Đulići i Nemanjići

Šta nam, bre, ovo, napraviše Nemanjići!? Razvode se brakovi, raskidaju se kumstva, a dokoni penzioneri za guše se hvataju po parkovima umesto da se drže šahovskih partija. Eej, da Nemanjini sinovi govore današnji dorćolski! Bre, Gordane Mihiću, bre, tebra, šta ti bi!? Mada, znao sam, još, pre snimanja Nemanjića, šta će biti. Elem, zvali me na kasting i uzeli mi i broj košulje i pantalona i cipela, verovatno, da budem neka markantna Nemanjina udvorica. I, odmah sam im rekao da u Nemanjićima mogu da budem samo neki bogumilski starac koga posle Sabora u Rasu pale na lomači. Tako sam, sam sebe, izbacio iz Nemanjića pošto bogumila u seriji nema. Ali, evo, voljan sam da Gordanu Mihiću ustupim, bez ikakve naknade, moje bogumilsko žitije o Savi, koje je pisano južnosrbijanskim srednjovekovnim jezikom. Jer, pazi, bajo, svojevremeno sam mojim žitijem obmanuo Ivana Đurića, znamenitog vizantologa, njegovu majku Ivanu, univerzitetsku profesoricu, a akademik Sima Ćirković je, na nekom simpozijumu, tvrdio da je moj rukopis, zaista, apokrif iz nemanjićkog vremena. Crnogorski patrijarh Dedejić je, bre, otkupio pedesetak mojih žitija! Nego, ajd, mani jezik, Mihić se grdno ogrešio i o bogumile. U prvoj epizodi Nemanjića, on u jednoj rečenici prelazi preko te kobne srpske nesreće svodeći je na „sukob sa bogumilima“. A Nemanja je, brale, pobio trećinu stanovništva svoje države, u brojkama, oko dvesta hiljada staroveraca i bogumila. Ovako, Nemanjići, sa dorćolskim slengom, završiće u nekom RTS „kontejneru“. Bajdvej, sve ovo je car Dušan mogao da čuje od bosanske bogumilske vlastele koja mu se priklonila da ih štiti od rimskog pape. I da li vam je sada jasno zašto je Dušan Silni šutnuo rimskog papu u dupe, a ovaj ga je, brže bolje, otrovao. Bajdvej, bogumili su i manastir Hilandar sačuvali od „gašenja“ kada su vajni zamonašeni nemanjićki pravoslavci pobegli posle Kosovskog boja za Dubrovnik i Veneciju, na čelu sa hilandarskim igumanom Gerasimom, inače, rođenim bratom Vuka Brankovića. K. G. Jung, moj guru iz Švice, smeška se blagonaklono: „Lako je da se razmećeš tajnim znanjima kada ulaziš u Vatikansku biblioteku, kao u kafanu! A, prikopčan si na Borhesovu astralnu biblioteku gde su uskladišteni svi rukopisi, pa i oni iz Aleksandrijske biblioteke“! Biljana me u petak poslala u Zemun na Riblju pijacu, tek da malo oladim glavu. Ah, Zemun, moj nesuđeni rodni grad. Klomparam po Zemunskom keju i tamo, kod Venecije, kličem: „Munze konza“! I sam odgovaram: „Vaistinu konza“! Kod jednog Bobana kupim soma od dva i po kilograma, pa, ajd, nazad za prestonicu. I usput računam - koliko li sam knjiga pročitao u životu? Četiri hiljade!? Ili, možda, više? Iz cegera se koprca pokojni som, bajagi tranžiran. Neće, valjda, i on da vaskrsne? I, tu se, ne znam zašto, setim mog Aleka, njegovog predizbornog spota u kome, posle dvadeset godina, vraća Zmajeve Đuliće i Đuliće uveoke svojoj razrednoj koja ga, šatro, grdi. Tu se sebnem; da li je moguće da su Đulići poslednje što je čitao? Dobro, frlja se moj Alek sve češće, citatima velikih ljudi, čupa ih odnegde, pa ih, odokativno, tura i gde treba i gde ne treba. Nego zvali me na premijeru Legende o Kolovratu. Da li to Putin, oprezno, na mala vrata, vraća Ruse staroj veri? Jer, čujem da je on zadužio oko hiljadu ruskih akademika da počnu ozbiljno da se bave prethrišćanskom istorijom Rusije. A moja Crna čantra li, čantra: „Ako šef države, posle dvadeset godina vraća u biblioteku Đuliće, kako onda očekuješ da, danas, neko pretrese do gaća Nemanjiće? Bojim se da će ovi Nemanjići završiti u nekom ‘kontejneru’ RTS-a“.