Crkva može sve samo da ne dira vlast

Tokom čitave prošle nedelje udarni naslov svih provladinih tabloida, dakle svih tabloida u Srbiji, bio je: „Da li vladike traže smenu Amfilohija?“ Sa dna tabloidnog novinarstva čulo se da takav čovek ne zaslužuje mesto drugog po rangu među episkopima u hijerarhiji SPC. Malo se doduše zakasnilo sa takvim stavom imajući u vidu da je pomenuti duhovnik i mislilac tokom poslednje tri decenije vrlo dosledno izlazio iz okvira podrazumevane duhovnosti. Počev od oduševljenog pozdrava Miloševićevim ratnim pohodima koje je prepoznao kao „ideju o preporodu nacije“, tokom kojih je pokazao i svoju sklonost ka ratu i ratnicima (Arkan mu je uvek bio rado viđen gost) do prezira prema onima koji Rusiju ne prepoznaju kao jedinu silu i kojima je poručio: „Ko ne bio veran jednojezičnoj, jednokrvnoj Rusiji, dabogda živo meso od njega otpadalo, bio proklet tri puta i 3.000 puta od mene“. Ali valjda je kap koja je prelila čašu i sumnjivoj tabloidnoj moralnosti bila nedavna izjava povodom prava žena na abortus: „One u svojim utrobama pobiju za jednu godinu više dece nego što su pobili Musolini i Hitler i Broz i ovi koji su ovde na Kosovu i Metohiji“. U jeku evrointegracija, za koje se uostalom zalažu i stvarni i ideološki vlasnici tabloida, nedopustivo je da bilo ko, a posebno duhovnici SPC, promovišu vrednosti koje su suprotne evropskim standardima i da se tako otvoreno obruši na već izvojevana ljudska prava. Pomenuto pravo na abortus, pravo na nacionalno opredeljenje („Po čemu ste Crnogorci? Po tome što ste rođeni u Crnoj Gori? Pa i volovi i koze se rađaju u Crnoj Gori, ali nisu Crnogorci i Crnogorke“) ili pravo na seksualno opredeljenje (premijerku Anu Brnabić je nazvao „antirotkinjom“, a poplave je okarakterisao kao „božju kaznu i poziv na pokajanje zbog slavljenja pobede austrijske predstavnice i transseksualke Končite Vurst na Evrosongu“). Nažalost, ništa od pomenutog nije dalo vetar u leđa kampanji osim najbenignije izjave koju je Amfilohije ikada dao o nekom ko mu nije po volji, a koja je glasila da se plaši da politika predsednika Srbije „vodi izdaji Kosova i Metohije“. Dakle, rečenica koja čak nije izgovorena ni kao tvrdnja da predsednik vodi „izdajničku politiku“, već kao bojazan da bi tako nešto moglo da se dogodi. Ali izrečena je protiv Aleksandra Vučića a ne nekih nebitnih žena ili nekog nebitnog naroda. Imajući u vidu kvalitet medija koji su lansirali problem „strašnog raskola u SPC“, podobnosti Amfilohija i javnog suda o tome ko je tu zbilja izdao a ko je suštinski izdajnik, priča je bila baš tamo gde joj je i mesto. Dok je sa neizmernim žarom nisu prihvatili i predstavili kako suštinski državni problem i oni koji nam vode Crkvu i oni koji nam vode zemlju. Patrijarh Irinej je poručio da se Vučić „lavovski bori za našu zemlju“, dok su socijalisti, dok su se još nadali da će ih SNS ipak prihvatiti kao koalicionog partnera na gradskim izborima, zatražili da Sinod hitno sankcioniše Amfilohija. Jedan od retkih naprednjaka koji zbilja ima nefalsifikovanu diplomu, Nikola Selaković je u sekundi zaboravio sve svoje škole i onako narodski (naprednjački) replicirao da „izjavu tumači kao vradžbinu koja nema veze s pravoslavljem“, ali je funkcioner SNS-a Milenko Jovanov sve nadmašio. „Oni vide da će Vučić da izda Kosovo. Vučić koji je sprečio da Kosovo uđe u Unesko, koji je omogućio Srbima sa KiM da žive lakše, za čijeg mandata je rođeno najviše beba“, uskliknuo je i sasvim spontano stigao i do demografske statistike. I mada nam tok sopstvenih misli nije do kraja objasnio, za pretpostaviti je da se narod rado množi dok Vučić vodi ispravnu politiku prema Kosovu i da ga u tom „poslu“ neće omesti ni Amfilohijevo klevetanje. Možda i hoće, uzviknuli su provereni nacionalisti koji se sa Vučićem za primat u „patriotizmu“ natežu još iz doba dok se predstavljao kao radikal. Tačno je da je njegova stranka bolje služila nacionalizmu u toku rata i na terenu, ali se u međuvremenu „reformisala“ i to toliko da je predsednik DSS-a Miloš Jovanović poziv na dijalog o Kosovu nazvao „Vučićevom farsom“ i najavio da će uskoro obelodaniti šta sve aktuelna vlast radi u procesu „predaje Kosova“. I borbu da se to spreči. Čak je i lični branitelj aktuelne vlasti patrijarh Irinej diskretno iskazao sumnju u patriotizam te vlasti kada je tokom predsedničke kampanje primio Vojislava Šešelja i nekadašnjeg ratnog predsednika Skupštine RS Momčila Krajišnika, osuđenog na 20 godina zatvora za ratni zločin, čime se nije baš direktno umešao u kampanju ali je pokazao u kom pravcu mu idu emocije. Na pitanje da li Amfilohijeve reči, ali i okupljanje nacionalista, predstavljaju udarac za aktuelnu vlast, tj. opasnost da nacionalno opredeljeno biračko telo na koje je Vučić sa sigurnošću računao i koje je držao pod kontrolom, pređu na „drugu stranu“, istoričar Milivoj Bešlin kaže: „Takmičenje sa aktuelnim režimom u srbovanju i svaka kritika Vučića sa desna ima smisla taman koliko i opozicioni pokušaji 90-ih da se pokažu ’većim’ Srbima od Miloševića. Dakle, besmislen i uzaludan posao. Najpre, današnja vlast i njeni ključni protagonisti svoj formativni period imali su u najekstremnijoj desničarskoj partiji - SRS. Dodajte tome i medijsku mašineriju koja je vrlo diverzifikovana, gde vlast ima medije i to vrlo uticajne, preko kojih se obraća različitim ideološkim orijentacijama, od umereno do krajnje nacionalističkih korisnika, onda svaki pokušaj kritike od desnice deluje kao rđav posao. Nije li se Vuk Jeremić sličnom pogrešnom taktikom sasvim ’ulupao’ na predsedničkim izborima, uprkos velikim sredstvima koja su stajala iza njegove kampanje?” Međutim, Vučić ništa ne prepušta slučaju, čak ni sigurnu poziciju najnacionaliste i velikog vernika. Iako je 2013, nakon Briselskog sporazuma i prve razmene vatrenih reči sa Amfilohijem izgovorio „neka se kandiduje pa ćemo razgovarati“ (dakle, floskula je još tada patentirana samo je SNS malo teže shvatio igru „širi dalje“), u međuvremenu je spustio ton i ovlastio druge da po pitanju Crkve reže umesto njega. On lično se zakleo na Miroslavljevom jevanđelju a odgovor Amfilohiju nije uputio sa svojih omiljenih televizija na kojima gostuje u pauzi rijalitija, već sa RTS-a. Snuždeno je objasnio naciji da su ga reči mitropolita crnogorsko-primorskog lično pogodile, da je zbog toga bio „na ivici da suzu pusti, čak i da zaplače“, ali da ga je iz bedaka izvadio lično patrijarh koji je dao, kako je Vučić skromno citirao „najbolji komentar“ o njemu kao lavu. Ipak se pokazalo kao nedovoljno, i SPC i patrijarh su mogli još malo da mu se udvaraju, jer je ostao veoma loše volje nakon što je saznao da Amfilohije nije jedini koji u njemu ne vidi spasitelja i da je čak i vladika Teodosije potpisao Apel za odbranu Kosova i Metohije (što sada neki demantuju). „Pitam ga, javno, kada je u istoriji Srbije neko ko je bio na vlasti na bilo koji način, kroz državne fondove, lično pomogao i srpskoj crkvi i srpskom narodu, kao što je to učinio Aleksandar Vučić?“, upitao je Vučić spontano govoreći o sebi u trećem licu bez ikakve svesti da on nije nepristrasni posmatrač lika i dela aktuelnog predsednika. I onda je isto tako spontano pojasnio da iza Apela stoje „najveći rodoljubi“ koji su postigli da Crna Gora ode iz Savezne Republike Jugoslavije, da Kosovo proglasi nezavisnost i da tu nezavisnost prizna najveći broj zemalja. Iza Apela zvanično stoji DSS, u javnosti se spekuliše da je Amfilohije jedan od idejnih tvoraca, a među potpisnicima ima desetak vladika i javnih ličnosti koje uvek potpisuju dokumente sličnog tipa. Ili, kako to objašnjava Teofil Pančić: „Plaćenim se oglasom u Politici oglasila grupa od stotinak eminentnih intelektualaca (i ponekih koji se samo tako osećaju) sa srpske nacionalističke desnice, sa svojevrsnim upozorenjem vlastima da su na pogrešnom putu kada je Kosovo u pitanju; u osnovi, to je varijanta i razrada Radovićevih reči, samo nešto manje gromovito formulisana“. Po sopstvenom priznanju, Vučića ne brinu potpisnici mimo Crkve („nije me pogodio Apel koji potpisuju Ković, onaj iz Dveri što bije žene Obradović, Maršićanin, ona što bi da ukine Darvina“), ali vladike jesu. Odgovor zašto je to tako teško je pronaći u hronologiji njegovih odnosa sa SPC. Da, voleo se sa vladikama kada su kao i on podržavali Miloševićevu ratnu politiku i želeo je Amfilohija za svoju stranku u vreme štrajka glađu Tome Nikolića. Presrećan što je mitropolit odvratio Nikolića od samoubilačkog čina izdao je saopštenje u kome je istakao da Amfilohije podržava SNS, a mirno je primio njegov demanti da to nije tačno i da „nije stao na stranu Nikolića“ već je samo izrazio brigu o njegovom zdravlju. Kad je Amfilohije podržao studentske i građanske proteste u zimu 1996, Vučić ga je proglasio za izdajnika i stranog plaćenika koji fizički liči na Homeinija, ali mu se naglo prolepšao nakon opela Zoranu Đinđiću, toliko da mu je čestitao na hrabrosti zbog citata „ko se mača lati, od mača i strada“. Bio je i te kako ljut na Crkvu kada mu je zamerila Briselski sporazum, pa je kao prvi potpredsednik Vlade otišao na sednicu Svetog arhijerejskog sabora da bi to raspravio oči u oči sa njima i postao prvi u istoriji koji je političkim nastupom poremetio rad Sabora, ali se odljutio kada su počeli da pristižu odličja i ordeni za njegove ljubimce Aleksandra Vulina, Dragan J. Vučićevića, Zoranu Mihajlović... S obzirom na to da odnos ljubavi i mržnje, shodno dnevnopolitičkim potrebama, traje već skoro tri decenije, nejasno je zašto se Vučić u trenutku kada poseduje apsolutnu vlast i kada, što često i ističe, kontroliše standard pripadnika SPC, ima nelagodnost zbog činjenice da su se neki od njenih pripadnika našli kao potpisnici Apela. Na pitanje da li su izjave Amfilohija i potpisi jednog dela pripadnika SPC upozorenje da Crkva gubi simpatije za Vučića povodom načina na koji (ne) rešava kosovsko pitanje ili su samo još jedna etapa (poput sukoba nakon Briselskog sporazuma) u kojoj se jedni sukobljavaju, patrijarh gladi i sve se smiri na obostrano zadovoljstvo i korist, Bešlin odgovara: „Sam Apel je prevashodno odraz žalosnog stanja duha u intelektualnoj eliti Srbije. Od političke, ovde je samo gora i destruktivnija, korumpiranija i ekstremnija intelektualna elita. Posle svih ratova, užasnih zločina, etničkih čišćenja, genocida, koji je potvrđen presudama oba međunarodna suda, planetarne sramote, ekonomskog sloma i istorijski neuporedivog poraza... Vi i dalje imate važan deo intelektualne elite, verovatno i dominantan, koji je spreman da ponovo širi mržnju, huška na rat, zagovara nastavak stvaranja velikodržavne tvorevine, da ponovi magnum krimen iz 90-ih godina. To je jedna poražavajuća slika amoralnosti, zaslepljenosti i destrukcije protagonista nacionalističke ideologije, spremne da naše društvo gurne niz liticu, sve u slavu suludih narativa o „svetim zemljama“, „zavetnim ciljevima“ i „carstvima nebeskim“... Crkva je važan deo te slike, a poglavar Srpske crkve u Crnoj Gori je poslednje tri decenije i malo više u svakom istorijskom trenutku bio nepogrešivi protivnik svakog razuma, progresa, modernosti i uopšte svake ljudske emancipacije i napretka. Odnose unutar crkve ne znam i ne zanimaju me. Interesuje me samo njihova javna i politička delatnost, jer se drugim i ne bave. I jedino u šta sam uveren da su svaki sramotni i nepismeni panegirik u slavu vladara skupo naplatili novcem svih građana, imunitetom od krivičnog gonjenja i žmurenjem države na crkveni kriminal, šverc, trgovinu bez poreza, pedofiliju i slična nepočinstva“. Nema sumnje da će taj kupoprodajni ugovor ostati na snazi i da će se u SPC uvek naći neko ko će da gladi disonantne tonove koji se pojave. Zna to i aktuelna vlast, tako da je sasvim nejasno zašto je toliku pažnju posvetila i toliku žuč izlila na Amfilohija i „sumnjive“ pripadnike SPC-a, osim ako je imala napad čovekoljublja i odlučila da nekoliko dana odmori opozicione kandidate za gradonačelnika od uvreda kojima ih zasipa. Takva kakva jeste, nekoga mora provlačiti kroz blato, a mitropolit je sasvim slučajno postao srećni dobitnik za prošlu nedelju.