Između dva straha

Izraz „nije gotovo sve dok debela dama peva“ - ili, kako se ovde odomaćilo, „...dok debela dama ne zapeva“ - nastao je sedamdesetih godina prošlog veka u Sjedinjenim Državama, ali se aluzija koju sadrži odnosi na kudikamo stariji svet nemačke opere: konkretno, na stereotipnu predstavu sopranistkinje s upadljivim viškom kilograma, kao iz tradicionalnih inscenacija Sumraka bogova, završnog dela Vagnerovog ciklusa Prsten Nibelunga. U tom delu, dotična „debela dama“ - valkira Brunhilda, krupna i prsata, s vikinškim šlemom na glavi, te kopljem i štitom u rukama - pred kraj ima podužu solo deonicu koja je uvod u finale čitavog ciklusa; otud i dosetka američkog sportskog komentatora kojom je konstatovao isto što i njegove manje nadahnute srpske kolege kad mudro zaključuju kako se utakmica „igra do poslednjeg sudijskog zvižduka“. E pa, primenjeno na trenutnu političku situaciju u Nemačkoj, tačno se zna ko je Brunhilda. I dok ona ne otpeva svoje, neće sa sigurnošću moći da se kaže kako je pitanje formiranja nove vlade - aktuelna je od septembarskih izbora u tehničkom mandatu - konačno rešeno. U novoj podeli, ta rola kolektivno pripada širem rukovodstvu i članstvu Socijaldemokratske partije (SPD). Na njima je da odvagaju da li je načelni dogovor vrha stranke sa Hrišćansko-demokratskom unijom kancelarke Angele Merkel i bavarskom Hrišćansko-socijalnom unijom (CSU) o ponovnom formiranju tzv. velike koalicije - u Nemačkoj poznate i kao GroKo, od Große Koalition - prihvatljiv ili ne; bez saglasnosti i jednih i drugih, od dogovora neće biti ništa. Preliminarni pregovori čiji je cilj bio da se ustanovi mogu li demohrišćani i socijaldemokrate da se dogovore o nastavku saradnje očekivano nisu bili laki - završna runda trajala je neprekidno više od 24 sata - ali su ipak okončani dogovorom uobličenim u sporazum na 28 stranica, u kome su date osnovne smernice politike buduće vlade. Kako je u Nemačkoj običaj, nakon što se šira rukovodstva involviranih stranaka saglase sa sadržajem okvirnog sporazuma, počinju formalni pregovori o sklapanju koalicionog sporazuma, tokom kojih se precizira ono što je prethodno u principu dogovoreno. Ovog puta, međutim, dobijanje te saglasnosti rutinska je stvar samo u slučaju CDU-CSU; kad je o SPD reč, situacija je mnogo neizvesnija. O tome da li su za to da i po treći put od 2005. naovamo budu mlađi partner u vladi predvođenoj Merkelovom najpre će se, 21. januara, izjasniti delegirani funkcioneri SPD na vanrednoj partijskoj konferenciji. Ali ako na tom skupu ponovni ulazak u veliku koaliciju i dobije većinsku podršku, to još neće značiti da je formiranje nove vlade izvesno. Jer, konačnu reč imaće članovi SPD, njih 400.000-450.000 (podaci variraju od izvora do izvora), koji će se na unutarpartijskom referendumu takođe izjašnjavati prihvataju li novi dogovor sa CDU-CSU ili ne. Pozitivan ishod - pozitivan sa stanovišta zagovornika još jedne velike koalicije - nije zagarantovan ni na prvoj, a pogotovu ne na drugoj instanci. Dobro se zna i zašto. Sve tri članice dosadašnje vlade - CDU i SPD na nacionalnom nivou, CSU u Bavarskoj - u septembru su zabeležile najgore rezultate u posleratnoj istoriji, ali samo u slučaju SPD važan deo objašnjenja zbog čega leži i u činjenici da su predugim obitavanjem u savezu s Merkelovom (koalicioni partneri su joj od poslednjih 12 bili osam godina, u njenom prvom i trećem kabinetu) socijaldemokrate izgubile i identitet i politiku. I mada je partijsko rukovodstvo tome i samo dosta doprinelo, u velikoj meri se odričući svog levičarskog opredeljenja, posebno u domenu socijalno-ekonomske politike, ključni razlog zbog koga je sve teže razlučiti šta je danas SPD i čije interese zapravo (želi da) zastupa leži u Merkelovoj. Tačnije, u njenoj sposobnosti (po njene koalicione partnere pogubnoj) da preuzme i apsorbuje svaku trenutno kurentnu političku ideju i potom je plasira kao svoju, ostavljajući te partnere - u dva navrata SPD, u jednom liberale (FDP) - da se pitaju šta ih je snašlo; neuspesi su, podrazumeva se, uvek bili zajednički. S tim na umu, prošle godine ustoličeni lider stranke Martin Šulc i drugi u vrhu stranke, ali i mnogi u partijskoj bazi - naročito podmladak SPD, koji u tome najglasnije istrajava - posle septembarskih izbora bili su izričito protiv obnavljanja velike koalicije, procenjujući da bi za stranku bilo mnogo zdravije da pređe u opoziciju i odatle krene u oporavak. Ako je on još moguć, to jest. Novembarski krah pregovora o formiranju „Jamajka koalicije“ CDU-CSU, FDP i Zelenih - što je bila jedina druga kombinacija stranaka koja bi novoj vladi mogla da garantuje stabilnu većinu u Bundestagu - značajno je, međutim, promenio situaciju. Insistiranje Merkelove i predsednika Franka-Valtera Štajnmajera da se po svaku cenu izbegne formiranje manjinske vlade, a pogotovo ponavljanje izbora - koji bi imali manje- -više sličan ishod i ne bi olakšali formiranje vlade - višestruko su pojačali pritisak na SPD da revidira stav o odlasku u opoziciju (koji, istini za volju, od početka nije bio tako kategoričan kako je to Šulc predstavljao). Stranka je onda na to, uz brojne ograde i relativizacije, načelno i pristala; tako se i stiglo do pomenutih, uspešno okončanih preliminarnih pregovora sa CDU-CSU. No, sada taj dogovor treba prodati i širem krugu partijskih zvaničnika, a onda i običnim članovima - ili barem dovoljnoj većini njih. I eto novih iskušenja za socijaldemokrate. Pristati na ulazak u vladu i izložiti se ne samo optužbama, nego i realnom riziku da se zarad ograničene i kratkotrajne dobiti žrtvuje dugoročna budućnost stranke; ili odbiti ponudu Merkelove i tako, zbog kancelarkinog upornog odbijanja da pokuša s formiranjem manjinske vlade, pokrenuti lanac događaja koji će voditi ponavljanju izbora, na kojima bi SPD mogla da zabeleži još gori rezultat, i posle kojih bi se pred nju verovatno opet postavilo isto pitanje koje se postavlja i sad? GroKo ili ne GroKo, mazanje blatom socijaldemokratama ne gine. Pod znakom pitanja nije samo očuvanje onoga što je preostalo od SPD. Ukoliko delegati na konferenciji SPD ili članstvo stranke odbiju ponuđeni koalicioni sporazum, pozicija Šulca, a s njim i čitavog rukovodstva, postaće neodrživa, i oni će najverovatnije u paketu morati da odu. Ali, kako ukazuje Špigl, propast i ovih pregovora o formiranju vladajuće koalicije bio bi debakl za Merkelovu, čija pozicija je ionako već oslabljena i čiji bi odlazak sa scene u takvom raspletu mogao da usledi još mnogo ranije nego što se trenutno čini; pa i za lidera CSU Horsta Zehofera, koji je posle slabog rezultata svoje stranke na izborima u Bavarskoj (iako je i dalje ubedljivo najjača) pristao na to da se na jesen ove godine povuče s mesta pokrajinskog premijera, ali s ambicijom da i posle toga ostane šef partije. Zbog toga će Šulc narednih sedmica voditi bitku ne samo za svoj, već i za politički opstanak Merkelove i Zehofera, konstatuje vodeći nemački nedeljnik. Unutarstranački otpor ponovnom stupanju SPD u veliku koaliciju ostaje značajan, a nakon što je obelodanjen sadržaj preliminarnog sporazuma sa CDU-CSU sigurno nije oslabio: u tom dokumentu neka od ključnih zalaganja socijaldemokrata ili nisu našla mesto, ili se pominju u razvodnjenoj formi. Socijaldemokratskim pregovaračima nije uspelo da u načelni sporazum uguraju povećanje poreza za one s najvećim primanjima; niti uvođenje tzv. jedinstvenog građanskog osiguranja - kojim bi se izbrisale razlike u stepenu osnovne zdravstvene nege na koju imaju pravo oni koji imaju samo obavezno zdravstveno osiguranje i oni koji povrh toga imaju i privatno (uspelo im je, doduše, da proguraju zahtev da poslodavci ponovo, kao što je nekad bio slučaj, budu u obavezi da za zdravstveno osiguranje zaposlenih izdvajaju isto koliko i sami zaposleni); u stranačkoj bazi su mnogi nezadovoljni i dogovorenim mesečnim i godišnjim kvotama za prijem novih izbeglica, odnosno članova porodica onih koji su već u Nemačkoj. Već sada su, dakle, vidljivi znaci da će - a kako bi drugačije i moglo da bude? - SPD i u novoj velikoj koaliciji, ako do nje dođe, i dalje nedvosmisleno imati podređenu ulogu. Ispada tako da će se socijaldemokrate opredeljivati na osnovu procene čega se manje boje: dalje političke marginalizacije u slučaju odbacivanja sporazuma i ponovljenih izbora koji bi usledili, ili potpunog gubitka identiteta u slučaju obnavljanja nelagodnog savezništva s demohrišćanima. A to i nije neki izbor. Ekonomija cveta, sindikati se bune Politička situacija se prilično zakomplikovala, ali zato nemačka ekonomija puca od snage: državna kasa je prepuna, privredni rast najveći u poslednjih šest godina, izvoz raste, nezaposlenost je rekordno niska. Radnici, međutim, od toga nemaju vajde, pa je najveći tamošnji sindikat IG Metal (3,9 miliona članova) organizovao jednosatni štrajk upozorenja zahtevajući da plate budu povećane za šest odsto, te da zaposleni dobiju mogućnost da tokom dve godine rade sa skraćenim radnim vremenom (28 umesto 35 sati) ukoliko moraju da se staraju o deci ili zanemoćalim roditeljima, s pravom da se potom vrate na puno radno vreme. Poslodavci pak nude povišicu od dva odsto i jednokratnu isplatu od 200 evra, dok zahtev za kraću radnu nedelju odbijaju ukoliko sindikati ne pristanu da broj radnih sati u slučaju potrebe može da bude i povećan. Smatra se da je pregovaračka pozicija sindikata jaka i da će im se makar delimično izaći u susret; ako to ne bude dovoljno, IG Metal najavljuje nove štrajkove, zasad samo jednodnevne.