Hleba pa igara

Nova godina nije dobro počela za Iran. Protesti širom zemlje započeti u poslednjim danima 2017, iako kratkog daha - zamrli su već u prvoj januarskoj sedmici, mada ne pre nego što je u njima stradalo dvadesetak demonstranata i pripadnika snaga reda - jasno su ukazali na rastuće socijalno nezadovoljstvo u zemlji, dodatno podstaknuto upravo obelodanjenim vladinim programom mera štednje. Kao što je talas represije koji je usledio - masovna hapšenja učesnika protesta (prosečna starost: 25 godina) i, posebno uznemirujuće, navodi aktivista za ljudska prava da su tri demonstranta, privedena u teheranski zatvor, tamo pod nerazjašnjenim okolnostima preminula - demonstrirao kako, uprkos izvesnim slobodama koje dopušta, režim u osnovi ostaje alergičan na sve što makar i samo indirektno dovodi u pitanje njegov legitimitet. Pritom, za razliku od tzv. Zelene revolucije iz 2009, kada su milioni Iranaca, pre svega iz urbane srednje klase, na ulice izašli sumnjajući u regularnost predsedničkih izbora, i kada je nezadovoljstvo bilo usmereno na konzervativce i klerikalnu vrhušku, ovi protesti, koji su najvećim delom okupili pripadnike nižih socijalnih slojeva (dok se srednja klasa mahom držala po strani), pokazali su da neraspoloženje u širokim masama i te kako postoji i prema reformistima koje predvodi predsednik Hasan Rohani. Ako se liberalniji, prosperitetniji slojevi iranskog društva s pravom opiru rigidnosti i militantnosti jednog poluteokratskog poretka, i oni manje obrazovani i slabije situirani s ništa manje opravdanja traže objašnjenje zašto im, dve godine od ukidanja dobrog dela međunarodnih sankcija, to nije donelo očekivani boljitak. I to je novi moment u poslednjim protestima: kako u tekstu za Project Syndicate ukazuje i Hasan Hakimijan, direktor londonskog Instituta za Bliski istok, ovog puta su se na meti narodnog gneva, neuobičajeno, našli i reformisti, koji na tako nešto nisu navikli. U Islamskoj Republici se uobičajilo da reformisti budu ti koji nezadovoljstvo građana kanališu u obećanje bolje budućnosti, ali mnogi Iranci, posebno mladi, danas izgleda sumnjaju da Rohani može da donese prosperitet i umereniju verziju islamističke vladavine od one koju nude njegovi konzervativni rivali, primećuje Hakimijan. „Protesti su oslabili iranske reformiste oduzimajući im monopol na nadu i unoseći razdor između neoliberalne politike vlade i njene ambicije da pridobije veću podršku javnosti. Reformisti takođe rizikuju slabljenje svojih pozicija u korist konzervativnih lidera koji igraju na kartu čvrste ruke“, piše on. Javila se, doduše, sumnja da nije slučajno što su protesti na kojima će biti izvikivane parole protiv Rohanija krenuli baš iz Mašhada, grada koji slovi za ključno uporište konzervativaca; odnosno da su neki od formalnih i neformalnih centara moći u Iranu, svi u rukama konzervativnih snaga, ti koji su inicirali proteste kako bi podstakli neraspoloženje građana prema reformistima. Ali za to nema dokaza. Kako su se protesti širili zemljom, tako su na njima mogle da se čuju i sasvim drugačije parole - recimo one u kojima se tražila glava konzervativnog vrhovnog vođe, ajatolaha Alija Hamneija, pa i takve kojima je prizivana restauracija monarhije srušene revolucijom 1979. Reklo bi se na osnovu toga da su protesti ipak bili heterogeni po karakteru i da nisu usmeravani po volji jedne političke opcije. Ali zato nema nedoumica oko toga da je nezadovoljstvo građana - životnim standardom, socijalnim nepravdama, korupcijom... - autentično. Dve godine od ukidanja međunarodnih sankcija uvedenih zbog razvijanja nuklearnog programa (koje ne treba mešati sa zasebnim sankcijama koje su uglavnom zapadne zemlje Iranu uvodile s drugim obrazloženjima - zbog razvoja balističkih raketa, podrške terorizmu, mešanja u poslove zemalja u regionu, kršenja ljudskih prava...), iranska ekonomija i dalje beleži tek skroman napredak. Privredni rast je 2016. bio visok, prema podacima MMF-a 12,5 odsto, ali samo zbog naglog skoka izvoza nafte nakon ukidanja sankcija, da bi već 2017. bio sveden na 3,5 procenata. Zemlji u prilog ne ide to što je cena nafte na svetskom tržištu niska, a izostao je i očekivani masovni priliv stranih investicija. Inflacija je i dalje relativno visoka, 10 odsto, mada Rohanijevoj administraciji pripadaju zasluge za to što je tokom svog prvog mandata značajno smanjila u odnosu na vreme dok je na mestu predsednika bio nekompetentni tvrdolinijaš Mahmud Ahmadinedžad, kada je bila i 40 odsto. Najveće razočaranje je, ipak, to što nije došlo do pada nezaposlenosti: ona iznosi 13 odsto, ali je među mladima mnogo veća - po zvaničnoj statistici 29, nezvanično i do 40. To bi bio porazan podatak za svaku zemlju, ali je u Iranu, čija je populacija mlada (više od 40 odsto stanovništva je uzrasta između 15 i 34 godina), to posebno veliki problem. Nezaposlenost je, pride, najveća među onima s fakultetskim obrazovanjem, posebno među ženama; broj studentkinja u odnosu na muške kolege na iranskim univerzitetima raste, ali učešće žena u radnoj snazi je jedva 15 odsto, manje nego pre deset godina, navodi Hakimijan. Iranci, prema tome, trenutno imaju urgentnije brige od rušenja režima, što je samo jedan od razloga zašto je bilo pogrešno i tendenciozno poslednje događaje interpretirati u čisto političkom ključu kao što su to s podjednakim entuzijazmom ovih dana radile kako iranske vlasti (s časnim izuzetkom samog Rohanija) tako i zainteresovani strani akteri. Iranski zvaničnici su tako, uz predvidljivo terciranje iz Moskve, u protestima odmah prepoznali strano, pre svega američko mešanje, po prepoznatljivoj matrici optužujući demonstrante da su strani plaćenici (na prorežimske demonstracije očekivano nisu imali primedaba); američki zvaničnici su - upravo dolivajući ulje na vatru ovakvih interpretacija - davali otvorenu podršku demonstrantima u borbi za ciljeve koji ovi sebi uopšte nisu postavili, budući da na protestima jasno formulisanih zahteva nije ni bilo; a predsednik Donald Tramp je na ne naročito uvijen način nagovestio kako bi ta podrška mogla da usledi i u vidu direktne američke intervencije. Tu objavu propratio je inače prolivanjem krokodilskih suza nad turobnom sudbinom „velikog iranskog naroda“ - kojem bi ovih dana američke sankcije mogle da budu ponovo uvedene ukoliko isti taj Tramp odbije da produži važenje više privremenih izuzeća iz režima kaznenih mera koje je, nakon potpisivanja sporazuma o ograničenju iranskog nuklearnog programa iz jula 2015, uvela administracija njegovog prethodnika Baraka Obame. Zbog otpora na koji je sporazum s Iranom naišao u Kongresu, Obama je, naime, morao da pristane na kompromis: američke sankcije protiv Irana nisu nepovratno ukinute, nego je predsednik dužan da se na svakih 120 dana izjašnjava o produžetku važenja njihove suspenzije. Ukoliko Tramp odbije da potpiše produženje važenja tog izuzeća, sankcije će momentalno ponovo stupiti na snagu. Predsednik je isto tako zakonski obavezan i da se svakih 90 dana izjašnjava o tome smatra li da se Iran pridržava slova nuklearnog sporazuma. Posle preuzimanja dužnosti prošlog januara u prva dva navrata tokom 2017. tako je postupao i Tramp. No, budući da je još u predizbornoj kampanji obećao američko istupanje iz sporazuma, u oktobru je odbio da tako uradi, s obrazloženjem da se Iran ne pridržava duha sporazuma, te da i dalje radi na sticanju nuklearnog naoružanja. Tada je počeo da teče i zakonski rok od 60 dana tokom kojih je Kongres mogao da otvori raspravu o „popravljanju“ sporazuma, ali kongresmeni tu mogućnost nisu iskoristili; to je verovatno trebalo shvatiti kao poruku da u najvišem zakonodavnom telu ne gaje predsednikov entuzijazam za istupanje iz sporazuma, ali ta poruka, naravno, do njegove glave nije doprla. Sada je, sredinom januara, ponovo vreme da se takva potvrda da ili uskrati; početkom ove sedmice još nije bilo jasno očekuje li administracija i dalje da Kongres preuzme svoj deo odgovornosti i u novom dvomesečnom roku ipak razmatra status sporazuma, ili će Tramp ovog puta stvar u potpunosti preuzeti u svoje ruke. Ali šta god da u narednih nekoliko dana bude saopšteno iz Vašingtona, to gotovo sigurno neće ići u prilog smanjenju napetosti u odnosima s Teheranom. S obzirom na Trampov stav o sporazumu, realno je očekivati da će se - uprkos snažnom protivljenju drugih zemalja potpisnica: Kine, Rusije, Velike Britanije, Francuske i Nemačke - Amerika do sredine iduće sedmice za još koji korak približiti povlačenju svog potpisa s tog dokumenta. Ako na kraju takva odluka i usledi, mada sama po sebi neće značiti propast sporazuma, njegova realna i simbolična važnost bez SAD kao jedne od zemalja potpisnica neminovno će biti umanjena. To bi, dalje, dalo dodatni podsticaj Izraelu i Saudijskoj Arabiji, koji od dolaska Trampa još intenzivnije nego inače na sve načine (i s limitiranim uspehom) rade na suzbijanju iranskog uticaja u regionu, da to čine još eksplicitnije i provokativnije nego dosad. Posle čega bi logično bilo očekivati iranski odgovor na to. Pa američki odgovor na taj odgovor. I tako redom, dok sve ne ode dođavola.