međunarodni konsenzus da se poštuje ono malo što je postignuto ili da se makar ne pogoršava. Ako ništa drugo, nije se diralo u status Jerusalima, 160 stranih ambasada smešteno je u Tel Avivu i nije se očekivalo da bi to moglo iznenada da se promeni. Za Palestince ovo je najjači udarac na nadanja da bi jednom ipak mogli da dođu do svoje nezavisne države, čija bi prestonica, kako žele, bila u istočnom Jerusalimu. A taj udarac dolazi direktno iz Vašingtona, glavnog aktera dosadašnjih višedecenijskih pregovora. Istovremeno, Antonio Gutereš, generalni sekretar UN, izjavio je da se ovim potezom podrivaju napori uloženi u mirovne pregovore. „U ovom trenutku velike napetosti moram jasno da kažem: nema alternative za rešenje dve države. Nema plana B.” A nema ga jer se sedam decenija američka politika, bez obzira na to ko je bio na vlasti, držala onoga što je dogovoreno. Šta će Donald Tramp dobiti ovim potezom, hoće li potvrditi da ima čvrstog saveznika u regionu, da Amerika nije izgubila pozicije koje je imala, uprkos promeni odnosa posle sirijskog sukoba i stupanja Rusije na scenu, da se bliskoistočna pitanja i dalje neće rešavati bez ozbiljnog učešća Bele kuće, da i dalje drži moć u svojim rukama? Šta god da je bila namera, tek u ovom trenutku dobio je poljuljan kredibilitet i uznemiren svet. Za samo premeštanje ambasade biće potrebno dosta vremena, možda i koja godina, ali za haos koji je izazvan bio je dovoljan jedan dan - onaj u kom je iz Vašingtona stigla vest o ovoj odluci.