Ponavljači protiv odlikaša

Kad god u nastupima Aleksandra Vučića na red dođe onaj deo gde se divi sebi i sopstvenom (sve)znanju, dok, s druge strane, s prezirom govori o obrazovanju predstavnika opozicije i drugih kritički nastrojenih delova društva („samozvana elita“), na društvenim mrežama i u političkim kuloarima zavrti se poznata teorija o silnoj patnji predsednika Srbije zbog nedostatka podrške u intelektualnim krugovima, naročito u autentično proevropskom delu društva. Tačno je da se tokom pola decenije vladavine oko nekadašnjeg radikala okupio jedan broj pripadnika „građanske Srbije“, ali, kako tvrde neki posmatrači sa pristupom u naprednjačke krugove, Vučiću to nikako nije dovoljno. I to ne samo zato što želi da kontroliše baš sve, bez ostatka, već zato što je svestan da je u korenu podrške dela „građanske intelektualne elite“ uglavnom leže klijentelistički razlozi, a ne ono što bi mu zaista nahranilo ego - iskreno divljenje i apsolutno uverenje da je upravo on taj veliki državnik i modernista koji će zemlju nepovratno povesti na put napretka. Nije, međutim, isključeno da u Vučićevom samohvalisanju ima još nečeg: jer, ako ćemo pošteno, lako je naći argumente u prilog tezi da je upravo on jedini pravi odlikaš u zemlji - makar kad je reč o savladavanju znanja iz oblasti tehnologije osvajanja i čuvanja vlasti. Opet je vreme za ispitnu proveru titule „odlikaša“: prema nekoliko do sada dostupnih istraživanja javnog mnjenja, na predstojećim izborima u Beogradu, Vučićevi naprednjaci mogli bi da dobace najviše do 40 posto podrške – što znači da su, makar u teoriji, pred nama prvi zaista neizvesni izbori u poslednjih pet godina. Za sada je, međutim, tako samo u teoriji – jer još uvek ne postoje pouzdani pokazatelji da su konkurenti smislili način kako da „odlikaša“ spreče u nameri da nedostatak realne podrške građana nadomesti što predizbornim, što postizbornim inženjeringom. A u oba je, pokazalo se, postigao zavidan nivo veštine. Zato smo opet u situaciji da će čitaoci ovog NIN-a u četvrtak, kad naš magazin bude na kioscima, imati više informacija nego cela političarsko-analitičarska „zajednica“ koju smo mogli da konsultujemo do utorka, kada je ovaj broj poslat u štampu. Ali to, zbog potrebe za održavanjem permanentnog vanrednog stanja, i dalje ne znači da će čak ni za milimetar biti bliži uvidu u rasplet aktuelne političke drame izazvane potrebom vlasti da sve kontroliše, ali ni za šta ne odgovara. Za sredu je, naime, zakazan još jedan sastanak vrha SNS na kome bi ta partija mogla doneti državnu odluku u stranačkom interesu – da li će, paralelno sa beogradskim izborima, koji se moraju održati do 18. marta, biti raspisano još jedno vanredno parlamentarno glasanje. Vučićeva poslednja s tim u vezi data izjava pre štampanja NIN-a – da ne veruje da je moguće da ga stranka „preglasa“ i time isposluje prevremene izbore na državnom nivou, kaže iskustvo, može da znači tačno tri stvari: jedan ishod je da izbora zaista neće biti, što bi bilo u skladu sa procenom da su ostale pripreme radnje iz oblasti izbornog inženjeringa dale dovoljno razloga za uverenje da će naprednjaci ipak biti u prilici da ponovo formiraju beogradsku vlast. Drugi mogući ishod je da će izbora ipak biti – makar samo zato da bi se „maskirao“ potencijalno loš beogradski rezultat SNS i satelita. Pri čemu se pod „lošim rezultatom“ ne računa samo poraz, već i vlast formirana s velikom mukom, što bi na simboličkom planu štetilo ugledu i samog Vučića. A možda je treći ishod ipak najverovatniji – da konačna odluka ne bude donesena, kako bi se do poslednjeg momenta otežavalo predizborno pozicioniranje opozicije svih boja. Odluka o „širini terena“ na kome će finansijski indisponirana i medijski izubijana opozicija morati da rastegne svoje dezorijentisane snage, pritom, samo je jedno od široke lepeze sredstava koja su Vučiću na raspolaganju. Mogao je, uostalom, svašta od prethodnika da nauči o korišćenju državnih resursa u svrhu stranačke kampanje, o unošenju razdora u opozicione redove i formiranju kvaziopozicionih stranaka kako bi što više glasova ostalo ispod cenzusa, da bi se, potom, u vidu dodatnih mandata, u najvećoj meri prelili „na račun“ najveće, ovoga puta naprednjačke partije. I ne samo da nauči, već i da dodatno razradi i brutalnije primeni nego iko pre njega – što smo mogli da gledamo i na lokalnim izborima 24. decembra u Pećincima gde su, izgleda, dovedeni u pitanje svi dosadašnji rekordi u stepenu zloupotreba i zastrašivanja. O potonjem izvrtanju realnosti na kontrolisanim medijima, da ne govorimo. S druge strane, opozicija (još uvek) ne daje znake da je uspela da savlada najvažniju lekciju iz ranijeg perioda odsustva medijske slobode, tom savršenom terenu za sve moguće oblike zloupotrebe - onu o nastupu krojenom tako da se „ne prospe“ nijedan glas nezadovoljnika, bilo da je reč o jednoj koloni u kojoj bi se okupili svi kritičari vlasti (što bi, prema nekim teorijama, stvorilo referendumsku atmosferu i podiglo izlaznost) bilo da je u pitanju formiranje nekoliko ideološki srodnih kolona, dovoljno krupnih da se izbegne ostajanje ispod cenzusa, uz spremnost za postizanje postizbornog dogovora pride. Nije da nema pokušaja: početak godine obeležila je ponuda Dragana Đilasa, već promovisanog kandidata za gradonačelnika iza koga su stali Pokret slobodnih građana Saše Jankovića, Narodna stranka Vuka Jeremića i još nekoliko manjih stranaka, da se formira jedna opoziciona lista čiji predstavnik bi bio onaj ko u istraživanju javnog mnjenja dobije najveću podršku Beograđana – što ne mora da bude on. Đilas se nije trudio da podseti da je baš tako doneta odluka o Vojislavu Koštunici kao „frontmenu“ odsudne bitke protiv Miloševića, već je podsetio na neke aktuelne momente: „Da li imamo iste stavove o svim najvažnijim gradskim temama? Da. Da li su oni suprotni stavovima SNS? Da. Pa zašto onda građanima ne damo mogućnost da glasaju za jednu listu“, pitao je bivši gradonačelnik Beograda, čiji je povratak u politiku izazvao oštre reakcije vlasti, ali i dela opozicione, naročito one građanski orijentisane javnosti. Najupečatljivija reakcija na Đilasov „ujediniteljski zov“ stigla je od Saše Radulovića i njegovih kolega iz Dosta je bilo: „Đilas je jako slab kandidat, idealan za spas SNS-a u Beogradu. DS je preuzeo od Tadića na 22 odsto i spustio ga na šest procenata. U Beogradu sa 38 na 16 odsto. Osim ako ne mislite da je `ima pare` ključ. Zato, molim vas prestanite sa zapomaganjem i lažnim pozivima. Beograd ima boljih“, tvitnuo je Saša Radulović, lider DJB, koji je pre samo pola godine predlagao jednu listu, a početkom 2016, uoči parlamentarnih izbora, zalagao se za okupljanje „zdravih snaga levice, centra i desnice (tako je, i desnice) oko oročenog, konkretnog, konsenzusom postignutog plana za spas Srbije i pobede na predstojećim izborima“. Oglasio se, potom, i Zoran Živković, trenutno svrstan u „kolonu“, koju čine DS i njegova Nova stranka: on je na Tviteru pozvao DS, PSG, SDS, DJB, Narodnu stranku i pokret Ne da(vi)mo Beograd da „ostave sve nesuglasice“, podsećajući da na predstojećim izborima sve te stranke imaju jednog protivnika. I – ništa: ne samo da dogovora nema, nego nije zaustavljen ni međuopozicioni „rat“ (do istrebljenja?) na Tviteru. Ima, ipak, opozicionih optimista koji veruju da će neka vrsta dogovora o saradnji – makar onaj vezan za borbu za izborne uslove – biti postignuta u poslednjem trenutku i da će, potom, krenuti pad vlasti po modelu rušenja Slobodana Miloševića, za koje se veruje da je počelo porazom na lokalnim izborima krajem 1996. Problem, međutim, nije samo u tome što je, uprkos sličnosti u autokratskom načinu vladanja, pa čak i sličnim akterima, današnja situacija u mnogim bitnim pogledima vrlo različita od one iz devedesetih, pa bi lekcije, kad bi i bile prihvaćene, bilo važno uzeti s razumevanjem. Na primer – trebalo bi uočiti da je, u poslednjem periodu vladavine, iz vizure centara sa Zapada, Milošević doživeo tranziciju od „faktora mira“ do neprihvatljivog „balkanskog kasapina“ – dok, bez obzira na informacije o rastu skepticizma u odnosu na Vučića, još uvek ne deluje izgledan ozbiljniji otklon Brisela i Vašingtona od čoveka od koga se očekuje rešenje kosovskog problema. Valjalo bi, ako neko osim „odlikaša“ zaista ozbiljno namerava da se bavi politikom, imati u vidu još neke pouke koje bi se mogle izvući iz opozicionog preuzimanja Beograda, kao željenog modela početka pada centralne vlasti. Jer, nakon izborne pobede koalicije „Zajedno“, sačuvane upornom tromesečnom uličnom borbom uprkos ozbiljnoj represiji u zimu 1996/97, ne samo da je bilo potrebno još četiri godine, mnogo borbe i još jedno opoziciono udruživanje, da bi autokratska vlast bila oduvana, već je i period „opozicionog“ vladanja Beogradom u Miloševićevoj Srbiji bio sve drugo samo ne očigledan početak oporavka devastiranog grada. I to ne samo zato što se centralna vlast na vreme bila pobrinula da Beogradu oduzme većinu važnih nadležnosti koje su mu godinama pripadale, tako da je „prvi demokratski gradonačelnik“ Zoran Đinđić imao na raspolaganju praznu gradsku i odsečene kanale ka centralnoj kasi. A to su uslovi u kojima je bilo nemoguće ispuniti ogromna očekivanja građana – sve i da, voljom koalicionih partnera, njegov mandat nije prekinut posle samo sedam meseci. Duboko je uverenje da za takav ishod nisu bile zaslužne samo uobičajene nesuglasice partnera u koaliciji koju su činile Demokratska stranka, Srpski pokret obnove i Građanski savez Srbije, već i dugačka ruka Miloševićevog režima. Đinđić je, naime, 30. septembra 1997. smenjen glasovima socijalista, radikala, julovaca i SPO, a za v. d. gradonačelnika postavljen je Milan Božić, funkcioner SPO i blizak prijatelj Mire Marković. Stanje u kome Beograd nije imao gradonačelnika u punom kapacitetu trajalo je više od godinu dana, do 22. januara 1999, kada je na tu funkciju izabran Vojislav Mihailović, član SPO poznat samo po krvnom srodstvu sa četničkim generalom Dražom Mihailovićem. Istog meseca, SPO je ušao u saveznu vladu Momira Bulatovića sa srpskim i crnogorskim socijalistima i radikalima i neizbežnim JUL-om, što se tretira kao ključni dokaz da iza odluke SPO da smeni Đinđića možda i nije stajalo samo nezadovoljstvo njegovim odbijanjem da Draškovića podrži kao predsedničkog kandidata na izborima u jesen 1998, već dogovori SPO o saradnji sa Miloševićem. Nije isključeno da je na ponašanje SPO mogla uticati i činjenica da je početkom juna te godine, samo tri i po meseca nakon što je, 21. februara 1997, Đinđić postao gradonačelnik, u posetu Miloševiću, do tada gotovo potpuno izolovanom iz međunarodnog diplomatskog saobraćaja, došla Medlin Olbrajt, tadašnja šefica američke diplomatije. Nakon što je u Zagrebu javno „išamarala“ domaćine (tadašnjem hrvatskom ministru Juri Radiću otvoreno je rekla da laže), Miloševiću je na zatvorenom sastanku poručila da „treba da se odluči na koju će stranu“, što je tumačeno kao pružanje još jedne šanse. Nije mnogo trebalo da saznamo koju je stranu Milošević odabrao, ali iz današnje perspektive neobično zanimljivo deluju tvrdnje Nika Bernsa, tadašnjeg predstavnika za štampu Stejt departmenta, prema kojima je Milošević u razgovoru sa državnom sekretarkom SAD rekao da „Srbija ima najbrži ekonomski rast u Evropi“. Berns je dodao da je to bilo „neverovatno saopštenje“, ako se zna da je „ekonomija Srbije u kolapsu, kao što je to slučaj i sa ekonomijom bosanskih Srba“. Iz kontrolisanih medija se, međutim, to nije moglo saznati, a neki veruju da je i sam Milošević postao žrtva sopstvene propagande. Zanimljiv je i drugi momenat: imala je sekretarka Olbrajt u svom „protrčavanju“ kroz Beograd malo vremena i da se sretne sa predstavnicima opozicije i poruči im „da ostanu zajedno ili promene ime“. I da se sa njima saglasi da nema demokratskih izbora bez deblokade medija i dogovora oko fer uslova. Reč je o kontinuitetu – i tada i danas je od svakog zapadnog predstavnika koji dolazi u Beograd bilo moguće čuti da bi u oba velika zapadna centra bio prihvaćen svaki srpski vođa koji bi dobio jasnu podršku u zemlji. A do tada – rade sa onim ko ima legitimitet vlasti, šta god o njemu mislili: utoliko radije ukoliko on pokazuje spremnost da izađe u susret zahtevima koji mu se postavljaju. Postoji i lekcija za one koji veruju da će o dužini trajanja Vučićeve vlasti odlučiti isključivo „zapadni faktor“ i iz toga zaključuju da je najvažnije da do tada sačuvaju kakvo- -takvo mesto na političkoj sceni, bez mnogo (rizičnog) truda da se situacija promeni. Tačno je, naime, da je u periodu uoči presudnih izbora od 24. septembra 2000, na kojima je Milošević izgubio vlast, „zapadni faktor“ preuzeo jasnu i aktivnu ulogu u formiranju pobedničke koalicije DOS. Ali je tačno i da se to desilo tek posle tromesečnog NATO bombardovanja, čije raznovrsne posledice trpimo i danas.