Kako učiniti Ameriku usamljenom

Moje dve najveće prednosti u životu do sada su bile to što sam mentalno stabilan i veoma pametan...Prešao sam put od uspešnog biznismena, preko TV zvezde do predsednika SAD. Mislim da me sve to čini ne samo pametnim, već genijem. I to veoma stabilnim genijem! Ovo je o sebi napisao Donald Tramp na Tviteru i time odgovorio na navode autora knjige Vatra i bes Majkla Volfa da „Trampovi saradnici sumnjaju u njegovu mentalnu podobnost da vodi zemlju”. Tramp je u knjizi prikazan kao politički diletant, detinjast, iskompleksiran čovek koji vodi Belu kuću kao biznis. Predsednik je autora nazvao gubitnikom, a knjigu lažnom, ali analitičari u Vašingtonu nisu bili mnogo iznenađeni jer se, kažu, sve to znalo i pre objavljivanja knjige. „Najbolji način da sumirate Trampovu prvu godinu je da kažete da se nije ponašao predsednički“, kaže za NIN DŽefri Skeli iz Centra za politiku Univerziteta u Virdžiniji. „Kao i u kampanji, napadao je medije, republikance koji su ga kritikovali i demokrate. Nijedan predsednik do sada nije toliko koristio svoju poziciju da napada protivnike.“ Tramp se, kao i u kampanji, trudio da udovolji bazi svojih birača. Republikanci ga uglavnom podržavaju, ali ne i ostatak zemlje. „Ono što Tramp radi odobrava oko 40 odsto Amerikanaca, što je najniži rejting za jednog predsednika u prvoj godini mandata do sada”, podseća Skeli. Šta je zapravo Tramp uradio u prvoj godini predsedničkog mandata? Predsednik tvrdi da je ponovo učinio Ameriku „velikom“, a dobar deo javnosti da su veće bile Trampove afere. Najveća od njih, istraga o mešanju Rusije u američke predsedničke izbore, pominjala se kao razlog za opoziv predsednika. Robert Mjuler, specijalni istražitelj, još nije stigao do Trampa, ali jeste do njegovih bliskih saradnika: bivšeg savetnika za bezbednost Majkla Flina, šefa izbornog štaba Pola Manaforta, saradnika u kampanji DŽordža Papadopulosa i Rika Gejtsa, protiv kojih su podignute optužnice. Novo lice u istrazi je i bivši strateg Bele kuće Stiven Benon. Bez obzira na rezultate, Trampov stav se ne menja: istraga o Rusiji je najveći lov na veštice u istoriji i izgovor demokrata za izgubljene izbore. Zbog sudbine bivšeg direktora FBI-a DŽejmsa Komija, spekulisalo se da bi isto mogao da prođe i Mjuler. „To bi podsetilo na `Masakr subotnje večeri` u slučaju `Votergejt`.Mislim da bi, bez obzira na velike političke podele u Americi, birači sa oba spektra negodovali kada bi Tramp otpustio Mjulera“, objašnjava za NIN DŽefri Skeli. Mnogo buke, a mnogo manje promena do sada su pravili i Trampovi pokušaji ukidanja propisa iz Obamine ere. S obzirom na to da republikanci imaju većinu u oba doma Kongresa, Trampov učinak je mali, ocenjuju analitičari. Kao uspeh mu se pripisuje usvajanje poreske reforme, a kao neuspeh Obamaker. „Iako nisu uspeli da ukinu Obamaker, Tramp i republikanci to čine posredno: na primer, preko ukidanja obaveznog zdravstvenog osiguranja koje predviđa poreska reforma. Tramp je iskoristio akt koji Kongresu omogućava da rezolucijom o neodobravanju ukine neke propise federalne vlade. Uspeo je da u Vrhovni sud dovede sudiju Nila Gorsača i tako konzervativcima obezbedi većinu. Ne može se reći da ništa nije postigao“, podseća DŽefri Skeli. Polovičan je uspeh i po najzapaljivijem pitanju za Trampove birače. „Veliki lepi zid“ na granici sa Meksikom koji će platiti Meksiko, i dalje je samo obećanje iz kampanje. Čuvena uredba o zabrani ulaska u SAD stanovnicima sedam zemalja sa većinski muslimanskim stanovništvom primenjiva je delimično zbog blokade sudova, a borba vlade i pravosuđa još nije gotova. Iako predsednik potencira kako je zahvaljujući njegovoj politici smanjen broj ilegalnih imigranata u SAD, podaci Službe za carine i imigraciju pokazuju da je u 2016. deportovano 14.000 ljudi manje nego u 2017. Konačno, liberalna javnost predsednika krivi za porast rasne netrpeljivosti, a mnogi se pitaju i da li je Tramp rasista nakon što je izrazio preferenciju da u SAD dolaze imigranti iz zemalja poput Norveške, a ne sa Haitija i iz afričkih zemalja. Trampu sledi možda još teža godina na unutrašnjem planu: osim ispunjavanja ambicioznih obećanja iz agende, očekuju ga i izbori za Kongres u novembru, tradicionalno nepovoljni za vladajuću partiju u prvom mandatu predsednika. „Ako ostane nepopularan kao sada, imaće sve manju podršku republikanaca za pojedine rizične zakonske predloge. Demokrate bi mogle da rade sa republikancima na velikim pitanjima kao što je infrastruktura, ali verujem da neće hteti da budu viđeni da sarađuju sa predsednikom kako se izbori budu približavali“, kaže Skeli. Vatra i bes Donalda Trampa su više uzdrmali svet nego Ameriku. Predsednik je povukao SAD iz trgovinskih i Pariskog klimatskog sporazuma, ublažio pristup Kini i Rusiji, a pooštrio ga prema Severnoj Koreji i Iranu, uzdrmao trusni Bliski istok priznanjem Jerusalima kao prestonice Izraela. Uglavnom su svi potezi osporavani, osim jednog: doprinos SAD porazu Islamske države u Iraku. Spoljnopolitički eksperti Aron Dejvid Miler iz Vilson centra i Ričard Sokolski iz zadužbine Karnegi u analizi za Vašington post navode šest pokretača spoljne politike aktuelnog predsednika: „Amerika na prvom mestu – zapravo Amerika poslednja“, politika pre strategije, ego, dekonstrukcija, izbegavanje rizika (neobično za predsednika koji voli da pokazuje „mišiće“), diktatori pre demokrata. Zajedničko za sve odluke je to što su promenile poziciju Amerike u svetu i što se u njima ne vide promišljenost i plan, već instinkti koji proizvode nestabilnost. Tvitovanje o „vatri i besu“ i veličini nuklearnog dugmeta ne deluje kao strategija, ali Trampovi saradnici tvrde da je reč o „maksimalnom pritisku“ sa ciljem da Severna Koreja prestane sa razvojem nuklearnog oružja. „Ne samo da to neće ići, nego se povećava rizik od katastrofalnog rata“, ocenjuje za NIN DŽon Glejser, direktor Centra za spoljnu politiku instituta Kato. „Bela kuća bi trebalo da razume da se diplomatija bazira na uzimanju i davanju, kompromisima i fleksibilnosti. Nećemo dobiti ništa od Severne Koreje ako joj ništa ne damo zauzvrat“, zaključuje Glejser. Za rešavanje problema Severne Koreje ključna je Kina, koju SAD vide i kao problem i rešenje, zbog čega pristup ovoj zemlji deluje nedosledno. „Odnosi SAD i Kine biće sve zategnutiji, zbog pogrešnih poteza Vašingtona prema Kini i ove i prošle administracije, ali i zbog kineske tvrdoglavosti. Kina teži ka tome da nas izgura iz zapadnog Pacifika, gde njena moć raste. U takvoj situaciji teško je održati ravnotežu“, kaže za NIN DŽejms Kled, ekspert za Aziju u Američkom savetu za spoljnu politiku. U Strategiji za nacionalnu bezbednost SAD, Rusija je označena kao „takmac Amerike na ekonomskom i vojnom planu i zemlja koja podriva demokratije širom sveta“. Ipak, odnosi Donalda Trampa sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom nisu neprijateljski. „Trampovo viđenje Putina se nije mnogo promenilo od kampanje. Zbog toga što Kongres mora da pritiska Trampa da potpiše sankcije Rusiji i zbog prisustva „ruskih jastrebova“ u administraciji – uveren sam da se politika prema Rusiji neće promeniti“, kaže za NIN stručnjak za spoljnu politiku instituta „Brukings“ DŽejms Kirčik. Dve Trampove odluke su Ameriku ostavile samu na međunarodnoj sceni. Zbog odbijanja da sertifikuje nuklearni sporazum sa Iranom, a potom i zahteva da se o sporazumu ponovo pregovara – Americi su leđa okrenuli najbliži saveznici. Slično se desilo i kada su UN odbacile Trampovu odluku da prizna Jerusalim kao prestonicu Izraela i tamo preseli američku ambasadu. „Odluka o Jerusalimu jeste presedan, ali proizraelska politika nije“, podseća DŽon Glejser. Mediji su prenosili da je Tramp hteo da udovolji konzervativnom milijarderu Šeldonu Adelsonu i evangelistima – čiju je podršku imao i pre priznanja.“ Ukupno uzevši, na aktuelnu spoljnu politiku SAD svet ne gleda blagonaklono: istraživanje Galupa pokazalo je da je podržava svega 30 odsto zemalja (od 134 u kojima je rađeno istraživanje), što je novi istorijski minimum i lošija ocena od onih koje su dobili Barak Obama i DŽordž Buš. SAD pod Trampom su pale i na lestvici sloboda. Prema izveštaju organizacije Fridom haus, Amerika se ove godine nalazi iza Velike Britanije, Francuske i Nemačke. Šenon O’Tul, urednica izveštaja, za NIN objašnjava da je to uzrokovano manjkom transparentnosti Trampove administracije. „Administracija je uklonila informacije od javnog značaja sa sajtova iz političkih razloga, Tramp se nije distancirao od svojih poslova, niti je objavio koliko je platio porez. Članove porodice je angažovao kao visoke savetnike, a neke članove kabineta postavio na pozicije bez obzira na sukob interesa.“ Kao napad na slobodu, tumači se Trampov rat protiv medija. Šenon O’Tul ističe da time nije samo ugrozio poverenje Amerikanaca u medije, već i međunarodni kredibilitet SAD. „Lažne vesti“ su postale popularan termin kod najmanje 15 nedemokratskih lidera koji ga koriste da diskredituju kritičko izveštavanje, piše Politiko. Donald Tramp je dodelio „nagrade“ za „najnepoštenije medije“, a na listi „nagrađenih“ su NJujork tajms, Vašington post, Si-En-En… Jedini mediji sa kojima se Tramp ne svađa su Tviter i Foks, televizija čije programe predsednik hvali i citira na Tviteru. Neki republikanski senatori su zbog odnosa prema medijima Trampa uporedili sa Staljinom, a ni mediji mu ne ostaju dužni i nastavljaju da ga kritikuju, najviše zbog tvitova. Čini se da ipak veće posledice u tom ratu trpi Tramp. Iz medija mu možda dolazi i naredna protivkandidatkinja na izborima 2020. Opra Vinfri. Ako mogućnost da Opra postane predsednica deluje neverovatno, setite se koliko ste verovali u nestabilnog „genija“.