Ukrotiti svirepost čoveka

Poznato je da Aleksandar Vučić voli da se poziva na mudrosti svetski poznatih ljudi – o toj ljubavi obavestila nas je i Politika, obelodanivši da se knjiga Politički citati nalazila „na visokoj polici sa nekoliko stotina knjiga“ u njegovom premijerskom kabinetu („Tri minuta tišine u napornom danu“, 30. decembar 2016 ). Zato je bilo za očekivati da se, u obraćanju nakon ubistva Olivera Ivanovića, priseti čuvenog govora koji je, 4. aprila 1968, u noć nakon ubistva Martina Lutera Kinga, izrekao Robert F. Kenedi, tada senator iz NJujorka. Pod imenom „The Greatest Speech Ever“ (Najveći /najbolji govor) i danas se na internetu može videti ta lekcija iz državništva: želeći da o tragičnom događaju obavesti ljude u Indijanapolisu, u srcu geta Afroamerikanaca, uprkos upozorenju lokalne policije da mu ne može garantovati bezbednost, senator Kenedi stoji na kamionu, s pijetetom govori o misiji ubijenog vođe pokreta za građanska prava američkih crnaca i poziva na zajedničko suprotstavljanje opasnosti od produbljivanja podele zemlje. „Posvetimo sebe onome što su Grci pisali pre mnogo godina: ukrotiti svirepost čoveka i učiniti plemenitim život na ovom svetu“, poručio je mladi senator u emotivnom, ali odgovornom obraćanju onima za čija se prava borio ubijeni Martin Luter King. Vučić je uradio sve suprotno: bez ijedne reči poštovanja prema ubijenom, samo nekoliko sati nakon atentata, sručio je novu kofu uvreda na račun političkih protivnika i kritičara. „Bednici, jadnici, nesrećnici, sram vas bilo...“, grmeo je predsednik svih građana u danu kada je jedan od njegovih protivnika dobio šest metaka u leđa. I nije bilo reči o gubitku kontrole u teškom danu: kampanju pojačane stigmatizacije opozicije nastavio je i u višečasovnom TV nastupu kod uslužnog Milomira Marića, pokazavši time da je reč o strategiji čiji cilj nije samo kontrola političke štete nastale podsećanjem na sve što su njegovi ljudi govorili o ubijenom čoveku, već i pozicioniranje pred beogradske izbore (iako je kao tema emisije bio najavljen ubijeni Ivanović, Vučić se uglavnom bavio kritikovanjem protivnika). Ako je, za razliku od Roberta Kenedija, koji je, u trenutku odluke u kom pravcu će zemlja ići dalje, pozivao na uzajamno razumevanje, Vučić na sličnoj raskrsnici „dodao gas“ antagonizaciji društva, ne brinući za posledice, šta to govori o budućnosti zemlje? Ima li nekog odgovornijeg da pridrži volan? Posle skrušene ćutnje s kojom je Tomislav Nikolić istrpeo sve što mu je „politički sin“ uradio, jasno je da se iz Vučićevog okruženja ne može očekivati glas koji bi pozvao na promenu razorne politike. Na opozicionoj strani, posle svih analiza koje su ukazivale na značaj predstojećih beogradskih izbora i potrebu za jedinstvenim nastupom kako bi se povećale šanse za početak uvođenja balansa na političkoj sceni, ili makar jasno planiranu podelu na razuman broj politički srodnih kolona, dobili smo opšti metež. Pet nedelja pred izbore, još uvek se ne zna konačan broj izbornih učesnika i za to nisu odgovorni samo oni „trojanski konji“ u čijim izbornim pripremama učestvuje aktuelna vlast – sve sa ciljem povećanja broja glasova ostalih ispod cenzusa, kako bi se oni posle, zahvaljujući izbornom sistemu, prelili na naprednjački konto. Uprkos istraživanjima koja govore da SNS može računati na skoro 40 odsto glasova, što zajedno sa glasovima socijalista i na druge načine stečenim „kusurom“ može stvoriti uslove za reprizu postojećeg, u različitim opozicionim krugovima postoji uverenje da bi povećan odziv birača upropastio Vučićevu računicu – s obzirom na to da su naprednjaci upregli sve snage i sredstva da svoje simpatizere izvuku na birališta. Postavlja se, zato, pitanje – zašto opozicija, ako je iole odgovorna, nije spremna makar na zajedničku akciju motivisanja građana da izađu na izbore? Pa, ako se zaista pokaže da većina podržava ubijanje institucija i davanje neograničene moći jednom čoveku – da znamo na čemu smo i da se prema tome upravljamo.