Još jednom o tome ko je „izdao“ koaliciju Zajedno

Polemišući sa novinarkom Verom Didanović, Aleksandar Čotrić se u prošlom broju NIN-a zabavio raspadom koalicije Zajedno i nastankom DOS-a, iz koga je Vuk Drašković navodno bio izbačen. Čotrić tvrdi da nije došlo do smene Đinđića sa mesta gradonačelnika zbog želje SPO da sarađuje sa Miloševićem (u to pitanje se ne bih upuštala), nego zbog raspada koalicije Zajedno, za šta je optužio Zorana Đinđića. Po njegovim rečima Drašković je na sve načine pokušavao da spase koaliciju i potpisani koalicioni sporazum (Vesna Pešić kandidat za predsednika parlamenta, Đinđić za premijera i Drašković za predsednika Srbije), a DS je sve učinio da taj sporazum razvrgne. Tačno je to da su odnosi u koaliciji bili veoma loši, što je dovelo do toga da smo Đinđić i ja napustili koaliciju i, zajedno sa DSS i još nekim opozicionim strankama, odlučili da bojkotujemo parlamentarne i predsedničke izbore u jesen 1997. U Čotrićevoj priči je problematično to što on raspad koalicije Zajedno i razvrgavanje koalicionog sporazuma pripisuje Đinđićevoj izdaji, odnosno „što se lider DS još za vreme tromesečnih demonstracija koalicije Zajedno tajno sastajao sa Miloševićem. Tada je dogovoreno da se sruši ova koalicija“. To je netačno. Đinđić se nije sastajao (više puta) sa Miloševićem, nije bilo tajno jer sam ja to znala i nije s njim tada pravio nikakve dilove. Ja o tome mogu da svedočim, jer sam ja jedina bila upoznata sa odlaskom Đinđića kod Miloševića. Zato osećam potrebu da svedočim o tim događajima i potvrdim da nikakve „izdaje“ nije bilo, niti je s Miloševićem Đinđić pravio bile kakve dogovore. Ovako je do tog jednog jedinog susreta sa Miloševićem došlo. Demonstrirajući na ulicama već mesec i po dana, Đinđić mi je u šetnji rekao da ga je Milošević zvao na razgovor i pitao me šta ja mislim o tome. On sam mi je rekao da mu se ne ide, da ne vidi svrhu tog susreta, jer nema šta s njim da razgovara. Rekao je i da bi razgovarao sa Vukom o tome, ali da neće zbog intriga koje su se između SPO i DS već uveliko širile iz zavisti i ljubomore. Ja sam mu rekla da smo na ulicama već jako dugo i da možda ne bi bilo loše da ode i vidi da li Milošević namerava da prizna izbornu volju građana, ili će da zaoštrava. Sutradan sam pitala Đinđića da li je bio kod Miloševića. Odgovorio mi je da je bio, da je razgovor bio totalno besmislen, da je „Sloba fijuknuo“ i rekao „da to nisu nikakve demonstracije, već da Zoran mnogo gleda Si-En-En“. Meni ni na pamet nije pala nekakva izdaja, niti sam imala ikakvu sumnju da me Đinđić laže (nije morao meni ništa da kaže!). Ni ja ni Zoran nismo pripadali kulturnom modelu u kome je ključna reč „izdaja“. Čista je izmišljotina da se tada Đinđić dogovorio o „izdaji koalicije Zajedno“. Ovo se vidi i po tome što Đinđić od tog susreta nije imao nikakav benefit. Pa ipak, ta izmišljotina je poslužila za raspad koalicije. O poseti Miloševiću sam znala samo ja i na to potpuno zaboravila, nikom nisam govorila. Ali nisu zaboravile Stanišićeve službe. To je zapravo bila njegova strategija: pustićemo ih da se šetaju, a kad se to završi, onda ćemo intrigama izazvati raspad koalicije. I to se zaista dogodilo. Kad su demonstracije završene, služba je obavestila Draškoviće o toj poseti. Iz SPO su krenuli toliko niski i uvredljivi napadi na Đinđića (bio je iskreno povređen) da su ti odnosi zaista pukli, kako je Stanišić i predvideo. Do zatezanja je došlo i zbog toga što je Đinđić postajao sve popularniji, čak je u nekim anketama bio ispred Draškovića, što je Vukova porodična ekipa teško podnosila. Vuk se takođe bio promenio, sastanci oko koalicionog sporazuma su bili hladni kao led, gotovo neprijateljski. Tu zapravo više nije bilo nikakve komunikacije. Đinđić nije hteo više da dolazi na te sastanke, slao je Labusa. Nije hteo da ide u posetu Moskvi zbog Draškovića, gde je koalicija bila pozvana, već je poslao Mileta Perišića. Po svemu sudeći, i po iskustvu koje je Zoran imao sa SPO, i tom optužbom za izdaju, Đinđić naprosto više nije mogao da nastavi saradnju sa SPO. O ostalim stavovima Čotrića ne bih raspravljala. Možda je jedino vredno pomenuti da nije tačno da je Drašković bio izbačen iz DOS-a. Tačno je da je Vuk Drašković bio jedan od inicijatora za osnivanje DOS-a koji je osnovan na sastanku u prostorijama SPO u Knez Mihailovoj ulici. Od samog početka, Vuk Drašković nije bio entuzijasta oko te inicijative. To se pokazalo u tome što je bio čvrsto rešen da ima svog kandidata za predsedničke izbore i od toga nije hteo da odstupi. Sve ostale članice DOS-a su smatrale da se mora podržati kandidat koji ima najviše šanse da na predsedničkim izborima (održanim u septembru 2000) pobedi Miloševića. Problem je bio u tome što nije bilo moguće sa SPO praviti koaliciju za lokalnim izborima (održavali su se zajedno sa predsedničkim), a na predsedničke ići odvojeno. Tako je došlo do razlaza. Što se tiče Čotrićevih stavova da je posle Petog oktobra bez vođstva SPO, DOS „bio voz bez lokomotive“, ostavljam čitaocima da presude.