Tijani sam obećao, boriću se dok sam živ

Tijana Jurić, 15-godišnja devojčica iz Bajmoka nestala je u jednoj julskoj noći 2014. godine. NJeno beživotno telo pronađeno je dvanaest dana kasnije, a ubica se nedugo potom našao iza rešetaka. Ocu devojčice Igoru Juriću postala je misija da nijedan roditelj više nikada ne oseti bol koji će njega zauvek mučiti. Pokrenuo je Fondaciju sa imenom ćerke Tijane i sebi postavio cilj da motiviše celo društvo da se preventivnim delovanjem i edukacijama poboljša bezbednost sve dece u Srbiji. Uspomenu na tragično preminulu devojčicu čuva i „Tijanin zakon“, na snazi od 2015, koji je ova inicijativa izdejstvovala. Prošle godine, Igor Jurić pokrenuo je peticiju za uvođenje doživotne kazne za ubice dece, bez prava na pomilovanje, ne bi li mališani i njihovi bližnji mirnije spavali. Igor Jurić postao je simbol pojedinca koji se izdigao iznad lične tragedije zarad opšteg dobra. Zato ga je NIN proglasio za ličnost 2017. godine. U svojoj ispovesti za NIN Igor Jurić kaže je kao roditelj ogorčen što je njegovo dete ubijeno i što policija nije reagovala na vreme, ali bila bi greška da se bori za smrtnu kaznu. „Smatram da ubica treba da bude odstranjen iz društva, da ne sme da dođe u priliku da izvrši još jedan zločin. I zarekao sam se Tijani da ću uraditi sve da pomognem da se to ne ponovi drugoj deci, da policija počne da traga odmah po prijavi i da se počinioci ovakvih zločina kazne doživotnom robijom“. A sve je počelo kao trenutak nesmotrenosti ili preterane sigurnosti tog dana i... „Tijana je bila na utakmici, pa kad je stigla kući videla je duks koji nije vratila. Prvi put je krenula sama tako kasno, jer se u Bajmoku osećala sigurnom, sve je poznavala. I danas kada radim radionice u školama kažem deci, roditeljima, kada si najsigurniji, razmisli šta ćeš da uradiš, ako negde treba da odeš kasno, pozovi oca, majku, niste najsigurniji, jer se tako osećate. Ja ću umreti sa krivicom što nisam uspeo da sačuvam svoje dete. I u tužilaštvu, pre suđenja, tražio sam iskaz ubice. Tijana me dozivala u pomoć. Nisam uspeo da je spasim. Sada želim da uradim sve da se to nekom drugom detetu ne dogodi. Fascinantno tragičan bio je odgovor policije kada smo prijavili nestanak Tijane. Da li treba da je tražimo ili ne, pošto policija neće. Ubeđivali su nas da je kod momka, da je to mladalačka zaljubljenost… Detata nema, vi raspravljate da li je kod momka ili ne. Pitao sam ih ko im daje pravo da čekaju i razmišljaju na takav način, kako se moje dete ponaša, oblači. To nije logično ponašanje kad prijavite nestanak detata. Posle svega pitao sam se šta bih mogao da uradim da bih pomogao nekom drugom detetu. Uveren sam da bi Tijana to želela. Da se izborim za to da se ubrza potraga za decom, da postoji registar nestalih lica i javni registar pedofila“. U Srbiji je samo 2016. nestalo 1.119 dece, za 46 još se ne zna gde su. Statistika još ne govori o podacima iz 2017, a Igor Jurić želi kroz Fondaciju roditeljima nestale dece da pruži ruku. Jer društvo ne brine o tim porodicama koje često nemaju snage da se izbore sa tragedijom koja ih je snašla pa i sami tragično završe pošto ne mogu da se vrate u normalan život. Ova fondacija se, između ostalog, posvećuje i tim ljudima. Igor je uključen u gotovo sve potrage za nestalom decom. U kontaktu je sa roditeljima i pruža im savete. Alarmira policiju, interveniše da se uradi sve što je moguće. Javlja se sam, a i zovu ga tražeći pomoć. „Hoću da poručim ljudima da jeste egzistencija problem, ali važno je da su nam deca živa i zdrava makar jela koru hleba. Slažem se, mi smo kao društvo u ogromnom problemu i ne znam kada će nam biti bolje. Ali poenta je da se okrenemo jedni drugima i deci, da razgovaramo jedni s drugima, jer vreme se ne može vratiti. Naša deca sate provode na internetu, i devedeset odsto roditelja ne pita s kim se dopisuju, ko su ti ljudi. Nemamo pravo da se otuđimo od svoje dece. Imamo mi svi probleme, neko veće, neko manje, neko se ne može snaći, ali deca ne smeju da izgube ono što je njima najvažnije - nas i našu ljubav. To je nešto što im moramo dati“. Igor je učinio nešto za šta bi malo ko imao snage. Izdigao se iznad svog bola i krenuo u akciju zaštite druge dece. Nepunih godinu dana od stravičnog zločina u kojem je ubijena Tijana, poslanici Skupštine, nakon upornog insistiranja i akcija Igora Jurića usvojili su „Tijanin zakon“. Hiljade papira, stotine zahteva, svakodnevni obilasci nadležnih službi, apeli građanima, da bi 17. jula 2015. Skupština usvojila zakon koji predviđa da je policija dužna da u slučajevima nestanka bez odlaganja koristi sve raspoložive resurse odmah po prijavi nestanka deteta. Tijanin slučaj obeležio je čitav niz pogrešnih koraka policije. Nije bilo obeleženo mesto nestanka, ključni dokaz, Tijanina patika, koji je došao u ruke policije, vraćan je majci uz preporuku da je ona sutra donese u policiju. Mesto Bajmok nije blokirano i ubica je bezbedno izašao iz naselja. Telefon je sve vreme bio aktivan i da je policija reagovala na vreme, locirala ga, Tijana bi bila spasena. Da je postojao Tijanin zakon, ova devojčica bi danas možda bila živa. Društvo je platilo ogromnu cenu da bi uz veliko insistiranje jednog oca dobilo zakon koji je neophodan za zaštitu dece i nateralo nadležne institucije da rade svoj posao. Kako to izgleda kad institucije zataje... „Tih dana neprekidno je padala kiša, grmelo je i nevreme se nije stišavalo. Svaku noć po tom pljusku i grmljavini išao sam po selu, obilazio prazne kuće po Bajmoku, ulazio u neke od njih, negde posmatrao kroz prozore, misleći da je možda tamo sklonjena. Danju bih čekao svaki telefonski poziv. Nisam znao više šta ću sa sobom, odlazio sam u očaju kod vidovnjaka jer su mi obećavali da će me telepatijom uvesti u nesvesno stanje i da ću moći da komuniciram s njom. Ima onih koji kada si u najgoroj muci, nevolji, ne biraju sredstva da se okoriste“. A život Jurićevih trebalo je da izgleda sasvim drugačije. „Imali smo velike ambicije, radio sam šest godina u Belgiji i pokušavao da obezbedim novac za Tijanino i Saškino školovanje tamo. Sada ne mogu da oprostim sebi to izgubljeno vreme radosti, smeha sa njima. Sve je išlo svojim tokom, onda je jedne noći krenulo…, u stvari, bilo je jutro. Imao sam nekoliko propuštenih poziva i telefon je bio zatrpan porukama da je Tijana nestala. Uzeo sam prvi avion, došao u Srbiju, u situaciji koju ne mogu nikome da opišem. Gotovo da nisi svestan da ti se dešava nešto što misliš da može da se desi samo na filmu, da ti nestane dete. Pet minuta dete ti nestane iz vida i ne možeš sebi da dođeš. Trinaest dana je pakao. Strašan pakao. Čuješ telefon da zvoni a čekaš taj jedan jedini telefonski poziv, neku vest, vidiš da se vrata otvaraju, pomisliš, tvoje dete. Život i smrt se tada zasnivao na jednom telefonskom pozivu. Da li će te obavestiti da će policija da locira telefon. Ali taj neko u policiji je smatrao da ne treba to da uradi. Tijana je otišla da vrati duks, već u ponoć smo znali da se nešto desilo. Svako će reći da poznaje svoje dete, ali Tijana nikada u svom životu nije kasnila dva minuta. Svi smo znali da je u velikom problemu čim je nema. Prijavili smo nestanak, i njen telefon je bio aktivan, da se policija uključila odmah, mogli su da je lociraju. Jer, sve se desilo u tri i po sata, toliko je prošlo od njenog nestanka do njene smrti“. U tih tri i po sata lokalna polica nije reagovala. „Rekli su da je tu negde, da ako je nema pola sata to ne znači da je nestala i da policija smatra osobu kao nestalu kada prođe 48 sati. Nisu reagovali sve dok patika nije pronađena, a patiku je pronašao dečko koji je čekao Tijanu da mu vrati prokleti duks. Ni to nije bilo dovoljno da policija pokuša da locira telefon, a ubica sa Tijanom je bio nepunih 900 metara vazdušnom linijom od mesta nestanka, u njivama. Dani su prolazili, i iz dana u dan su u policiji ponavljali ista pitanja, kakvo je tvoje dete, polemisali oko toga, i to nas je jako bolelo, pre svega Tijaninu majku, iako smo bili svesni da takvih pitanja mora biti. Moram biti iskren, u našoj policiji postoje stručni ljudi, ali i oni koji nisu dorasli takvim zadacima, kakav je bio nestanak Tijane“. Uz pomoć veza došli su profesionalci iz Beograda na teren, nažalost, kasno. Radili su danonoćno. „Ponosan sam što ipak postoje takvi ljudi u našoj zemlji. Ali mnogo toga me je razočaralo. Kada se sve to desi, u prvom momentu, svi ti se nađu, a kako vreme odmiče, sve više ti postaješ krivac a ne žrtva. U prvih nedelju dana imali smo veliku podršku javnosti da se Tijana pronađe, a kako je vreme odmicalo, sve su više ljudi tražili grešku u meni, u porodici. Komentarisali su i pisali svašta, od oblačenja do zelenašenja, mojih navodnih dugova… iako nisu imali pojma ko je Tijana, ni ko smo mi kao porodica.“ Bio je 11. dan. Kiša je i dalje padala. Igor nije mogao da izdrži pritisak kome je i sam bio izložen. „Novinari su me krivili da je Tijana oteta zbog mojih navodnih dugova. Pomislio sam da skratim muke. Jednostavno, jako me je to bolelo. Bili su to preteški dani. Mislili smo - ako je neko seksualno zlostavlja to će za nju biti strašno, kako će se od toga oporaviti, ali je ipak bilo samo bitno da je pronađemo živu. Bili smo u stalnom kontaktu sa policajcima. Jedno veče zazvonio je telefon, kasno, oko jedanaest sati, već. Nikada nisu zvali tako kasno i pitali su samo da li sam kod kuće. Rekao sam da jesam, i dodali su: nemoj da ideš od kuće. Odjednom mi se rodila nada. Ogromna nada da je ona tu, da je vraćaju. Uleteo sam u kuhinju, rekao sam da dolaze, da su je sigurno našli. Gledali su me s nevericom. I pošto sam tih noći tumarao okolo tražeći je po tim kućama gde niko ne stanuje, nisam gledao kako sam obučen. I te večeri izašao sam napolje da čekam. A onda se pogledam. Bio sam u nekoj trenerci, pristojna za po kući, kada nešto radiš, i kažem sebi da ne mogu da dozvolim da je ovako dočekam. Uleteo sam u kuću, uzeo košulju, farmerke, cipele... da je dočekam, uzmem i zagrlim. Bio sam ubeđen da će se to tako desiti. Video sam kako dolaze četiri automobila, dva policijska, treće Hitna pomoć i još jedno. Mislio sam da je u vozilu Hitne pomoći. Stali su, izašao je zamenik načelnika subotičke policije. Dočekao sam ga sa osmehom. Bio je u civilu i pitao sam samo: „Nenade, jeste li je pronašli, reci mi samo je li tu?“ „Jesmo, pronašli smo je, ali ne onako kako si ti želeo.“ I onda sam izgubio pojam o svemu. Našli su je na toj divljoj deponiji. Tamo je bila zakopana. „Nijedno dete ne zaslužuje takvu sudbinu“, rekao je Igor Jurić primajući nagradu NIN-a za ličnost godine, ponavljajući svoj novi cilj - doživotna kazna zatvora za ubicu deteta, bez mogućnosti da se ona, pod bilo kojim uslovima, skrati.