Istorija u objektivu

Sedam stotina smislenih strana, to je uspeh i kada su fragment većeg dela, kamoli kada je na svakoj samostalna priča. A takva je svaka od cirka sedamsto naslovnih strana NIN-a, koje je od 1970. do 1993. kao urednik fotografije smislio Tomislav Peternek. No, i to je tek deo profesionalne priče ovog umetnika, kojem nakon 64 godine snimanja još nije dosta uramljivanja života. Rođen je u Vinkovcima 1933, a pedesetih je kao gimnazijalac i dete samohrane majke morao nekako da dopuni kućni budžet. Od zagrebačkog bioskopa, preko bioskopa i fotografske radnje u Poreču, do radionice za sklapanje radio-aparata u Kragujevcu, kraj koje se, srećom, opet nalazila fotografska radnja, Peternek je skupljao život, koji je i danas jedna od najvažnijih reči kojima se služi kada objašnjava svoj opus. U ozbiljnu karijeru vinuo se sa kragujevačkog krova na koji se popeo da bi slikao miting Aleksandra Rankovića. Tada je privukao pažnju Borbe iz Beograda, a potom su objavljivači stajali u redovima. Radio je za Sport i svet, Mladost, Jugoslovensku reviju, Ekonomsku politiku; angažovali su ga Rojters, Unicef i druga poznata inostrana imena. Čitaocu će možda najupečatljivije biti fotografije protesta zbog ubistva Patrisa Lumumbe 1961, rumunske revolucije ili jugoslovenskih ratova. Takav entuzijazam mu je doneo nagrade u Šarlroa, Berlinu, Harkovu, Kalkuti, izložbe u Mađarskoj, Italiji, Egiptu, Azerbejdžanu, i omogućio mu da u Jugoslovenskom institutu za novinarstvo 1985. otvori obrazovni smer za foto-reportere, kroz koji je prošlo više od trista mladih, danas mahom ozbiljnih imena u novinskoj fotografiji. U penziji je od 1993, ali to piše na papirima, ne u stvarnosti – i danas razgovor počinje opaskom da iz kuće ne izlazi bez foto-aparata. „Čovek treba da bude hrabar i da ima svoj pečat“, njegov je usputan savet za život, i onaj uramljeni i onaj koji treba uramiti. Verovatno još nije snimio svoju najbolju fotografiju.