Najbolje od nas

U jednom intervjuu Dragan Bjelogrlić sebe definiše kao levičara, ne nekog hipsterskog grlitelja stabala koji slobodno vreme provodi spasavajući kuce i mace, već kao iskonskog tragača za svetom pravednim za svakoga. NJega, dakle, zanimaju velike teme i polja delovanja, što je stav koji se lako prelio na ceo – zanimljivo, pretežno desničarski - scenaristički tim „Senki nad Balkanom“. Naime, svet Senki jeste svet ekstrema. Bogataši su dekadentni ili bezdušno proračunati preko svake stvarnosne mere dok ostatak društva gotovo u potpunosti pripada ne ni polu nego četvrt-svetu sazdanom od psovanja, kurvanja i životinjskog preživljavanja. Beogradski Beli Rusi su, naravno, vojno-kriminalna (ako to nije pleonazam...) organizacija koja ne polaže račune nikome. U takvom svetu, dovoljno udaljenom od stvarnosti da se gotovo može razmatrati primena termina alternativna istorija (nalik „Čoveku u visokom zamku“ Filipa K. Dika ili „Otadžbini“ Roberta Harisa), dela naš glavni junak, policijski inspektor sa PTSP-om Andra Tanasijević. On je neka vrsta barbarogenija, čovek koji rešava slučajeve mešavinom urođenog instinkta i empirijskog razumevanja sveta u kojem postoji – sveta sazdanog od kriminalno-uvlakačke mreže malih ličnih koristi. I onda, u prvoj epizodi, naš inspektor biva napadnut sa dve strane. Sa jedne, to je novi slučaj koji započinje tihim ubistvom ruskog sveštenika i sasvim glasnim, javnim sečenjem glave beogradske gospođe, slučaj koji (odmah mu je jasno – instinkt je to) će ga odvesti i šire i dublje nego što je navikao. Drugi deo napada dolazi u liku novog, mladog kolege, obrazovanog u Ženevi, stranca u sopstvenoj zemlji. Da li bi taj mladi čovek u stvarnosti bio toliko nesnađen ili je u pitanju omiljena srpska samoprojekcija o zemlji iskrenih divljaka koji su – mada to ni sami ne shvataju, toliko zabavljeni svojom nesputanošću – bliži idealu slobode od pripadnika uređenog, zapadnoevropskog sveta? Osnovni problem je što glavni likovi (kao ni veći deo sveta kojim se kreću) zapravo ne postoje već su subjektivna vizija autora serije glede Beograda 1928. godine i onoga uz šta bi stanovnik Balkana 2017. godine voleo nedeljom uveče da provodi vreme. Hajde da na trenutak zastanemo kod golotinje koja je (uz rusku bandu krijumčara opijuma, prirodno) mnogim dušebrižnicima zasmetala. Sedamdesete su odavno prošle i u današnjem svetu naseljenom uglavnom PG-13 žanrovskim filmovima golo telo (i to golo telo glumice zvezde a ne nekakve statistkinje iz drugog plana) često služi kao znak gledaocu – sada gledate ozbiljan film, film za odrasle (videti Atomsku plavušu sa Šarliz Teron, kao primer glupog filma za pametne ljude). Naravno, u razmatranju se zadržavamo na ženskim grudima pošto muška pozadina spada u domen „video si jednu i kao da si i sve druge“ a vagine i penisi su i dalje tabu. Kao takva, upotreba golotinje je sasvim validna, međutim, da li skoro svaki od velikih ženskih likova Senki u svom predstavljanju mora da bude obnažen? Zanimljivo je primetiti da se u srpskoj vizuri ogoljavanje lika, njegovo približavanje gledaocu, u slučaju muškarca obavlja verbalno, psovkom koja uključuje opis seksualnog čina dok se u slučaju žene rešava vizuelno, telom koje isti priziva. Taj aspekt tvori još jedan lažni sloj Senki nad Balkanom. Da, u svakoj kulturi (valjda i u Homeinijevom Iranu ili današnjoj Severnoj Koreji) ljudi se zverski tucaju i obraćaju jedni drugima sa nepoštovanjem, ali kada se to dešava u svakoj sceni dramskog dela, ne radi se više o prikazu sveta kakav jeste već kakav publika želi da gleda. Što se tiče slobodne upotrebe istorijskih događaja i ličnosti, zanimljivo bi bilo porediti Senke nad Balkanom sa serijom Vikinzi čiji scenaristi kao osnovu imaju vrlo oskudne podatke o životima svih tih Ekberta i Etelvulfa, anglosaksonskih kraljeva iz sredine IX veka, ili tek malo manje oskudne o franačkim potomcima Karla Velikog. Time su izazvani da se igraju. „Hm, ako za vreme opsade Pariza Karlo Ćelavi ima dvadesetak godina, hajde da ga učinimo starijim. Tako će moći da ima odraslu ćerku koja će se iz političkih razloga udati za jednog od vikinga, pa će onda...“. Na taj način priča dobija prostor da diše dok istorija – naseljena živim, stvarnim iako fiktivnim likovima – ostaje istinita, koliko god da su prosti podaci napastvovani. Ali, ako je to donekle opravdano kada se bavite mračnim srednjim vekom, da li je i u televizijskoj seriji smeštenoj u vreme u kojem je i sama televizija već bila izumljena? Nemačka serija Vavilon Berlin, čija se radnja odvija godinu dana nakon radnje Senki nad Balkanom, za svoje likove ima izmišljene ljude inspirisane stvarnim činiocima istorije i, što je važnije, duha vremena. Trockisti, krupni kapitalisti udruženi sa razočaranim pripadnicima vojske, pornografski filmovi zgodni za ucenjivanje, voz koji u svojoj kompoziciji krije vagon ruskog aristokratskog zlata, droga, seks i nasilje tamo gde im je mesto, nemaština kao vodilja odluka koje likovi preduzimaju... sve to je dramaturški pomešano tako da stvara dinamično delo koje suštinski ne odstupa od istorije. Zlikovci u Senkama nad Balkanom su, pak, domaći ratni profiter (Gordan Kičić na ivici višeslojnog lika koji je ostao izgubljen u šmiranju – da, radi se o teatralnoj osobi ali se stvar do kraja potpuno otrgla rediteljskoj kontroli) i nemačko tajno društvo Tule (a koje, tada, već nije postojalo u tom obliku i bilo je na putu da se, nakon dolaska nacista na vlast, transformiše u grupu Anenerbe Hajnriha Himlera, široj publici poznatu iz serijala o Indijani DŽonsu). Pred kraj serije se, sa druge strane, formira ad-hok grupa pozitivnih junaka sačinjena od naše dvojice inspektora, Mustafe Golubića (koji je tada pre bio strah i trepet u sukobima između različitih boljševičkih frakcija nego nekakva opasnost po kapitalistički sistem kakav je u seriji), bivših komita... Balkanci i, šire, Sloveni na kraju se ipak sastaju, uglavnom iz interesa ali, ipak, i iz nekog dubljeg razumevanja Nas i NJih. Neobično je, usput, da je tema „Crne ruke“ izuzeta iako je jedan od glavnih zlikovaca čovek koji je Apisu otvorio kapiju dvora samo da bi u daljim godinama bio jedan od njegovih smrtnih neprijatelja. Čemu smeštanje serije u 1928. godinu kada, osim malog boga iz mašine na kraju, ne koristite ono što vam ona pruža? Možda da biste zagolicali ego prosečnog srpskog gledaoca koji će se osetiti pametnim zato što zna kada se nešto desilo (ali nema pojma zašto se desilo, a Senke... mu sa Tulama i opijumom mogu samo napraviti dodatnu konfuziju u suštinskim neznanjem izmučenom mozgu). Najveća žrtva pogrešno usmerene igre sa istorijom zapravo je žanr. U jednoj kriminalističkoj seriji kao veliki problem ispostavio se način na koji Tanasijević pomera slučaj unapred. Naime, ne jednom njegova dedukcija dešava se misteriozno, kao deo vremenske elipse, te je gledalac sasvim isključen iz igre. Na prvom nivou onoga što vidimo i čujemo, kostimi i scenografija rezultat su posvećenog rada, ali problemi nastaju iz želje da serija izgleda skuplje nego što jeste. Nakon nekoliko epizoda postaje jasno da je Beograd pretvoren u vestern grad sa nekoliko odlično dizajniranih ulica, čime ceo utisak postaje nenamerno klaustrofobičan (to važi i za enterijere u kojima ne može biti dubine jer nema novca za istu). Muzika je najdiskutabilniji deo serije. U Vavilon Berlinu, kada se javi opasnost od gubljenja iluzije, izloženi smo ekspresionističkim zvucima kakvi su podvlačili nemačke neme filmove. U „Senkama...“ muzika autora koji je zvučno ukrasio i „Montevideo“ (sa „Pukni zoro“ kao bizarnim društvenim fenomenom) čini suprotno jer nije ni muzika datog vremena a ni kvalitetna tema koja bi u univerzalnom pogledu pratila unutrašnje stanje likova... što ne znači da se neće naručivati u kafanama u godinama koje nam predstoje. Zapravo, sve navedeno dovodi nas do pretposlednje scene prve sezone i opraštanja naših junaka, koju kao da je postavio iskusni gostujući režiser Šotra. Svaka spoljašnja opasnost – iako su sile dobra za sada poražene – obrisana je, a javlja se i motiv zemlje koju napuštaju mladi i pristojni a u njoj ostaju sredovečni i umorni za borbu. Subverzivno? Zapravo, radi se o povlađivanju priči o usudu Balkana. Je li, uvek je tako bilo, nije problem u onome što nam sada neko radi ili sami sebi radimo, nego, eto, kume, šta ćeš... Šta nam je, kume, činiti ako su Senke nad Balkanom nešto najbolje od nas? A jesu.