Vlast je zgazila pravosuđe

Nezavisno sudstvo i eliminacija politike prilikom izbora sudija i tužilaštva bili su uslov na koji je Srbija pristala još 2014. da bi dokazala svoju ozbiljnost u želji da pristupi EU. Tri godine kasnije, u trenutku kada je EU poslala nedvosmislenu poruku da će dalje otvaranje poglavlja biti nemoguće ukoliko Srbija ne obezbedi vladavinu prava i reformu sudstva, vlast nam je demonstrirala koliko je suštinski ozbiljna u želji da se pridruži jasno definisanim evropskim vrednostima. Povodom prvostepene presude koja nije bila po volji vlasti oglasio se potpredsednik SNS-a Miloš Vučević koji je između salvi uvreda i tvrdnji da su i sudije i bivši režim kriminalci koji su u sprezi, upitao sudije kako očekuju da budu poštovane „dok najveće lopove oslobađate njihove očigledne krivice, a narod pravite ludim“. Izjavu su osudili Visoki savet sudstva, Društvo sudija, Vrhovni kasacioni sud... uglavnom svi koji imaju elementarnu predstavu o tome šta suštinski znači nezavisnost pravosuđa i vladavina prava, među kojima se nisu našli ni predsednik ni premijerka Srbije. NJihova reakcija je pre zvučala: „To majstore, pokaži tim korumpiranim lopovima“. Bivša predsednica Vrhovnog suda, koja je jedan od osnivača Društva sudija Srbije i članica Centra za pravosudna istraživanja, kao i dobitnica OEBS-ove nagrade zbog rada na očuvanju nezavisnog pravosuđa, Vida Petrović Škero smatra da izrečeno predstavlja možda najgrublji pritisak na sudstvo do sada i ozbiljnu opasnost za državno uređenje i vladavinu prava. Zbog čega izjava Miloša Vučevića, koji je istupio kao privatno lice kada je optužio sve sudije da su korumpirane jer nisu zatočile bivšeg ministra Predraga Bubala, stvara toliki osećaj nadolazeće opasnosti? Pre bih rekla građanina Vučevića, jer se sam tako predstavio, mada je naglasio da je gradonačelnik Novog Sada i zamenik predsednika partije. Ali je propustio da objasni kako je to kao običan građanin dobio prostor da komentariše u medijima sudsku presudu koja je samo objavljena a još uvek nije ni izrađena. Da li je propustio i da naglasi koje stranke je potpredsednik? To nije i zato mi je veoma teško da tu izjavu prihvatim kao izjavu građanina. Posebno kada se bavi komentarisanjem uređenja države koje sadrži najavu šta i kako će se menjati u pravosuđu, jednoj od tri grane vlasti koja bi trebalo da bude nezavisna. Mi već godinu dana slušamo kako političari, i to uglavnom iz vladajuće stranke, komentarišu pravosuđe i sudske odluke suda, ali nikada do sada to nije izrečeno tako grubo i tako direktno. Pa zar nije tadašnji premijer i današnji predsednik, povodom oslobađajuće presude Miroslavu Miškoviću, rekao: „Evo vam tajkuni, neka vam vode državu i neka pokradu sve što je u međuvremenu stvoreno“? Uvek slušamo slične napade kada se donese neka presuda koja nije po volji vlasti, ali ponavljam, ovako nešto nikada nije izrečeno. Građanin Vučević je objasnio da sudije očigledno služe lopovima koji su sproveli najmonstruoznije pljačke i privatizacije. I to sve sudije, dakle cela jedna grana vlasti. Prilično sam sigurna da je neki drugi građanin, zbilja samo građanin, na isti način napao jednu od druge dve grane vlasti, situacija bi bila sasvim drugačija i da bi se i te kako oglasio neko ko bi postavio pitanje: ima li u toj tvrdnji nekog krivičnog dela i podriva li neko takvim napadom državu. Gde je tu tužilaštvo i to ne samo po pitanju da li neko podriva državu, već i da li ima istine u tim tvrdnjama? Ako visoki državni funkcioner „poseduje informacije“ o lopovima i korumpiranim sudijama zar ne bi bilo logično da ga povodom tih saznanja sasluša? Naravno! Normalna procedura bi bila pozvati građanina i ispitati koji su to dosovski lopovi, koje dokaze ima o njihovoj krađi, ko to finansira sudije i da li je moguće da se svih 2.000 sudija finansira iz tog izvora, a ne od strane države. Ako za to nema dokaze, onda se radi o podrivanju države. Naročito imajući u vidu da je pozvao javnost da ne ćuti više na sramne oslobađajuće presude najvećim kriminalcima koji su ojadili državu i građane. Šta to znači? Da li je to poziv da bojkotujemo pravosuđe? Ovo nije usamljeni incident, već se samo nadovezuje na sve ono što smo imali priliku da čujemo od predstavnika vlasti u proteklih godinu i po dana, tokom okruglih stolova koji su zamišljeni kao diskusija o promeni Ustava. Kada sve to sagledamo, onda postaje jasno da se sistemski pravi utisak da je sudstvo segment koji predstavlja korumpirani deo vlasti koji apsolutno ne funkcioniše na osnovu prava. Srbija se obavezala da će ustavne reforme u oblasti pravosuđa sprovesti do kraja prošle godine, a Vučić je obećao da će prethoditi javna rasprava i da će sve biti transparentno. Šta se dogodilo prilikom razgovora kada je cela struka odustala od njih? Društvo sudija Srbije, Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije, Centar za pravosudna istraživanja, Udruženje sudijskih i tužilačkih pomoćnika Srbije, Komitet pravnika za ljudska prava - YUCOM i Beogradski centar za ljudska prava su zajednički odustali kada su shvatili da se raspravlja o predlozima koji će pravosuđe učiniti još zavisnijim. Kada je Venecijanska komisija Saveta Evrope koja se bavi kvalitetom ustavnih rešenja izvršila procenu važećeg Ustava, rekla je da „da je to recept za politizaciju sudstva“. Istaknuto je da se izbor sudija i tužilaca mora preneti na pravosudna tela, na Visoki savet sudstva za sudije i na Državno veće tužilaca za tužioce, pa je stoga neprihvatljivo rešenje da sve članove ova dva tela bira Skupština. Recimo, jedna od preporuka je bila da u Visokom savetu sudstva mora da bude većina sudija, da te sudije moraju da budu birane od sudija a ne u parlamentu, jer je to preterani uticaj zakonodavne vlasti na pravosudnu. A onda je tokom razgovora jedan od savetnika u Ministarstvu pravosuđa izjavio da sudije uopšte ne bi trebalo da imaju većinu u Visokom savetu sudstva. Tom prilikom smo takođe čuli i da „sudije ne mogu da sude kako im se ćefne“, a ni sudstvo ne sme da bude sistem koji funkcioniše sam za sebe. Šta to znači? Da moramo imati sistem u kome će izvršna i zakonodavna vlast uticati na stručnu granu vlasti, a takva tvrdnja je veoma opasna. Izrečeno je još nešto što nikada ne bi smelo da bude izrečeno: da je nezavisno sudstvo fetišizam, ideološki mit i da su rasprave o njoj iznedrile sudijske jurišnike koji se ponašaju kao da su iznad svega. Ono što izgleda naša vlast ne shvata, a morala bi da shvati ako stvarno želi da jednog dana bude ravnopravni član EU, jeste da nezavisnost sudstva nije pravo sudija već pravo građana. Građani su ti koji kada uđu u sud očekuju da će dobiti pravednu odluku nezavisnu i od politike i od tajkuna. Zar nije razgovor i napravljen zbog toga da bi se uradile ustavne promene u skladu sa preporukama Venecijanske komisije? Aktuelna vlast je to tako predstavljala još od 2014, da bismo sada došli do toga da je nezavisnost fetišizam i mit, a da sudski sistem ne može da sam sebe reprodukuje ili da funkcioniše bez kontrole vlasti i da parlament predstavlja veoma dobar kontrolni mehanizam. To zbilja ne znam šta znači. Sudska vlast se odnosi jedino na donošenje presude, presudu mora da donese sudija i on zbilja mora da bude nezavisan da bi je doneo, jer u protivnom nećemo imati vladavinu prava. I postoji kontrola njegovog rada, viša instanca čije tročlano veće može da ukine presudu, Ustavni sud koji odlučuje o tome da li je došlo do kršenja ljudskih prava i međunarodni sud ukoliko kršenje ljudskih prava nije otklonjeno na nacionalnom nivou. A gde smo mi? Nakon prvostepene presude izlazi „građanin“ sa mnogo političkih funkcija i izrekne sve ovo što je izrekao. Ministarka Nela Kuburović je izjavila da cilj ustavnih izmena u odnosu na pravosuđe nisu samo zadovoljne sudije i tužioci već i da se povrati poverenje građana u pravosudni sistem. A kako ćemo vratiti poverenje u pravosuđe ako se izriču takve optužbe od strane funkcionera vladajuće partije? Da li je to način? Pa gde smo? Da li je problem taj jedan građanin ili je on samo najava onoga što nam režim sprema? To nije teško zaključiti na osnovu dve veoma bitne reakcije koje su usledile. Jedna je od strane predsednice Vlade Ane Brnabić. Ona je u prvom delu svoje izjave obavestila građane da ima razumevanje za Vučevića i da ga je odmah nazvala telefonom jer je bio frustriran presudom. U drugom delu je izrekla nešto daleko opasnije: da ovaj događaj ukazuje da je nužna reforma pravosuđa. Pred nama su ustavne reforme a da se podsetimo koja su za to uobičajena pravila. Kada dođe do novog Ustava, onda dolazi i do novih izbora onih na koje se promene odnose. Tokom donošenja važećeg Ustava imali smo političku reformu sudstva i zloupotrebu sa katastrofalnim posledicama po pravosudni sistem. Na nezakonit način je razrešeno više od 1.000 sudija koji su putem suda tek tri godine kasnije vraćeni na posao. A vraćani su tako da je doneta odluka da se vrate svi, od sudija koje su u međuvremenu umrle do onih koji su učinili krivično delo i samim tim ne mogu da budu sudije. Pokazalo se koliko to nije bilo dobro i rečeno je – sad ćemo bolje. A onda se pojavila premijerka sa pretnjom da je nužna reforma, što podrazumeva novi reizbor sudija. I sve sudije koje su to već jednom prošle počele su ponovo da strepe i da se pitaju kako će još jednom to da prežive. Samim tim i kako će da sude i da li bi bilo bolje da se nikom sada ne zameraju, pa makar to podrazumevalo da ne donose oslobađajuću presudu, čak i kada nema dokaza, ukoliko vlast želi drugačije. Najavljuje nam se reforma za koju sve više deluje da će se baviti samo prepravljanjem sastava sudstva i izborom takvih sudija koje će garantovati da će željena presuda i biti doneta. A to je i te kako opasno ne samo po vladavinu prava i nezavisnost sudstva već i za aktuelnu vlast. Kod nas postoji tendencija da svaka nova vlast izvede prethodnu na optuženičku klupu i očekuje da, postojali ili ne dokazi, oni budu osuđeni. Upravo je nezavisnost sudstva garant da neće biti osuđeni ukoliko su nevini i da je nezavisno sudstvo njihov garant jednom kada ne budu na vlasti. Zar vam oni koji su sada na vlasti uopšte izgledaju kao neko ko razmišlja o mogućnosti da jednom ne bude na vlasti? Baš i ne. U kontekstu toga, kako onda možemo da očekujemo da će suditi drugostepeno veće po pitanju oslobađajuće presude Predragu Bubalu? Nakon ovoga je sasvim svejedno kako će suditi jer je poverenje javnosti u pravosuđe narušeno. Ako potvrde presudu, onda će se suočiti sa optužbama da su i oni plaćenici lopova i tajkuna, ako ponište presudu onda će biti kukavice koje su podlegle pritisku izvršne vlasti. U obrazloženju presude je rečeno da tužilaštvo nije skupilo potrebne dokaze. Zbog čega se preispituje samo rad sudija a ne i rad tužilaštva? Upravo to je i najveći problem. Za razliku od sudstva koje je nezavisno, tužilaštvo to nije i ne vidim nikakvu želju da se to promeni. Svaki tužilac je podređen višem javnom tužiocu koji im u svakom trenutku može oduzeti predmet i dodeliti ga nekom drugom, što već izaziva sumnju da li oni mogu da vrše svoj posao nezavisno od izvršne vlasti. Ovo nije prvi slučaj u kom se dogodilo da se podigne optužnica protiv nekog ko nije po volji vlasti, a da za to nema potrebnih dokaza. Sličan problem smo imali i kada je odbačen deo optužnice protiv Miškovića, a niko nije postavio pitanje da li tužilaštvo možda loše radi, da li ne ume da prikupi dokaze ili nema vremena da valjano pripremi slučaj zbog pritisaka. I slučaj Savamale je jedan od dokaza da i te kako postoje pritisci. U protivnom bi trebalo da poverujemo kako tužilaštvo godinu i po dana ne može da utvrdi čak ni kome pripadaju bageri koji su rušili objekte. Možemo li propustom tužilaštva smatrati i to što Vučevićeve reči da „poziva javnost“ da se suprotstavi sudijama nisu okarakterisali kao poziv na podrivanje ustavnog poretka? Na to je tužilaštvo moralo da reaguje, ali nije. Skrenuću pažnju na još nešto što mi je zasmetalo. Predsednik Vučić je, obraćajući se javnosti povodom slučaja ministra Bubala, rekao: „Kada smo radili na predmetu, tužioci su rekli da imaju čist predmet, ali je sud smatrao drugačije.“ On je radio na predmetu u vreme kada je bio premijer?! I on je uveren da su prikupljeni dokazi, baš kao što je uveren i Vučević. Kako oni to mogu da znaju kada presuda još uvek nije izrađena? Kako izvršna vlast ima uvid u dokaze koje je prikupilo tužilaštvo, ali čak i da ima i dalje ne može da tvrdi da je to dovoljno. Za to i postoje sudovi, jer da oni nisu potrebni, tužilaštvo, koje je strana u postupku, odmah bi moglo i da utvrdi nečiju krivicu i da izriče kazne. S obzirom na to da se radi o zbilja ozbiljnom napadu na sudstvo, u kom je tužilaštvo ostalo pasivno, da li je bar premijerka pokazala isto razumevanje i za „frustraciju“ kojoj su izložene sudije i pozvala nekog od njih telefonom? Koliko ja znam – nije. Niko nije imao empatiju prema sudijama koje „plaćaju lopovi“. Pomenuli ste dve opasne reakcije: prva je premijerkina, a koja je druga? To je reakcija predsednika Srbije povodom obraćanja građanina javnosti. U prvom delu rečenice on je rekao da građanin nije trebalo tako nešto da kaže i to je sasvim u redu i u skladu sa važećim zakonom i Ustavom. Zakon o uređenju sudova predviđa da se zabranjuje korišćenje javnog položaja, sredstava javnog informisanja i bilo koje javno istupanje kojim se neprimereno utiče na tok i ishod sudskog postupka. U drugom delu rečenice, međutim, vidimo njegov demagoški pristup problemu jer kaže: iako je sve to istina. Šta je istina? Da sudije služe lopovima a ne narodu? Da su sudije na platnom spisku partija? Da on zna unapred da je neko morao biti osuđen? I ako je sve to tako, kako onda objavljujemo izveštaje da smo veoma napredovali u obezbeđenju vladavine prava, kada imamo korumpiranu granu vlasti? Umesto očekivanih pet poglavlja, otvorena su samo dva uz poruku EU da neće ići ni brže ni bolje dok se ne uspostave nezavisnost sudstva i vladavina prava. Da li je ovo recept kako se to radi? Izgleda. Problem traje već godinu dana, svakoga dana se uvećava i sada smo stigli do kulminacije u kojoj rušimo nezavisnost sudstva koje predstavlja ljudsko pravo građana. I moram ponovo da citiram Kanta, to baš često činim u poslednje vreme: „Kada se politika izgradi na pravu to je pozitivno, a kada se pravo izgradi na politici to je gnusno”. A mi ne samo da ga gradimo na politici, već ga gradimo na partijskoj politici. Ovih dana se spektar optužbi proširio i na sudije politikante. Konkretno, SNS se pita kako to čim neki sudija ode iz pravosuđa završi u vrhu neke opozicione stranke? Ako je neko otišao iz pravosuđa, ima svoje ustavno i ljudsko pravo da se politički aktivira. Podsetiću da je SNS, kada je došlo do razrešenja oko 1.000 sudija, obaveštavao javnost kako je više od 800 tih sudija pristupilo njihovoj stranci. I to je tada bilo normalno iako su svi oni imali sudske postupke u kojima su dokazivali da nisu zakonito razrešeni. To su i dokazali i svi oni su se vratili u sistem, pa to niko nije istakao kao problem. I te sudije su sada u sistemu bez problema, za razliku od onih pojedinaca koji su izašli iz pravosuđa i pridružili se opoziciji. Nezavisno od napada na pravosuđe, nedavno smo imali još jedan skandalozan slučaj u izvedbi Ministarstva pravde: protivno svim međunarodnim pravilima izvršili smo izručenje Turskoj Kurda DŽevdeta Ajaza. Šta to govori o vladavini prava u Srbiji? On se dugo nalazio u našoj zemlji i vođena su dva postupka: jedan za dobijanje azila i drugi za ekstradiciju jer je osuđen u Turskoj. Interesantno je da je ministarka pravosuđa donela odluku o isporučenju turskog državljanina, iako je u međuvremenu, između sudske odluke i potpisa Nele Kuburović stigla preporuka Komiteta protiv torture da se to ne radi, čime smo mi postali jedna od retkih država koja nije poštovala odluku organa UN. Prosto je neverovatno šta smo uradili. Posebno imajući u vidu da smo bili upoznati sa činjenicom da je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu doneo odluku kojom je utvrdio da je postojala tortura u Turskoj u odnosu na građanina čiju smo ekstradiciju omogućili. Ne mogu da shvatim obrazloženje ministarke da je to potpisala jer ne postoji domaći pravni lek protiv odluke suda. Neko ko je pravnik i ko samim tim mora da poznaje postupak ekstradicije, funkcionisanje međunarodnih pravnih instrumenata i zaštitu ljudskih prava, ne može tako olako potpisati isporučenje u takvoj situaciji. Mislim da je to kršenje međunarodnih propisa, nepoštovanje odluke međunarodnog suda i dokaz da se vladavina prava kod nas neće baš u dobrom pravcu razvijati. Posebno kada smo u fazi ispunjavanja zahteva iz poglavlja 23 u kojoj je jedna od četiri tačke baš poštovanje vladavine prava.