Otimanje za resto

Prve prognoze istraživača kažu da u ovom trenutku, a svega nekoliko dana po raspisivanju izbora za beogradsku vlast, jedna lista već ima oko 40 posto podrške birača. Bez kampanje, u kojoj će imati minimum natpolovičnu podršku medija, i bez najvećeg koalicionog partnera. Srpska napredna stranka, to jest njena nestranačka lista, na kojoj ostaju dosadašnji kadrovi naprednjaka - gradonačelnik Siniša Mali, njegov zamenik Andreja Mladenović, gradski menadžer Goran Vesić, predsednica Skupštine opštine Savski venac Irena Vujović - imala je gotovo istu podršku i pre nego što je objavljena. Zabluda je da će zbog toga na istom procentu i ostati. Tim i rezultati, a ne stranka - moto je možda neoproban, ali sigurno primamljiv Srbiji sitoj stranaka. Recimo, međutim, da lista „Aleksandar Vučić - Zato što volimo Beograd“ ne dobije apsolutnu većinu, nego za opoziciju ostane i preko 50 posto, kakve su njene mogućnosti da u gradskoj vlasti započne rušenje Vučićevog režima, što je u opozicionim taborima, između svih planova, ciljeva i imena, jedina ideja podvučena žutim? Takve su da za cenzus, od još osam u ovom trenutku izvesnih lista ne bi trebalo da brinu samo dve. Predsednički izbori od Srbije do Amerike pokazali su, doduše, da su u novije vreme izvesne jedino prognozerske greške, ali neko, ipak, mora da dobije resto. Ostatak biračkog tela glasao bi redom za Dragana Đilasa, kandidata Narodne stranke Vuka Jeremića, Pokreta slobodnih građana Saše Jankovića i Levice Srbije Borka Stefanovića ili Aleksandra Šapića, predsednika opštine Novi Beograd koga predlaže lista „Za naš grad“ - jedinu dvojicu sa dvocifrenim rejtingom. Kad se ukrste do sada dostupna merenja oko i ispod cenzusa slede: Dragan Šutanovac, lider Demokratske stranke koga su podržale Nova stranka Zorana Živkovića, Socijaldemokratska stranka Borisa Tadića i Zelena ekološka partija - Zeleni nekadašnjeg funkcionera SPO-a Dejana Bulatovića; zatim Boško Obradović i lista Dveri, koju podržava lokalni „junak“ iz Čajetine Milan Stamatović i, ako ne budu bili u koaliciji, Dosta je bilo i Saša Radulović. Konačno, šanse Miljana Damjanovića, kandidata Srpske radikalne stranke za gradonačelnika, lista Inicijative Ne da(vi)mo Beograd i Miloša Jovanovića predsednika Demokratske stranke Srbije - ujednačene su, a najavljene liste Liberalno-demokratske partije, po svemu sudeći, kakva god da bude - veoma male. Socijalistička partija Srbije namerno je ispuštena, jer zaslužuje poseban pasus. Ne samo zato što je već najavila postizbornu koaliciju sa naprednjacima - pa samim tim neće biti, kao što nije ni bila opozicija - niti zato što se teatralno nudila SNS-u do samog kraja, taman koliko su se radikali nudili njima. Nego zato što je kompleksna situacija socijalista - da pred naprednjacima na ovim izborima pokažu koliko zapravo „vrede“ i u republičkoj vlasti - već primorala Ivicu Dačića da vikne parolu da ovo nisu izbori za Beograd nego za spas Srbije. Možda socijalisti nisu tuti fruti - kako je, pesnički iz defanzive pokušao da ih izvuče potpredsednik Predrag Marković, ali Aleksandru Antiću, kandidatu za gradonačelnika, ostao je samo jedan partner - Dragan Marković Palma iz Jagodine. Za razliku od Jedinstvene Srbije, Partija ujedinjenih penzionera utopila se na Vučićevoj listi, kao i SDP Rasima LJajića, Vulinov Pokret socijalista, Srpska narodna partija Nenada Popovića i Pokret snaga Srbije Bogoljuba Karića. Odvajanje socijalista od radikala sa kojima su na nedavnim izborima u Mionici demonstrirali saradnju, po mišljenju Bojana Klačara samo je deo uslovno zajednički donete odluke u kojoj je inicijativu imao - SNS. „Odvojen izlazak na izbore posledica je procene da tako mogu da dobiju više i na koncu verovatno i sigurnu vlast u Beogradu. Aktiviranje rezervoara glasova do kojih SPS može, a SNS ne može da dođe, može s druge strane da šteti Đilasu, Dverima i DSS-u. Uz to SNS dobija još i prednost da potpuno kontroliše SPS, koji bi u slučaju lošeg rezultata izgubio autonomiju u odlučivanju i na republičkom i pokrajinskom nivou. Praktično dve kampanje će biti koordinisane iz jednog centra, a razlikovaće ih komunikacijske veštine Ivice Dačića i Dragana Markovića, kao i činjenica da socijalisti mogu da šalju poruke koje SNS i ne može i neće. Važna je činjenica da SPS participira u gradskoj vlasti od 2008., pa ima znanje i materijal za napade na protivnike, ali i potencijalno veliki broj `dužnika` tokom te decenije“. Klačar veruje da će SNS usmeriti svu strategiju i resurse na to da ne dođe do potrebe da pregovara ni sa kim, ne računajući tradicionalne partnere. Kako zbog svoje „revolucionarne note“ da svuda mora imati 100 odsto vlasti, tako i zato što žele da ih izbegnu. „U relativno lošem slučaju po njih, mogu da zamislim razgovore, ali i sam Šapić je već izneo stav da je ili gradonačelnik ili ništa. Ako to i ne postane, on neće imati nikakvu dobit od dogovora“, objašnjava Klačar. Predsednik opštine Novi Beograd najčešće se pominje kao lažna opozicija, jer unapred nije rezignirano odbio mogućnost dogovora sa naprednjacima, ali opozicione se vode do te mere mute svakodnevno da je teško razaznati ko je opozicija, a ko ne i šta je, uopšte, opozicija danas. Saša Radulović aktivniji je, recimo, u kritici opozicionih lidera nego naprednjaka čiji je ministar nekada bio. Odsudnost trenutka na kome svi opozicioni blokovi insistiraju taman je onoliko odsudna koliko njihova spremnost da se ni na kakvim programskim razlikama ujedine. I projekat Beli Preletačević, koji je nakon rodnog Mladenovca iznenađujuće veliki broj – 12 odsto glasova, osvojio i na predsedničkim izborima, etiketira se kao Vučićeva igrarija kojom se razbija opozicija. Zanemarimo li uobičajen manir - ako nisi sa mnom pod mojim uslovima onda si Vučićev - izuzetni defekt današnje opozicije koji može dovesti do pogrešnog čitanja uloge Belog, taj istorijski rezultat je svakako teško ponovljiv. Luka Maksimović napustio je pokret svog alter ega Belog Preletačevića i kao takav on, po mišljenju sociologa Jove Bakića, nema nikakvih šansi. „Snaga projekta ostala je u pokretu“, tvrdi Bakić. On, ipak, razlikuje „pravu“ i „lažnu opoziciju“ i evo kako je deli: „Opozicija su svakako DJB i Dveri bez obzira na to što Saša Radulović napada opoziciju, često i s razlogom, jer sistem nisu menjali kada su mogli. Među opozicionim strankama postoje sistemske, kao što su, na primer, grupacija oko Dragana Đilasa i DS i antisistemske, poput Inicijative Ne da(vi)mo Beograd i Pokreta Beli. LDP je stranka koja se nudi, kao i radikali, samo sa drugačijim ideološkim predznakom. Isto je i sa Šapićem, prema kome će sve biti u redu ako mu se da mesto gradonačelnika. DSS je sistemska opozicija, iako tu ima i antisistemskih elemenata“. Potencijalni pregovarači sa naprednjacima, po Klačaru, mogu biti i radikali i Dosta je bilo - ako pređu cenzus. „Ovaj pokret se vraća u kampanju iz 2016, kada su, zbog antisistemskog pristupa - napadali vladajuće partije, ali i opozicione koje su nekad bile na vlasti, a čije birače zapravo uzimaju - uspeli da ostvare rezultat. Okolnosti su se promenile, a izvesno pogrešna odluka Saše Radulovića za predsedničke izbore umanjuje im šanse“. Pokazalo se i da bi Beli - Maksimović ili Pokret - bio problem svima, ništa ekskluzivno bilo kome pojedinačno. Ekskluzivno jedino neće SNS-u, čiji birači nisu ostali kod kuće, niti u velikoj meri menjali stranku. „Antipartizam još nije iščileo iz biračkog tela, ali nisam siguran da Beli može ponovo da dobaci do cenzusa, ni do 120.000-130.000 koliko je imao u Beogradu proletos“, kaže Klačar. Potencijalni dogovor Dveri sa DJB, iako unapred pravdan programskim razlikama, koje će navodno ostati po strani da bi se zaustavili „kriminal, korupcija i partitokratija“ u gradu, ne bi doneo dobit izvedenu iz prostog zbira pojedinačnih rejtinga. Izvesna sinergija je moguća, možda baš onolika kolika im je i neophodna. S programski logičnijim partnerom, DSS-om, koji je na prošlim gradskim izborima izborio devet mandata, Dveri se nisu dogovorile. Klačar je uveren da će deo strategije SNS-a biti rasparčavanje, odnosno što veće „bacanje“ glasova i da je baš to bio cilj predsednika, kada je na RTS-u kazao da je iz slučaja Beli na predsedničkim izborima SNS nešto naučio o svojim greškama prema građanima i pokušao da ih ispravi. „Zato očekujem prijavljivanje mnogo grupa - neke od njih avanturističke, a neke sa svrhom da razbiju biračko telo“. Zahvaljujući D’Ontovom sistemu i u gradskom parlamentu mandati se dele tako da od preostalih glasova svih lista koje nisu prešle cenzus, proporcionalno rezultatu, najviše dobija pobednik. Zato ni sa oko 40 odsto glasova nije mala šansa da naprednjaci sami formiraju vlast. Od 22 liste, mandate u Skupštini Beograda nakon prethodnih izbora 2014. dobile su četiri – liste koje su predvodili SNS, DS, SPS i DSS, dok za čak 11 lista nije glasao ni jedan odsto građana. Više od jedan, a manje od pet odsto glasova dobilo je sedam lista. I eto kako se izgubi bar petina glasova, koja se kroz mandate raspodeli drugima. Osim „očekivanim“ malim učesnicima u ovoj trci, valja računati da će barem isto toliko glasova pripasti kandidatima poput Miše Vacića ili, pak, bivšeg ministra kulture Predraga Markovića na listi Pokreta obnove Kraljevine Srbije, čiji cilj je da proveri podršku svojoj ideji okosnici. Dnevno broj kandidata raste, pa je tako 16. januara i Marko Bastać, predsednik opštine Stari grad, najavio da će biti kandidat Udruženja građana „Šta radite, bre“. Rezultat opozicije zavisiće i od toga šta će da ponude kandidati i kako će da funkcionišu liste iznutra, smatra Klačar. „Izlaznost više nema takav pravolinijski značaj da možemo reći da je sa većom izlaznošću veća šansa opozicije, ali je tačno da opozicija mnogo gubi sa malom izlaznošću“. Mogućnosti Dragana Đilasa rastu kada se on kao ličnost stavi naspram Siniše Malog direktno, pokazuje istraživanje Nove srpske političke misli, ali Mali, makar kako u ovom trenutku obećava predsednik Srbije, neće biti i budući gradonačelnik. Vučić na RTS-u nije kazao koji mu je to „odgovorniji“ zadatak namenio, ni koje mesto može biti odgovornije od pozicije gradonačelnika prestonice, osim premijerske funkcije. Istraživanje agencije Faktor plus, pak, potvrđuje da je kolebanje podrške Aleksandru Vučiću, a tek njegovoj stranci, najveće u prestonici. Mada taj rezultat ne iznenađuje, kao ni tumačenje da su Beograđani najviše zainteresovani da ruše vladajući režim, njegov prvi čovek je čak i u Beogradu barem duplo više „voljen“ od prvog sledećeg kandidata.