Ko je izdao koaliciju Zajedno

U tekstu „Ponavljači protiv odlikaša“ autorka Vera Didanović iznosi tvrdnju „da iza odluke SPO da smeni Đinđića (s mesta gradonačelnika Beograda, nap. aut.) možda i nije stajalo samo nezadovoljstvo njegovim odbijanjem da Draškovića podrži kao predsedničkog kandidata na izborima u jesen 1998, već dogovori SPO o saradnji sa Miloševićem“. Činjenice demantuju ovakvu tvrdnju. Parlamentarni i predsednički izbori u Srbiji nisu održani u jesen 1998. nego u jesen 1997, odmah po rušenju koalicije Zajedno. Ta koalicija, o kojoj piše novinarka NIN-a, bila je, po mojem sudu, najveća nada demokratski opredeljene Srbije da će režim Slobodana Miloševića biti pobeđen na parlamentarnim i predsedničkim izborima 1997. Što do toga nije došlo (čime bi bilo izbegnuto NATO bombardovanje i gubitak Kosova), najveći krivac je Zoran Đinđić, a ne Vuk Drašković. Ovaj opozicioni savez, podsetimo, formiran je 1996. na predlog predsednika SPO, upravo kao i sve ostale velike opozicione koalicije. Posle pobede koalicije Zajedno, koju su činili SPO, DS i GSS, u novembru 1996, na izborima za skupštine gradova Beograda, Novog Sada, Niša i Kragujevca, kao i još četrdesetak najvećih opština u Srbiji, i drske izborne krađe socijalističkog režima, usledili su masovni tromesečni protesti za priznavanje izborne volje građana. Milošević je najzad morao da prizna stvarne rezultate, što je bio njegov prvi ozbiljan poraz. Predstojeći parlamentarni i predsednički izbori, održani u jesen 1997, bili su velika šansa da koalicija Zajedno, na krilima pobede u gradovima i opštinama u kojima su živele dve trećine stanovnika Srbije, ostvari odlučujući trijumf nad autokratskim režimom i pošalje ga u prošlost. I dok je Drašković na sve načine pokušavao da sačuva Koaliciju i potpisani koalicioni sporazum (Vesna Pešić kandidat za predsednika parlamenta, Đinćić za premijera, Drašković za predsednika Srbije), predsednik DS je sve činio da ovaj savez razvrgne insceniranjem predstava o traženju, tobože, nekakvog „srpskog Havela“ (koji, niti je tražen, niti je pronađen). U nastojanju da Zajedno ostane zajedno, Drašković je iznudio i potpisivanje Sporazuma o zaštiti sporazuma, a ubrzo i Sporazuma o zaštiti Sporazuma o zaštiti sporazuma. Uzalud. Đinđić i Vesna Pešić napuštaju koaliciju i bojkotuju i parlamentarne i predsedničke izbore. U intervjuu Los Anđeles tajmsu on kaže da je „svesno i namerno srušio koaliciju Zajedno“. Autorka teksta pominje dolazak Madlen Olbrajt u Beograd, ali krivotvori njenu poruku liderima opozicije, a prećutkuje činjenicu da je Đinđić odbio da se sretne sa njom. Amerika nije, naime, tražila da opozicija bojkotuje izbore, nego da izađe na njih. U tekstu se prećutkuje i da se lider DS, još za trajanja tromesečnih demonstracija koalicije Zajedno, tajno sastajao sa Miloševićem. Tada je dogovoreno da se sruši ova koalicija. Novinarka NIN-a prećutkuje i činjenicu da je, po koalicionom sporazumu, mandat gradonačelnika Beograda pripadao kandidatu iz SPO, ali je Drašković, za trajanja demonstracija, taj mandat dao upravo Đinđiću. Zauzvrat, SPO je dobio rušenje koalicije i bojkot izbora koji bi, sigurno, bili dobijeni. Zbog te izdaje, i samo zbog toga, Đinđić je smenjen sa funkcije gradonačelnika. Činjenice, tragično, opovrgavaju svaku saradnju Draškovića sa Miloševićem, osim ako se pod saradnjom ne podrazumevaju atentat na Ibarskoj magistrali, kada Miloševićevi teroristi ubijaju četvoricu čelnika SPO-a i atentat na Draškovića u Budvi nekoliko meseci kasnije. I ako se saradnjom sa Miloševićem ne smatra i kampanja koalicije DOS (koju je osnovao SPO) da atentata u Budvi nije ni bilo, nego je Vuk sam pucao na sebe, pa je SPO izbačen iz DOS-a u završnici desetogodišnje borbe protiv Miloševića i njegovog režima. DOS bez SPO-a bio je voz bez lokomotive, pa su „istorijske promene“ od 5. oktobra 2000. bile velika obmana. Oboren je samo Milošević, a Đinđić je, zajedno s ostalim čelnicima DOS, tajnim dogovorima sa Legijom, zadržao netaknute i nepromenjene službe bezbednosti - epicentar Miloševićevog režima. Sloboda stečena posle 5. oktobra u svemu je ličila na „oslobodioce“, ličila je na Legiju, Crvene beretke, Zemunski klan, na vrhove Državne bezbednosti i Vojske. Srpski Robespjer 5. oktobra bio je komandant Miloševićevog eskadrona smrti sa Ibarske magistrale, iz Budve, sa Fruške gore, gde je likvidiran Ivan Stambolić. Taj Robespjer, hvaljen kao „heroj petog oktobra“, organizovaće i ubistvo samog Đinđića. zamenik predsednika SPO i narodni poslanik