Politički stih koji gađa u glavu

Pre nego što nešto proglasimo dnom, valja nam da budemo oprezni, jer političko dno nema fizičkih limita. Nije, dakle, dno ako je neka pesma u 21. veku cenzurisana. Nije ni dno dna kada SNS objavi cenzurisanu pesmu na Tviteru kako bi dokazala da njome nije uvređena, plagirajući time propagandni trik vrhuške SPS-a koja je krajem devedesetih kolektivno otišla na predstavu Indeksovog radio pozorišta. Ali možda jeste dance dna dna to što se zaratilo oko pesme Đorđa Balaševića, pesme koja ima jednu jedinu konkretnu političku referencu, možda uvredljivu, ali ne i agresivnu, čija je meta Marijan Rističević, običan desetar u režimskoj armiji. Zar zaista nema ničeg žešćeg za cenzuru? A bile su devedesete u kojima su i na trgovima i na televizorima Direktori pevali Bando crvena („… u krv si ogrezla / probaj, takni nas / pobićemo vas“) ili o Životinjskoj farmi („… kojom vlada jedna / svinja sa Dedinja / ljudske krvi žedna...“). Bio je i Šaht („Grickam semenke po ceo dan / SPS-a sam redovan član...“ ili „Moju generaciju pendrekom tuku sluge režima“), bila je i Trula koalicija („Ubili su moje Sarajevo“) da i ne pominjemo poznatija imena i „Mir, brate, mir“ ili ranije decenije i to gde je sve bilo zabranjeno pušenje i kakve su sve čorbe rokeri zakuvali. Pobrojani su imali različite svetonazore, ali svi su maksimalno provocirali u svom prostor-vremenu. Pokoji politički stih što gađa u glavu mogao se čuti i u dobu DOS-a i njegovih krhotina, a gde je sada protestna lirika, pokušava da objasni Dragan Ambrozić, muzički kritičar i programski direktor Doma omladine. „Ništa više nije isto. Pre digitalizacije, koja počinje oko 1995, bilo je jasno da mladi i njihove potkulture nemaju mogućnost da se izraze ni na jedan način osim kroz ponašanje, sleng, modu i neke umetničke oblasti. Konkretno, rok muzika je dugo, još od šezdesetih, bila jedini medij kroz koji je do mejnstrim javnosti brzo mogao da se probije drugačiji izraz i pogled na stvarnost. Ako si imao šta da kažeš, bend je bilo relativno lako okupiti, a svakako nije bilo preteško snimiti, izdati i distribuirati nešto, pa stići do novina, i samim tim kakve-takve poznatosti. Uostalom, moglo je i jednostavnije – ako ništa drugo, utakneš se u struju, zasviraš iz podruma i čuje te cela ulica. Rok bend je bio jedini medij kojim su vladali mladi, pa je tako postao akciono oružje drugačijeg mišljenja“, podseća Ambrozić. Danas je pak svakome, čak i izuzetnom netalentu, dostupna publika o kojoj roker stare garde nije mogao da gaji ni tinejdžerske snove. „Svako sa pristupom internetu ima u svojoj sobi moćan medij koji emituje poruku globalno. Rokenrol je donekle izgubio socijalnu ulogu i bazu; savremena rok muzika živi kao žanrovski definisana kategorija, po istim pravilima kao džez, bluz, kantri i sve ostalo – mlada publika sluša rok zato što voli čvršći zvuk, taj stil i tu drskost. Od specijalne društvene misije rokenrola malo je šta ostalo.“ Ambrozić dodaje da nova publika muziku pretežno otkriva u virtuelnom svetu, u svetu brzih senzacija – a za dobar rokenrol potrebno je vreme, rekli bi muzičari – i potom se vraća samoizražavanju u kome gitara nije potrebna. „Novi bendovi imaju problem da se nametnu kao sila koja izražava generacijski stav i emociju, jer se nova generacija sama izražava preko društvenih mreža i ne treba joj niko da govori u njeno ime. To je dobro, ali sa druge strane – mada su i prethodni naraštaji bili podeljeni po vrednosnim sistemima i stilovima koje su sledili, na hipike, pankere, šminkere, itd – izgleda da je danas društvo atomizovano do besvesti. Iako postoji naizgled beskonačan kapacitet za komunikaciju jeftinim tehnološkim sredstvima, čini se da svaki tinejdžer teži da živi samo u svom svetu. Teško je u takvim uslovima ponuditi zajedničku poruku, i odbačen si kao previše pretenciozan čim takvo nešto pokušaš. Očigledno je da ovoj generaciji nisu potrebne velike reči, što nije toliko novo; novo je da im možda nisu potrebne ni reči uopšte“, prilično je efektan i tmuran zaključak Dragana Ambrozića. E sad, valja pitati mlađe da li govore o sebi u ovim koordinatama. Boris Vlastelica, frontmen Repetitora, rok benda koji je po svojim notama putovao od Holandije do Kine, daje objašnjenje koje je komplementarno sa Ambrozićevim, ali znatno više političko. „Mlađa generacija je shvatila koliko se starija prešla političkim angažmanom. Naši su prethodnici bili žrtve političke, ’proevropske’ priče koja je propala, pa nećemo olako ulaziti u dnevnopolitičke teme. Mislim da je za političku angažovanost potrebno imati veoma široku svest o svom položaju, a danas, u vreme kada je cilj sistema stvoriti haos u glavama ljudi, to je veoma teško“, kaže Vlastelica. Imati veoma široku svest o svom položaju znači, recimo, znati da je moralna indignacija nad nerokerskom i krezubom Srbijom možda bila provokativna pre dvadeset pet godina, ali da danas čoveka svrstava u salonske intelektualce, a to na bunt više ne bi podstreklo ni rođenu decu. „Angažovana muzika često je jalova i otuđena; površinsko moralisanje. Kakva moralna očekivanja imaš od nezaposlenog naroda ili naroda koji prima 25.000 mesečno? Odrastao sam na Vračaru i ne razmišljam ni o sledećem obroku, niti o tome gde ću da spavam, što je velika frka velikom broju ljudi u ovoj zemlji. I zašto bi me onda oni slušali kada pričam o društvu i politici?“, pita se umesno Vlastelica. Kraće rečeno, ako je rok muzika srednje klase, a u Srbiji svakako jeste, politički će patiti od svega od čega boluje srednja klasa. Devedesetih je bilo lako; raznovrsne su grupe, i muzičke i političke, imale zajednički fokus mržnje i kolektivnu nadu u raj koji će nastupiti čim ta svinja u fokusu otegne papke (Direktori – Životinjska farma). Sve što je tada stvaralo protestnu muziku, i nacionalisti i građani sveta, prevareno je, društvo je razdrobljeno (Ambrozić), a srednja klasa i dalje nema sluha za svakodnevicu većine (Vlastelica). Kada je tako, moćne rokerske note pobune mogla bi da odsvira samo ekstremna levica, ali i njena je muzika, naravno, tamo gde je ona sama. „Na ljutoj margini. Teško je da se klinci vežu za neku ideologiju kada ne postoje centri iz kojih se ona širi“, što bi rekao Vlastelica. Zato se mlađi bendovi ograđuju od (svako)dnevne politike, čak i kada privatno nisu apolitični. „Normalno je da imaju svašta da kažu, ali shvataju slabost svoje pozicije, te pevaju o drugim temama, baveći se politikom van scene. Doći će vreme“, nešto je optimističniji zaključak Borisa Vlastelice. Dok se rokenrol ne sabere, i Ambrozić i Vlastelica imaju ponešto dobro da kažu o hip-hopu. Možda mu je pomoglo to što nije muzika srednje klase, možda to što je prilagođeniji „dobu brzih senzacija“ (Ambrozić), a možda i to što počiva na ličnim povicima, a lične su priče te koje danas okupljaju ljude (Vlastelica). Ima i hip-hop pregršt dronjavih političkih klišea, ali ima i Smokea Mardeljana, čoveka koji je stravičnu životnu priču pretočio, ako ne u eksplicitno političku, svakako u razornu socijalnu kritiku. Kada Mardeljano u pesmi Nemam ništa s tim repuje o tome kako su mu pred detinjim očima policajci tukli majku uhvaćenu sa drogom – „E bre, svinjo, pa zašto ispred mene / Zar ne vidiš da sam dete, jebem li ti seme?“ – u tome ima upravo onog života koji je umnogome pobegao iz roka.