Politika postaje groteska

O najtrajnijoj simbiozi sveta - pohlepi, ličnoj koristi i vlasti, o tome zašto mladi ne žele da konkurišu za budućnost u ovoj firmi zvanoj Srbija već računaju na odlazak, i o tome zašto nam karakteri nisu bolji, za NIN govori glumac Radoslav Milenković. Šta veliki pisci sveta i ljudske civilizacije, kao što je, na primer, Šekspir, mogu svojim delima da nas posavetuju u ovom momentu? Kod velikih pisaca nema instant saveta. Ne piše kod Šekspira šta sad za gradske izbore, koja koalicija, ko su kriminalci, ko pere pare. On piše o nečem mnogo sveobuhvatnijem - o ljudskoj prirodi. Tamo sve piše o smeni vladara, o tom točku i Velikom Mehanizmu istorije koji se kreće. Čitajući Šekspirova dela možete sve da naučite o svakoj vlasti, o svakom vlastohleplju, o svakoj gramzivosti, pohlepi, izdaji, o kojoj god hoćete bitnoj temi za ljudski rod. Genijalni pisci pišući o pojedinačnom, snagom svoga dara i genija, dostižu univerzalne i svevremenske istine ljudske prirode i ustrojstva sveta... Mi smo isti ljudi kao i oni Šekspirovi i Sofoklovi... …I, karakteri nam nisu bolji? Nisu. Uzmite Teofrasta, njegov spisak karaktera. Tu su se, kroz istoriju, neki karakteri slili u pojavnosti, amalgamirali, međutim, u suštini samoj, mi smo ista vrsta. Istorija umetnosti i civilizacije je istorija svih tih muka naših sa ljudskom prirodom i tog sukoba naših ideala i potreba, želje, instinkta da se bude dobro, u vrlini otmeno, elegantno, da se izrazi plemenito i onoga što se u stvari u ljudima uvek dešava. I otud dramatičnost sveta stvarana iz niske strasti, niskih pobuda, iz neplemenitog, nečasnog ne bi li se postigao neki lični ili državni cilj, potpuno svejedno. I to u stvari nas Šekspir i svi najveći pisci podučavaju. Nama je to stalno na izvolite, dostupno. Upravo to i igrate u pozorištu Da, igram predstavu Naši dani prema Domanovićevim pripovetkama i Disovim satiričnim pesmama već skoro 34 godine, 1.615 puta i stalno me pitaju kako je to zvučalo u socijalizmu 1984. a kako je to bilo 90-ih… Međutim, ne radi se o političarima, ne govori se o Titu, Slobi, Vuku, Borisu ili Vučiću. Radi se o mnogo značajnijim problemima, o našoj prirodi, mentalitetu i sredini koja sto godina ne uspeva da se promeni, da izađe iz ustrojstva sistema po kome se dešava društveni život – to je mnogo šire od neke konkretne politike i od toga ko će s kim, u kom trenutku i po koju cenu. Tu domanovićevsku neobuzdanost ne možeš uopšte da savladaš, tu gramzivost, pohlepu, bez obzira na to da li je ona pitanje taštine ili računa u banci. Ne možeš da je uljudiš, upristojiš, a stanje sveta, uzajamno s tim mračnim stranama naše prirode, hrani tu niskost i s druge strane, ta niskost proizvodi takvu sliku sveta. To je najtrajnija simbioza na svetu. Naše mane i niske pobude, u stvari uvek savršeno funkcionišu sa onim što je slika sveta, pojedinačni društveni kontekst ili uopšte stanje planete. I tu se zapravo ukida i istinsko pitanje izbora i demokratije. To su neke manje ili više spinovane teme koje služe da se obavi neki posao, da se da privid nekog legaliteta nekim poslovima. Neke države, privatne? Neke države, nekog grada ili celog sveta. To su na svim nivoima zapravo simulacije nekih mehanizama koji su proglašeni svetim kravama (demokratije ili bilo čega), a u stvari sve se svodi na obavljanje nekih poslova. Najbolje to vidite kad se vozite po našem mrcvarljujućem gradu od tačke A do tačke B. Gubite sate i sate života i odjednom vidite proleti automobil sa plavim i crvenim svetlima i počisti sve ispred sebe. A onda ide policija, pa neki auto u kome je neko iza zatamnjenih stakala i iza opet ide neki koji čisti. Čovek koji nema iskustvo simulacija i spinova u kojima živimo pomislio bi da policija goni nekog opasnog kriminalca, da ga spreči u nekom opasnom naumu i da zaštiti nedužne ljude koji su se tu slučajno zatekli krenuvši da nešto obave... Ali i vi i ja znamo da za takvu predstavu nije važno ko je opasan, već ko je važan. Pa se, bezbrižni, više i ne pitamo ko je unutra. Kada sam bio mali živeo sam u Novom Sadu kraj Futoškog puta, i često se dešavalo da na 10, 15 minuta policija zaustavi saobraćaj dok Tito prođe na putu u Karađorđevo. I svi znamo da ide Tito. Na 50 metara stoji policajac, ali mi znamo da ide on. Ide tako jer je važan. Kao sad Vučić? Svejedno je meni da li je Tito ili Vučić, s tim što je Tito imao neku potrebu za svečanostima, a ovde nema svečanosti, samo se pravi krkljanac u saobraćaju. Na primer, kad dolaze Putin ili Merkelova ili Bajden, mi ne izlazimo svi da izrazimo oduševljenje. Iako bi on voleo to? Ne znam da li bi voleo. Znate, svi smo, pa i vođe, limitirani realnim vremenom, ne možete u jednom trenutku odjednom da odenete sve lepe džempere koje imate. Ili da istovremeno ispunite sve svoje želje. Uzalud žarko želite toliko toga, sve se ipak ostvaruje u vremenu. Ne možete da živite više nego što živite. Zato je svaka, pa i ova prekomerna ambicija političara u stvari groteskna, žanrovski nakaradna, izobličena, jer nije u skladu ono što je unutra i ono što je spolja. Zanos kojim gajite i sprovodite svoje ambicije ne može da nadomesti nedostatak sadržaja. Pa se u krajnjem rezultatu ispoljava kao groteska. Taj nesklad između zamišljenog, onog u to šta ja verujem i toga šta to jeste kao sadržaj i potpuna, verodostojna stvarnost, to čini da stvar postaje kao kod Goje, kod Boša – nepregledno kolo nakaza. Koga je istinski, ljudski, ali zaista briga za nekog političara. Svako na sebi ima neke gaće, nekakve čarape... ne mogu ja da obučem osam košulja odjednom ne bih li vas impresionirao, ne mogu u sedam automobila da vas vozam da bih vas u nešto uverio… To čini stvari grotesknim. To poistovećivanje lične ambicije, lične sujete, sna o sebi i sna o tome da sve mogu i znam, to čini stvar smešnom, bez obzira na to koliko je nama gorko, teško i tužno u stvari. U suštini, estetički, zbog tog i takvog nesklada i izobličenja stvarnost poprima svojstva komičkih žanrova. Nema sklada između unutrašnjeg i izraženog, između sadržaja i forme. Mi živimo u takvom vremenu u kome… …Nema sadržaja? Zapravo nema. Sadržaj se simulira, a simulacija tj. forma se proglašava autentičnom, realističkom tj. realnom slikom sveta. Ne postoji ni jedno, ni drugo, ili kako bi to Bodrijar rekao, radi se o čistoj promeni supstance, a to je da živimo simulacije i simulakrume (demokratije, obrazovanja, medija, slobode...). Međutim, temelj naše ljudskosti, moj unutrašnji tok, vaš unutrašnji tok, i dalje su, verujem, autentični – nema simulacije ljubavi i svih drugih, suštinskih ljudskih osećanja – naš puls je isti od kada je sveta i veka i biće uvek isti. Ali mi u zamci stvarnosti, u zamci simulacija i iznuđeno bavimo se ovim simulakrumima stvarnosti: šta ako ovi sa onima, a oni sa onima, šta ako dam glas za ove a ne za one. I u takvom kontekstu zaista je svejedno da li se smenjuju Kurta i Murta, svi su isti, naravno jer drugih nema. I o tome se radi, menjaju se kombinacije u igranci simulacije demokratije i odlučivanja, ne bismo li posle bili ućutkani nametnutom odgovornošću naših glasačkih odluka. Iskorišteni za kratkotrajnu upotrebu? Jer dajete legitimitet. I vi lično kao neko ko je prvi iz sveta kulture ustao protiv? Nisam ja ni prvi niti sam ustao, pitali su me, a ja sam rekao kako to vidim. A onda smo mi novinari počeli da pitamo o strahu zbog kojeg drugi ćute? Evo premijerka kaže da se niko ne plaši, čak ni od novinara? Ne znam šta kaže premijerka, ali razumem ljude koji se plaše i mislim da ih treba ostaviti na miru. Ne mogu ja vas da nagovorim da se ne plašite. Vi možete samo procesuirajući neke pojave, fenomene, trenutke, da taj svoj strah ukinete, ali tek kad poverujete da ste bezbedni. To nisu stvari za šalu ili bilo koju vrstu prozivke. Uplašene ljude ne treba uveravati da ne treba da se plaše jer to njima ništa ne znači. Mene zovu novinari da razgovaramo i jedan od glavnih „komplimenata“ koje mi upućuju je da sam navodno hrabar. A u stvari očekuju političke pikanterije. Mene, međutim, politika uopšte ne zanima. To šta ja mislim o ljudima iz politike, neka ostane zagonetka. Ali ne mislim da je hrabrost reći šta misliš kad te neko pita šta misliš o tome što jelka košta toliko i toliko. Bilo bi površno reći da je skupa, neću da kažem ni to da mislim da ne vredi koliko je plaćena, nego sam čitao Šekspira i ponekog pisca još, i onda podučen najvećim umovima istorije, civilizacije i genijima koji su pronicali u ljudsku prirodu i svet kažem da se tu ne radi o proizvodu i ceni, već se radi o ljudskoj prirodi i mehanizmu koji omogućava da se ona ispolji. Tako ja, na primer, razumem celu tu novogodišnju aferu. Pa kako razumete tu stvar? Razumem da je to posao koji se odvija po utvrđenim pravilima, a ja za taj biznis nisam zainteresovan ni na koji način, ali sam zainteresovan da u istoj ravni društvenog života, iz istog budžeta, za oblasti za koju sam životno i profesionalno zainteresovan, za kulturu, na tom zdencu za naš krčag, kada nekako i dođe na red, uglavnom ostaje trunje i mulj. Ne može od svih tih biznisa, poslova privatne države iz naših džepova? Za mene je to pre svega pitanje i tema savesti. Zanima me ljudska priroda u toj situaciji. A to da li su u tim kombinacijama ovaj ili onaj, ovi ili oni... Moja je profesija, moj dar je da kada čujem „83.000 evra“, a odmah zatim „Ne, ne, ne, biće besplatno“, ja moram odmah svojom pronicljivošću, maštom i čitalačkim iskustvom, ono između da popunim, da razumem šta je istina. Nisam ja zaintersovan za te milione i milijarde... mene zanima umetnička istina tog događaja. A ona uvek počiva na uzajamnosti ljudske prirode i stanja sveta. LJudi nemaju para, niti energije, niti način da ispune duševnu prazninu, suočeni sa egzistencijalnim problemima? Slažem se, ali kada vidite slike iz drona onog kilometarskog reda ispred Jugoslovenskog dramskog, onih koji čekaju da kupe kartu za pozorišnu predstavu po ceni od 100 ili 200 dinara, tog časa svaka vlast od savesti odmah bi ponudila ostavku. Rekla bi „šta ja pravim, kakvu državu, kakvo društvo, kada je 8.000 karata prodato za dan, kada hiljade ljudi stoji u redu pet sati zimi, u januaru da kupi kartu od 100 dinara ne bi li gledali Pirandela, Šekspira. Bože, šta sam ja uradio, majko mila, pa ja pojma nemam“. Ako ti oduzmu sve i ostave te ispraznim? Onda si rob koji radi za 25.000. I takav si čak proglašen za trijumfalni dokaz genijalnosti aktuelne vlasti jer su uspeli da te uvale za 200 evra nekom kobajagi investitoru kome su poklonili 10.000 evra po radnom mestu. Uspeh jer si uspeo da preživiš? Jer imaš iluziju da obavljaš svoju funkciju, da obezbeđuješ neki novac za svoju porodicu, da stavljaš na sto neki hleb. Sve to više liči na neko Potemkinovo selo, i služi kao neoboriv dokaz trijumfa koncepta koji su koalicioni partneri aktuelne vlasti izmislili da naprave od ove zemlje... šta da naprave? To samo oni znaju. Kakav je koncept ove države, ako je to država? Što se tiče globalnog geostrateškog položaja, mi nemamo nikave moći, kao, uostalom i mnogi tu oko nas... i mnogi drugi širom planete. I onih i onih... moćnih, svih onih kojima je smisao života da hrane svoju taštinu, obavljaju svoje poslove koji ih zanimaju. A između njih i njihovih interesa su neka nedužna ljudska bića... koja su za politiku zaiteresovana jedino zbog toga što im je to nametnuto. I oni koji bi želeli da provedu život slikajući akvarele u prirodi, kojima je to jedina želja, koji insistiraju da ne žele milione i avione… tih je neuporediva većina... Ali ustrojstvu sveta smeta takav oblik izostajanja, nije ni poželjan ni moguć. O tome govore Čehov, Dostojevski, Tolstoj? Svet nije mesto koje se bavi Čehovljevim nijansama, nego se bavi profitom i budi želju u vama da želite i vi to. Da ste menadžer, marketinški stručnjak…, da stavite pod hipoteku i drugu pretkomoru srca, da je ispunite bitkoinima, pohlepom, vlastohlepljem, a ne nekom empatijom, kajanjem, strahom od smrti. Da bismo ipak sačuvali tu svoju pretkomoru, da bismo ipak osećali i da bismo razumeli situaciju u kojoj je naša ljudskost u svetu kakav jeste – e, tome služe Čehov i Šekspir, da nas uvere svojim delima kako strast i pohlepa za novcem, za površnim, za vulgarno materijalnim, lažnim, ne obezbeđuje niti smisao života, niti pokriva najdublje, najintimnije teme, a to je da li nas ko voli, da li smo izdani, da li se kajemo, hoće li nas ko požaliti. I da nema utehe izvan ljudskog. Da je nema u gramzivom gomilanju. I da je uspeh meren novcem samo simulacija uspeha. Mislite da će ih istorija zapamtiti po toj simulaciji, jer veruju da su važni i slavni? Ne, oni su nevažni. Šta su istinski važno i trajno učinili? Bilo ko od njih? Ministar spoljnih poslova koji peva dok se određuju granice zemlje? To nije ni da se postidiš. To da Dačić otpeva Erdoganu Osmanagu, a onda svi to dele po „fejsu“, i govore - sramota... Pa koga zaista briga zbog toga? Zašto je važan taj Dačić? Zato što odlučuje? Da li vi zaista mislite da on odlučuje o bilo čemu osim o svojoj koristi. On može da odlučuje da možda nekome nešto napakosti, nešto lično, ali to je, u krajnjoj liniji, ljudski. Mi bismo malo drugačiji fin svet da vidimo? Vi ćete meni i ja ću vama pozajmiti nekoliko vrednih knjiga i videćemo fini svet. Da taj svet organizuje našu državu, imamo egzistencijalni problem. Imamo iza nas i neke radnike koji su se obesili u fabrikama? To je tragično. I to je pitanje ustrojstva ovog društva. Izvinite, neki ljudi su stradali u odbrani radničkih prava pre sto godina, danas ih Vučić vređa kako su lenji i spavaju dok on radi? Ne sumnjam da ste u pravu, ali mi je važnije da shvatim kako se to dogodilo, šta se to zaista desilo… …Da postanemo tako isprazni, glupi i imuni? Možemo da uđemo u zamku, ali ne možemo vi i ja ništa da promenimo. Međutim, možemo da dubinski razumemo. Jako je poučno saznanje da molekuli imaju strukturu, da čak i atom može da se pocepa. Zamislite to kada se atom pocepa, kako se menja vizura?! Koliko i kakvih sve znanja treba da bi se to istinski razumelo i da bi se time praktično bavilo. A naša politička stvarnost i njena pojavnost i sve što ona simulira počiva ne na znanju, već na proizvoljnosti. Nije utemeljena na suštini ljudske prirode i sveta u kome ljudska vrsta opstaje, uprkos svemu, svih ovih milenijuma. LJudi uglavnom misle da je fizika neka laboratorija u kojoj rade neki čudaci, da je književnost to što neko u dokolici čita knjige... da je neki sedi bradonja mrčio pero u nekom letnjikovcu pa je napisao Rat i mir, Anu Karenjinu… Ne shvataju da su Šekspir i Tolstoj i svi koji su pisali, slikali, komponovali, pa i glumili – jedini i istinski Tvorci Sveta. Međutim, svedoci smo da uprkos tom mnoštvu genijalnih Tvoraca, raspoređenih kroz vekove, svet propada. Biće da je problem u nama. Biće da je problem u ljudima. Uopšteno uzev, ljudi su prostaci u vlasti svojih malih niskih podlosti i gadosti kojima ispunjavaju život. Naizgled podržavaju, naizgled glasaju, naizgled odlučuju, biraju... Ali malo ko se nečemu divi. Istinski. Malo ko će vam reći da ima svoj uzor... I zato nam ovaj svet i ova stvarnost načinom i mehanizmima kojima funkcionišu i obavljaju poslove za tzv. elitu na vlasti, najblaže rečeno ne ulivaju poverenje. Jer, zamislite hirurga koji sutra treba da operiše a ne poštuje medicinu. Dobro mu ide, kabriolet, jahtica itd. ali ne divi se medicini. Zamislite popa koji drži liturgiju a ne veruje u Boga, suštinski nema u srcu veru, a zaposlio se i krenulo ga i pred njim je karijera. Zamislite čoveka koji sanja poemu, probudi se i hteo bi da je zapiše, ali ne zna slova. Eto, u takvoj zabuni sveta mi živimo. Vašim studentima na čelu piše da su žrtve, piše „muči me"? Ja svoje studente učim da čitaju Šekspira i oslobode tu muku koju nose u sebi i sa 10 i sa 20 godina, muku koju imaju i oni sa 60 i oni sa 90. Da je prepoznaju i koriste da bi se izgradili. Pretpostavljam da se vaše pitanje odnosi na nedavnu izjavu ministra prosvete u vezi sa onim dečakom koji je bio izložen vršnjačkom nasilju? Šta bih vam rekao o tome... Užasna izjava. Ali postoji i nastavak te izjave, koji se uglavnom ne navodi kada se govori o tom slučaju. A to je ministrova rečenica „Šalim se...“. Koliko grešaka u toj jednoj rečenici!? Za mene je taj nastavak problematičniji od nespretnog i nakaradnog objašnjenja koje mu je prethodilo. To pokazuje, između ostalog, u kojoj meri vlast nema dodira sa stvarnošću. Za jednog pisca drame bili bi zanimljivi, Nušića su prevazišli davno? I šta biste vi sa gradskim izborima na primer? Ja ne bih ali baš ništa. Svi oni zajedno 27 godina ne mogu da srede birački spisak, ej! Kada budete sredili birački spisak razmišljaću o vama i pričaćemo o izborima i politici. Ovo nije država, ovo je neka firma. Uostalom i većina drugih država su samo neke firme, baš me briga ko je i kako se zove vlasnik. Ali ne treba biti malodušan, istorija nas uči da je ljudski duh neuništiv i da je vredniji od svega što je čoveku svojstveno i dokle god u tome nastojimo ima nade da budemo spaseni, jer Gete nas u drugoj knjizi Fausta uči da samo oni koji nastoje mogu biti spaseni. Mladi koji odlaze? A zašto da ne odlaze? Znate koliko ih odlazi iz Poljske, Hrvatske, Mađarske... Slavomir Mrožek ima važnu misao: „Ne beži se ka nečemu, nego od nečega“. U ovoj firmi za njih nema mesta. A mi koji ostajemo, mi smo bezbedni u svojoj unutrašnjoj emigraciji.