Jedna sezona u Parizu

Portreti: Grof Živi već dvadeset i pet godina u Parizu. Bez jednog sua je došao – bez jednog franka je i danas. Nosi poznato austrijsko prezime i grofovsku titulu, zlatne tanke naočari, bledo lice pedesetogodišnjaka bez seksa, i uvek čistu i ispeglanu košulju. Poznaje beskrajno mnogo sveta i onog s mansardi i onog iz bogatih apartmana. Zna hiljade viceva uvek po malo gorkih, ume da gleda u dlan, da priča o tajanstvenim i dalekim zemljama, igra sve vrste karata od bakara do najnovije „kanaste“, ne zna ko će ga, kad i kako pozvati na ručak, satima sedi uz jednu jedinu crnu kafu u „Pam-pamu“ – kafani na Jelisejskim poljima. S vremena na vreme kada ga sreća, slučaj, ili neki prijatelj navedu na neke Amerikance, voda ih po Parizu, po „Pijaci buva“, po kabareima, po muzejima, po knjižarama, po crkvama, po čemu bilo, jer on sve zna i sve poznaje. Ne žali se na svoju sudbinu, a već je malo umoran i sklerotičan i skupih ga napora košta taj čisti beli okovratnik. Sve čekam da jednog dana čujem ili pročitam kako se moj poznanik grof Š. obesio ili otrovao gasom negde u nekoj maloj sobici na periferiji. Prijatelji Mala, četvrtasta mramorna tabla. Kao mnoge kod nas već postavljene i kao one bezbrojne koje nikada nećemo stići da postavimo. Pun ih je grad i sve su to uglavnom uspomene na mlade ljude poginule u oslobođenju Pariza. Na ovoj piše: „Fransoa, Pjer, Andre (i prezimena). Oni su bili prijatelji. Poginuli su na ovom mestu za Francusku.“ Uzbuđen sam. Kako malo treba da nešto prestane da bude konvencionalno. Izostavite srednju rečenicu i uzbuđenja će sigurno nestati – tako je mnogo mladih ljudi poginulo u ovom ratu za svoje otadžbine. Ali ova tri mladića su bili prijatelji. Ja se radujem što su oni to bili i što su se oni koji su podigli ovu ploču srećno setili toga. Samo naivni preziratelji misle (kad umeju da misle) da je stil: malo pomerena crta konvencionalnosti i nešto neočekivano u srazmerama forme. Stil je neočekivana, pravilna nepravilnost u linijama sadržine. Teme Kej Malake. Mala mermerna tabla: „U ovoj kući je živeo Anatol Frans.“ Koliko u Parizu ima kuća u kojima se „Neko“ rodio, živeo, umro? Idem prema „Palati pravde“, sećam se jednog izvanrednog Fransoovog opisa ovoga puta koji sada prelazim i njegove rečenice o Pon Nefu, najstarijem mostu Pariza. Danas Parižanin u argou kaže za nekog ko je u dobrom zdravlju: „Il se porte comme Pont Neuf“. Evo ga zdepastog, čvrstog, snažnog: „Preko čijih je leđa prešlo toliko vekova Pariza“. Da li će Francuzi ikada saznati da je najlepšu sliku tog mosta naslikao jedan mladi hrvatski samoubica, dečak, jedan od onih „– ića“ koji su bili podjednako toliko daroviti za umetnost, koliko i nedaroviti za život. Kada ćemo se mi jednom setiti da pronađemo i postavimo ploču na samoubilačku kuću Josipa Račića? Smeška se Volter Petoro nas je dole u kripti Panteona sem vodiča. Mala Šveđanka koja je došla sa mnom (nešto isprano, isprano, skoro belo), dva krakata Engleza, uostalom vrlo simpatični i jedan stariji gospodin, Francuz, očito provincijalac. Vodič u pelerini i sa teškim grobarskim ključevima svetog Petra svečano ravnodušan recituje rečenice o Volteru, unapred spreman na to da ti stranci ili neće razumeti jezik ili u svakom slučaju ne znaju dobro za veličinu Voltera. Englezi su vidno ushićeni, Šveđanka mistično (eks Leongrini!) gleda preda se i polako stupa, vodičev bas odjekuje podzemljem Panteona, smeška se Volter, a meni nešto smeta li smeta i mučim se da dokučim šta. Kad gle! Jedan Francuz od sviju nas drži šešir na glavi. Za bolesnike Na uglu ulice utrapiše mi, skoro silom, štampanu ceduljicu. Čitam: „Skup propovedanja jevanđelja i božanskog isceljenja – svake nedelje i srede u 20.30. Glavna tema: vreme čuda još nije prošlo. Polažemo ruke na bolesnike. Mnogobrojna svedočanstva i isceljenja. Pozivamo: vernike da prodube svoju veru, skeptike da budu pobeđeni, bolesnike, naročito neizlečive da budu izlečeni. Ulazak: besplatan.“ Boginja Prvi put posle svoje šesnaeste godine ponovo volim Vojislavljeve stihove o mladom kviritu Tibulu. Kad sada već po bogzna koji put, odem u Luvr, svaki put posetim druge poznanike. Kada je sunčan, svetao, lud, prolećni pariski dan, tražim portret žene iz Fajuma i duboki purpur njenog lica; kiši li sivo, podmuklo, pariski neutešno, pobegnem vitkim figurinama iz Tanagre ili mračnoj patetici španskih platana. Kada me zagluše automobilska benzinska isparenja, podzemna memla metroa i svečani mir biblioteke, bežim u Afriku Delakroa, u Hioske pokolje i svečane Kurbeove sahrane. Kada sam tužan bez povoda ili zaljubljen u daleko nebo moje otadžbine, trčim najvišem spratu, tamo, kod Koroovih pejzaža, malih i gustih što podsećaju na Krstića i na Čačak. Samo nikad, nikad ne mogu da odolim želji da postojim koji beskrajno drag i uzbudljiv trenutak pred Samotračkom Nikom, tom boginjom bez glave, tom Pobedom što joj se ne zna šta je u rukama nosila nekad u dalekoj svojoj Heladi, dok sada krivi krila tu na stepeništu Luvra i nosi nekud u nebo i u sunce i u staru zgradu francuskih kraljeva i besmisleni sjaj Apolonove galerije i ceo muzej i Pariz i mene što stojim i gledam najlepši kamen što ga je ikada stvorila čovekova ruka. Lepo je imati sastanak sa boginjom mladih visokih grudi urečen davno pre mnogo vremena na nekom dalekom meridijanu prostora i vremena. A kada najzad pođem, idem uvek na prstima, da moj korak ne odjekne po kamenu stepeništa. I znam kada se ponovo vratim svome poslu i prostranom nebu moje otadžbine, ostaće na dnu srca zgrudvana jedna radost što tamo daleko, na svom kamenom postolju, prastara mlada žena krili svoja krila i nosi u nebo i u sunce zalutale, zamršene snove svojih dalekih potomaka. Tužno kao… U krivudavoj, tipično latinskokvartovskoj ulici Muftar sasvim mlad čovek od jedno 25 godina drži predavanje „Poetska misao“. Slučajno sam naišao na ovo predavanje privučen afišom ispred male sale da čujem jedno od nerenomiranih predavanja koja se ne objavljuju u novinskim oglasima, jedno od bezbrojnih malih predavanja gde buduće veličine počinju, ili sadašnje i buduće beznačajnosti traju. Dvadesetak slušalaca, mahom studenata, slušaju njega, svečanog, sa naočarima, sa nemačkim i engleskim citatima, u originalu, izgovorenim, koliko sam mogao da ocenim, perfektnim izgovorom. Užasno nešto eruditno (od Empedokla pa do danas, kroz sve vekove i literature), užasno nešto mistično (stalno Prometeji, mikro-makrokozmosi), veoma lucidno, ponekad smelo, mnogo pretenciozno i nimalo dosadno dečak izgovara duge pasaže svojih rečenica. Imputacije, ali duhovite, generalizacije, ali neodržive, špikuju testo njegovih citata. Od 20 slušalaca čini mi se da polovina drema, tri devojke gledaju zaneseno kao da je on lično napisao svu tu silu stihova i ideja koje citira, jedan stariji neobrijan čovek stalno nešto beleži i mršti se, ja beskrajno umoran pažljivo slušam njegovih nemoguće dugih tridesetak stranica. Ipak, srećom, niko ne izlazi. On oseća da ga slabo slušaju, da je beskrajno smešno tih dvadeset slušalaca za „ponore misli“ u koje strovaljuje Ničea, Blejka, prerafaeliste, Kirkegarda, Remboa, svetog Pavla i „postistoriju sveta“ koja će, po njemu, prethoditi uskoro jednoj novoj preistoriji. Tužan je malo, čita nevoljno, a ipak tera do kraja i svaki engleski citat ma koliko bio dug savesno prevodi na francuski. Sećam se rečenice jednog svog prijatelja: „Tužno kao ciganska kapela u praznoj kafani“.