Bunga-bunga maratonac

Sad kad su italijanski parlamentarni izbori zakazani za 4. mart, glavni konkurenti se zagrevaju za oštru kampanju. Očekuje se da će izbori zakomplikovati stvari i da neće imati jasnog pobednika, ali se jedna stvar već sada čini jasnom: ritam neće diktirati 31-godišnji ili 42-godišnji sprinteri koji predvode dve vodeće stranke, već jedan 81-godišnji maratonac. Da, ma koliko to šokantno bilo, ključna ličnost ovih izbora mogao bi da bude niko drugi do Silvio Berluskoni, čovek koji je u tri navrata bio premijer i zahvaljujući kome smo dobili termin „bunga-bunga žurke“. Berluskoni, koji je, osramoćen, s vlasti otišao 2011, kada je dužnička kriza u evrozoni pretila da preplavi Italiju, još ne može da računa s tim da će dobiti i četvrti premijerski mandat - ili bilo kakvu javnu funkciju - zbog presude iz 2013. kojom je proglašen krivim za utaju poreza; ali koalicija desnog centra koju predvodi u kampanju ulazi s najboljim izgledima. Poslednji parlamentarni izbori, februara 2013, takođe su zakomplikovali stvari i nisu dali jasnog pobednika. Otad su zemlju vodile koalicije predvođene Demokratskom partijom (PD), strankom levog centra. Sada, na početku kampanje, Italija prolazi kroz period najbržeg ekonomskog rasta u poslednjih više od deset godina, mada je stopa nezaposlenosti i dalje tvrdoglavo visoka i iznosi preko 11 odsto (a blizu 35 odsto kad je reč o nezaposlenosti mladih). Ali taj rast nije od pomoći Demokratskoj partiji. Dok je obavljao dužnost premijera, od februara 2014. do decembra 2016, Mateo Renci (42), mladi i harizmatični lider PD, predstavljao se kao rottamatore, onaj ko će demontirati tradicionalni sistem vođenja politike u Italiji, ali je na kraju više ljudi odbio od sebe nego što ih je impresionirao. NJegovo ključno dostignuće bilo je usvajanje zakona kojim je trebalo reformisati sklerotično italijansko tržište rada - a to baš i nije nešto što donosi podršku birača. Nakon što je PD 2015. ostvarila svoj najbolji rezultat, osvajajući 40 odsto glasova na izborima za Evropski parlament, podrška koju uživa sada joj je spala na samo 20-25 odsto, a levo krilo stranke se otcepilo od nje. Trenutno je u anketama pojedinačno najpopularnija stranka populistički Pokret Pet zvezda (M5S), koji predvodi komičar Bepe Grilo, mada je njihov zvanični kandidat za premijera neiskusni 31-godišnji Luiđi di Majo. M5S je sazreo u odnosu na ono što je predstavljao pre pet godina kada je nastao, i kada se njegova centralna poruka svodila na „Kuga na obe vam kuće!“ (fraza koju izgovara Merkucio u „Romeu i Juliji“ Vilijama Šekspira; ovde kao ilustracija inicijalnog animoziteta M5S prema tradicionalnim italijanskim levim i desnim strankama, prim.) U međuvremenu je pokret ublažio svoj otpor prema evru; a s podrškom od oko 26-29 odsto i dalje je popularan, uprkos tome što se loše pokazao u rukovođenju gradskom upravom Rima. Problem za M5S je u tome što bi, zahvaljujući novom izbornom zakonu, morao da osvoji blizu 40 odsto glasova da bi obezbedio većinu u parlamentu. Dok se dve trećine mesta u donjem domu parlamenta popunjava po proporcionalnom sistemu, preostalu jednu trećinu mesta zauzeće oni koji će ih izboriti po većinskom sistemu glasanja u izbornim jedinicama u kojima poslaničko mesto dobija samo prvoplasirani kandidat; a tu će M5S najverovatnije biti na gubitku, jer niti je voljna niti je u stanju da formira predizborne koalicije koje bi joj omogućile da osigura većinu u pojedinačnim izbornim jedinicama. Zapravo, partijska grupacija koja će najviše profitirati od trenutnog ustrojstva izbornog sistema biće ona koja je jedina uspela da sklopi predizborni pakt s drugim partijama: Berluskonijev desni centar. Kao što je demonstrirao izbornim pobedama 1994, 2001. i 2008, Berluskonijeva najjača strana oduvek je bila sposobnost formiranja koalicija. A kao i na pomenutim izborima, njegova Forca Italija će kao glavnog partnera imati separatističku, antiimigrantsku i evroskeptičnu Severnu ligu. Naravno, neće baš sve za Berluskonija ići kao po loju. Kako bi bila formirana zajednička izborna lista, moraće da vodi nezgodne pregovore s energičnim i ambicioznim liderom Severne lige, Mateom Salvinijem - koji i sam pretenduje na to da predvodi desni centar - te s trećim, manjim partnerom u ovom bloku, desničarskom Italijanskom braćom. Svejedno, Berluskonijevi izgledi su zasad dobri. Forca Italija je u anketama na negde oko 16 odsto podrške, što je malo više od one koju uživa Severna liga, mada značajno manje od one koju je imala na svom vrhuncu, kada je za nju bilo i preko 25 odsto birača. A desni centar će verovatno imati koristi i od biračkog gneva zbog priliva izbeglica i migranata, te od toga što javnost zazire od destruktivnog potencijala M5S. Desnom centru vetar duva u leđa. Sam Berluskoni nastoji da se u javnosti pozicionira kao državnik s iskustvom - pa čak i kao siguran par ruku. Ublažio je svoj imidž pokazujući interesovanje za probleme penzionera i ispoljavajući novootkriveno interesovanje za prava životinja. Konačno, mada ne i najmanje važno, i dalje je majstor vođenja predizbornih kampanja, a pritom na raspolaganju ima i vodeće komercijalne televizijske stanice koje su u njegovom vlasništvu. Berluskonijeva grupacija teško da može do apsolutne većine; ali nije nemoguće da se to desi. U svakom slučaju, dobar rezultat ovog bloka predstavljao bi impresivan kambek starog šoumena - što je tačno ono u čemu je oduvek uživao. Ako njegova koalicija desnog centra obezbedi većinu, on će biti taj koji će direktno izabrati novog premijera; još verovatnije, biće ključni igrač u pregovorima o formiranju velike koalicije desnog i levog centra. Najneverovatnije od svega, svaki od ovih scenarija bio bi doživljen kao ishod koji donosi stabilnost i zaslužuje poštovanje u poređenju s najverovatnijom alternativom u vidu manjinske vlade koju bi predvodio M5S. Da li bi Berluskoni na kraju mogao da se pojavi kao politički spasilac Italije? Nije isključeno.