Rizično poletanje

Da je ponuda francuskog Vansi erportsa za 25 godina dugu koncesiju za aerodrom „Nikola Tesla“ bolja od očekivanja potvrđuje i „divljanje“ cene akcija ovog preduzeća na Beogradskoj berzi. Ponuđenih 501 milion evra jednokratne uplate u budžet, plus koncesiona naknada između pet i 16 miliona evra godišnje i 732 miliona evra investicija u aerodrom u narednih četvrt veka, ostavilo je i najtvrdokornije protivnike koncesije na trenutak bez teksta. Ubrzo su se, međutim, dosetili da ponuđeno nije isto što i realizovano, ugovor još nije potpisan, a iskustva iz okruženja kazuju da čak ni paraf na ugovoru o koncesiji nije garant da će se dogovoreno i ostvariti. Čak i zagovornici privatizacije složiće se da je privatni monopol lošiji od državnog i da su se u Srbiji neki poslovi ugovarali tako da profit ostvaruje novi vlasnik, u ovom slučaju koncesionar, dok se rizik svaljuje isključivo na poreske obveznike. Veliki iznosi, koje je ponudio Vansi, upućuju na dodatni oprez, jer su ekonomisti već izračunali da je ovoj kompaniji potrebno barem da udvostruči profit „Nikole Tesle“ kako bi joj se posao isplatio. Pošto je malo verovatno da ovako iskusni operater prethodno nije napravio iscrpnu finansijsku računicu, baš kao što je malo verovatno da osim profita ima neki drugi interes da upravlja beogradskim aerodromom, ugovor koji bude sklopljen sa državom mogao bi da bude sačinjen tako da sav rizik neostvarenja njihovih planova padne na teret Srbije. Ne bi bilo prvi put da država koja daje aerodrom u koncesiju pristane da koncesionaru garantuje određeni broj putnika, da se odrekne koncesione naknade ukoliko se taj promet ne ostvari, ali i da iz budžeta plaća penale ako nešto u poslovanju krene po zlu. Ne bi bilo prvi put ni da se sklopljeni ugovor tokom trajanja koncesije aneksima izmeni - kao što je to slučaj sa Zagrebom - u korist koncesionara, a na štetu države. Koncesiju budimpeštanskog aerodroma skupo su platili poreski obveznici Mađarske, nakon što je tamošnja državna avio-kompanija bankrotirala, niški aerodrom „Konstantin Veliki“ profitirao je od činjenice da je koncesionar aerodroma u Prištini toliko povećao cene taksa da su ga prevoznici napuštali i odlazili u Niš. Albanija je garantovala koncesionaru da niko sem nacionalnog aerodroma u Tirani neće obavljati međunarodne letove, a Hrvatska je naposletku pristala da garantuje kredit koji je koncesionar podigao u banci kako bi investirao u aerodrom. Sve ovo mogle bi biti zamke budućeg ugovora sa koncesionarom aerodroma u Surčinu, a kako Srbija do sada nije pokazala posebnu umešnost prilikom ugovaranja i sklapanja međudržavnih poslova, pojedini ekonomisti strahuju da bi se ovaj „istorijski“ posao lako mogao pretvoriti u noćnu moru. Jedan od rizika je da koncesionar, pošto je pristao da ne smanjuje broj radnika i ne povećava aerodromske takse u naredne tri godine, odmah po isteku tog roka nadoknadi propušteno, što bi se odrazilo i na kvalitet usluga, a moguće i na broj letova, ako se avio-kompanijama takse učine skupim. Ni pola muke, ako ugovorom bude definisano da rizik poslovanja snosi isključivo koncesionar, ali ako ne bude tako, posledice loših poslovnih odluka koncesionara snosiće građani Srbije. Obećane investicije veće od 700 miliona evra morale bi ugovorom biti do detalja precizirane, kako se ne bi desilo da koncesionar ulaganjem smatra ono što mu je volja. I na kraju, odluka Vansi erportsa da sa potpisivanjem ugovora sačeka do objavljivanja finansijskih rezultata aerodroma za 2017. pesimistima je nagoveštaj da ništa još nije gotovo. Iako mediji uveliko računaju koliko će od ovog posla dobiti mali akcionari, a ekonomisti na šta bi Vlada trebalo da potroši pola milijarde evra, pošto je to jedino sigurno što će Srbija dobiti kada se i ako se potpiše ugovor o koncesiji.