Traganje za fantomima

Jovica Aćin Srodnici Nova knjiga Jovice Aćina pod naslovom Srodnici (izdavač: Laguna) roman je dvostruke potrage u kojem se prepliću postupci detektivske, ali i fantastične književnosti. Glavni junak, autorov prezimenjak, istražuje svoje poreklo, spreman da prihvati sve posledice tog putovanja. Saznavši da priča vodi do dalekih Pirineja, on zajedno sa sinovima odlazi do Španije. Aćin je autor više od dvadeset zbirki pripovedaka i eseja. Kakav prozni svet čeka čitaoca iza naslova Srodnici? Ne znam ni ja o tome mnogo. Ne bih da me smatrate mesečarem, i onda zaključite da može biti da sam zaspao kad sam tu knjigu pisao. Uz to, ako odmah zna šta ga čeka, oduzimate čitaocu iznenađenje. Evo, odoka, a nije nemoguće da grešim. Mislim da u romanu ima humora, ali on je u njemu samo da bih ja uspeo da izdržim dok sam ga pisao. Ono što me je bolelo, trudio sam se da sakrijem iza stvari koje su mi bile smešne. Ima u njemu i misterije, u senkama koje ga naseljavaju. Bio sam iskren, nisam se stideo da se otvorim i spontano poveravam, a na teške stvari da gledam vedrije. Možda roman nije slojevit, ali je njegov glas, rekao bih, poput ruske lutke: u njemu je još jedan glas, u ovome treći. I svaki je promukao. Ipak, roman je lakonog. Kad bih ga ja čitao, verujem da bi mi izgledalo kao da hodam po vodi, a ne tonem. Svet se u romanu promeće u svet svih nas, ili u neki fantomski svet. Pripovedač u njemu najpre traži svoje pretke u nekoj planinskoj zabiti. Možda je to samo naoko tako. Možda on želi samo da se približi onima koji su tu skoro morali da odu iz Srbije. Moje traganje za precima i fantomima, povremeno neizvesno i napeto, postalo je put koji želim da delim s drugima, i to u trenucima kad nas istorija i svakidašnje muke rasturaju. Kako vam se otvorila ova priča? Bilo je to davno kad sam slučajno dobio svoj rodoslov. U njegovom proučavanju odjednom su se javili elementi koji su me gurnuli u bezdan između stvarnosti i mašte. Nisam pao. Tokom svih proteklih godina, pod pritiskom nevolja koje su se obrušavale na nas, stalno sam se držao na litici iznad tog ponora. Priča se pretvarala u roman i ja kao da sam živeo samo zahvaljujući tom preobražaju. Pomislio sam da svako, da bi opstao, mora imati neku svoju priču, realnu ili fantastičnu. Po tome su svi ljudi u srodstvu. Ako ne baš u krvnom, onda u fantomskom. Moja priča se granala i stvarala zagonetke. Preplitala se, u odblescima, s drugim pričama. Ko bude čitao moj roman, možda će samo čitati svoju priču s naličja. Pritisnut samoćom, da bih te zagonetke rešio, krenuo sam u potragu za odgonetkama. Umesto željenih odgonetki, suočio sam se s novim zagonetkama, čak smrtonosnim. Odjednom sam u takvoj situaciji prepoznao ne samo tajne svog života nego i prisustvo tajni života mnogih drugih, pa i to koja bi uloga kletog pisca bila u svemu tome. Kako vidite poziciju NIN-ove nagrade u kontekstu srpske kulture? Ako ne bismo da postoji, kajaćemo se. Ako je prihvatamo, opet se kajemo. Ali, lično mislim da je bolje što postoji nego da je nema. Dragocena je podrška izdavačima, čitaocima i domaćem duhu romansiranja, duhu koji podstiče kreativnost bez koje nam nema spasa.