Vučić je mafiji praktično predao srpsku zajednicu

Ovaj razgovor je vođen 26. januara, deset dana posle ubistva Olivera Ivanovića. Odustala sam od namere da čitaocima obeležim mesta na kojima je prekidan zbog suza koje Rada Trajković nije uspevala da zaustavi, ali je bilo potrebno vreme da ih proguta. Iz teksta koji je pred vama, razumećete da je gutala suze, ali da nije progutala nijednu reč. Nekoliko puta sam je pitala da li se plaši, a istina je da sam se više plašila ja da je slušam, nego što njoj pada na pamet da se plaši da govori. Da li ste prihvatili da Olivera Ivanovića više nema? A, ne! Ne. Oliver je tu, a za mene je jedino pitanje: da li mi postojimo kao narod? Ako postojimo, onda ne možemo da prihvatimo da se njegovo ubistvo zaboravi, da se o njemu više ne govori i da se prikriva drugim temama. Imate li utisak da se to dešava? Bojim se da je predsednik Srbije promenio temu trećeg dana posle ubistva kada je došao na Kosovo, ušao u enklave i kandidovao život kao budućnost, a ne bezbednost kao budućnost severa. Da li se ova poseta po nečemu razlikovala od prethodnih? Jeste. Svaki put do sada kada je Vučić prelazio Jarinje oko njega su bili ljudi na koje je Oliver upozoravao poslednjih meseci, a poslednji put u razgovoru za „Srnu“, četiri dana pre nego što je ubijen, kada je rekao da se boji za svoju bezbednost. Ovog puta tih ljudi nije bilo u pratnji predsednika. Na koga mislite? Mislim na Milana Radojčića koji je personifikacija lidera podzemlja, ili mafije, kako god da se to zove. Nije bilo Zelje, nije bilo te grupacije Srba koji funkcionišu mimo institucionalnih normi. Od kada ti ljudi o kojima je govorio Oliver Ivanović i koje ovih dana pominjete i vi i drugi predstavnici Srba sa Kosova, „vladaju“ severom? Te grupacije su počele da se pojavljuju od dolaska Vulina, od 2013. su počeli da deluju potpuno javno i da se pojavljuju na političkim skupovima. Danas najdirektnije pregovaraju u ime srpske liste i SNS-a sa najvišim predstavnicima institucija Kosova. To su nagađanja ili znate da je tako? To svi znaju. Šta je Milan Radojčić po zanimanju? Šta su njegove nadležnosti? Ne znam da li on uopšte ima zanimanje. Pre izbora on pravi liste, od njega zavisi ko sme, a ko ne sme da se kandiduje za gradonačelnika ili za bilo šta drugo. Celu srpsku infrastrukturu nakon izbora je izdiktirao. On odlučuje o svim imenovanjima koja su u nadležnosti Vlade Srbije. Postavlja direktore škola, direktore domova zdravlja,... ne možete da postanete dekan fakulteta ako vas Milan neće,... on je čovek koji bukvalno odlučuje o životu i smrti. Da li postoje dokazi da je on direktno pregovarao sa Haradinajem? Ramuš Haradinaj je na pitanje novinara s kim pregovara iz SNS-a odgovorio da nema direktne komunikacije s Beogradom, ali da razgovara sa njihovim predstavnikom, „veoma važnim čovekom Milanom Radojčićem“. Svaki ministar, državni sekretar, policajac, sudija..., svako ime je Haradinaj dobio od Radojčića. Išlo je dotle da se Ramuš u jednom momentu požalio da mu je taj važan čovek poslao čak i ime čistačice koja sme da bude zaposlena. Niko nije postavljen bez njegovog odobrenja. „Svi znaju“, „svi su sve znali“ - to su reči koje se ovih dana najčešće čuju. Čime su on i ljudi oko njega toliko uplašili narod da retko ko sme da kaže šta zna, ako zna? Odakle to jezivo uverenje da je on „gospodar života i smrti“? Vi ovde u Beogradu možete akademski da filozofirate sve dok nemate pojma koliko je Srba na severu prebijeno poslednjih godina? Koliko je bilo napada na ljude koji su želeli da se kandiduju na Oliverovoj listi? Koliko je zapaljenih automobila? Čime se sve ljudi ucenjuju? Koliko ima nerazjašnjenih ubistava? Narod na severu sve to zna i zato ne pominje ni njegovo ime, ni imena ljudi iz grupacije oko njega za koje veruju da sve to izvode. Ko su „ljudi oko njega“? Do pre izvesnog vremena to su isto bili ljudi skloni kriminalu, ali su bili izvorno odatle, pa su ipak imali nekih emocija prema svojim zemljacima. Sada postoji nova strategija - iz Beograda se dovode neki potpuno nepoznati ljudi, grad je prepun ljudi koje Srbi ne prepoznaju. Niko ne zna ni odakle su, ni kako se zovu, ni ko su, ali svi znaju da su nemilosrdni. Na prvom mestu prema Srbima. Šta je njihov posao? Uterivanje straha i saradnja sa mafijom. Pre Briselskog sporazuma smo imali srpske opštine, nakon Briselskog sporazuma sve je preuzela mafija koja se suštinski prelila sa juga na sever, oni su postali jedna zajednička struktura Srba i Albanaca koja je funkcionisala i „dole“ i „gore“. Na koje izvore se pozivate kada govorite o postojanju „mafije“? Pozivam se na međunarodne izvore i razgovore sa diplomatama koji eksplicitno ukazuju da na severu postoji vrlo jaka regionalna mafija. Svi oni znaju ko je Radojčić, ne mogu da razumem da jedino Vučić ne zna. Zašto ga drži, zašto mu je praktično predao srpsku zajednicu na Kosovu, šta mu on donosi, kako je moguće da ne može da ga zaustavi? Mislim da je i Oliver verovao da Vučić može da obuzda tu grupaciju i da je o pretnjama koje dobija sa te strane počeo javno da govori tek pošto je video da niko ne mrda prstom na njegova pisma i upozorenja, a onda je već bilo suviše kasno. Rekli ste da ne verujete da će biti otkriveno ko je ubio Olivera Ivanovića sve dok ne padnu i kosovska i srpska vlast, šta to znači? To znači da će i jedni i drugi brisati tragove ukoliko ne bude međunarodnih eksperata. Radojčić je dan pre ubistva, tako su mi kazali, otišao iz Mitrovice u zemlju „u regionu“. Zbog prirode njegovog posla ja verujem da su ga međunarodne obaveštajne službe pratile i da će u jednom trenutku neko od njih stupiti s njim u kontakt, da će mu ponuditi aboliciju ili status zaštićenog svedoka, ali da progovori. Ne samo o ubistvu, nego i o mnogim drugim stvarima. Ako verujete da iza ubistva stoji mafija, šta je bio njihov cilj? Šta je njima smetao čovek sa podrškom od, kako kažu, 0,000 nešto? Šta je bila poruka i kome je upućena? O podršci koju je Oliver imao govori plač celog grada koji je izašao da ga isprati. I Albanci su zatvorili svoje prodavnice, izašli pored puta i skinuli kape da ga isprate na poslednji put iz Mitrovice. Jedino nije bilo nikog sa Srpske liste i iz SNS-a. Goran Rakić nije izjavio saučešće porodici, svojim zemljacima koje zna od malih nogu,... taj isti gradonačelnik nije otvorio prostorije opštine za komemorativni skup. Šta vi mislite, zašto? Ja mislim da im je smetao. Da li zbog toga što se spremao da svoj pokret registruje kao stranku, ili zbog straha da je upućen u njihove „profesije“, ili zbog svesti da bi početak rada Specijalnog suda mogao da bude početak kraja njihove vladavine..., ja ne znam zbog čega sve, ali, svi sad znamo da im je smetao živ. Kako razumete...? Oprostite što vas prekidam, ali kako vi razumete kakvi smo mi to Srbi? Kako je moguće da nikog od njih nije bilo na ispraćaju, a da su kada je došao Vučić i položio venac, oni aplaudirali!? I moram još nešto da kažem. Izlaskom Albanaca na Oliverov ispraćaj i njihovim skidanjem kapa, po mom dubokom osećanju, suštinski je poništena optužnica protiv njega. Ostaje nam da razmišljamo ko je stajao iza njegovog hapšenja. Predsednik Srbije je nekoliko dana pre ovog ubistva rekao da poslednje četiri godine nije bilo međuetničkih ubistava na Kosovu. Da li vam pada na pamet da je ovaj zločin stigao kao morbidna replika sa albanske strane? To je potpuna laž. Uostalom, zašto bi oni ubijali nas, kad je već instalirana mafijaška grupa koja je ubijala Srbe za albanski projekat. Ne znam koliko će da me košta ovo što govorim, ali ja to moram da kažem, moram da saopštim koju istorijsku odgovornost nose Srbi koji ne shvataju da je to realnost. I Oliver Ivanović je javno govorio da Srbi na severu ne strahuju od Albanaca, nego od ekstremnih Srba. Ali, da li je ipak moguće da iza njegovog ubistva stoje Albanci? Ne verujem u to. Mislim da se mnogo promenio odnos Albanaca i prema Srbima ali i prema svojim kriminalnim grupama. Nažalost, verujem da posle njegovog ubistva i Srbi i Albanci shvataju da je za sve nas mnogo sudbonosnije od bilo kakvog statusa Kosova da obezbedimo da nestanu kriminogene i mafijaške strukture. Ovo je trenutak u kome bismo mogli da stanemo jedni pored drugih i da poručimo da više ne želimo da budemo žrtve kriminogenih elemenata. Ni onih koji su učestvovali u ratnim zločinima, ni onih koji operišu kao mafija. Ako biste pitali bilo kog Srbina na severu koga se plaši i ako bi našli ijednog koji se ne plaši da vam iskreno odgovori, rekao bi vam samo jedno: Plašim se Srba. Ali takvog ćete teško naći, jer je narod posle Vučićeve posete još uplašeniji nego što je bio. Izveštaji koje gledamo na televiziji govore drugačije? Pustite vi vaše televizije. Dan posle njegove posete sam bila u Mitrovici, grad potpuno pust, retki prolaznici mi krišom podižu palac u znak podrške za ono što sam javno rekla na televiziji na dan Oliverovog ubistva, ali niko ne sme da priđe... Uđem na svoj fakultet, tek po neko priđe da prošapuće „hvala bogu što je neko progovorio“, više pogledom nego rečima. Vratila sam se u Gračanicu gde živim, tamo mi ljudi prilaze mnogo slobodnije nego na severu, svi govore isto, niko ne veruje da su to uradili Albanci. Bojali smo se žestoko Albanaca i stradali od njih, to nije sporno. Ali, mi se svi u ovom trenutku bojimo Srba... Da, to je istina. Ukoliko je Vučić imao ideju da svojom posetom i rešavanjem osnovnih životnih potreba ohrabri Srbe da se ne iseljavaju, da li je u tom delu uspeo? Da li vi mislite da on ima neku ozbiljnu strategiju za Srbe na Kosovu? Zaista, šta još treba da se desi da vi u Beogradu i ostatku Srbije shvatite da njega Kosovo ne interesuje!? Onaj ko hoće da vodi politiku neutralnog lidera, mora da bude, kako je neko već rekao, „čist kao najčistiji monah“. Međunarodna zajednica zna u gram količinu putera koju naš predsednik ima na glavi, ali još uvek ćuti jer čeka izdaju Kosova. Oni će ga sigurno procesuirati, nema diskusije, samo čekaju da završe svoju agendu koju su zacrtali da treba brzo da se završi. Za šta bi on mogao da bude procesuiran? Zbog kriminala. Pre svega. Vi vidite šta ćete s mojim rečima, ali ja to moram da kažem, kao što sam morala da odem na tu Happpy televiziju da izgovorim ono što sam dužna. Ne mogu da gledam te vaše „analitičare“ kako zasedaju za nekim okruglim stolovima, zamlaćuju narod naduvenih stomaka od važnosti i veličine i tretiraju nas sa Kosova kao neke retarde, kao glupe vaške sa popularnošću od 0,0000.... Moj nastup je bio toliko „nepopularan“ da su me čim sam izašla iz studija zvali iz dve režimske televizije da mi otkažu prethodno dogovorena gostovanja: „Gospođo Trajković, ipak nema potrebe da dolazite.“ Nagovarali ste Olivera da odustane od kandidature, da se zaustavi, da misli na decu, da se strpi do manje opasnih vremena...? I vi imate decu...? Pa šta ima veze. Šta biste radili da sad ovde uđe Radojčić? Pa šta ima veze. Kažete da međunarodna zajednica čeka „izdaju“ Kosova? Šta je za vas izdaja? Prihvatanje da Kosovo dobije stolicu u UN je suštinsko priznavanje nezavisnosti Kosova, ma šta nam oni govorili. Svaki put kada me neko od predstavnika međunarodne zajednice, ili od mojih albanskih ili beogradskih prijatelja pita: „Kada ćete vi, Rado, da prihvatite realnost na Kosovu“, ja odgovaram isto: „Kako imate hrabrosti da me to pitate? Kada ću da prihvatim realnost, koju realnost? Onu u kojoj ne mogu slobodno da se krećem, u kojoj su nam srušili crkve i manastire, a pre neki dan ponovo zarobili monahinje u manastiru u Đakovici? Realnost u kojoj neki sud odlučuje čiji su Dečani? Da li je moguće da me terate da prihvatim tu ’realnost’?“ Ja sam 1999. godine ušla u privremene institucije sa međunarodnom zajednicom uz podršku crkve, Miloševićeva administracija me je tada stavila na listu za hapšenje ako napustim administrativnu liniju. Nisam videla svoju decu sedam meseci, sanjala sam kako izgledaju, ali nisam htela da popustim. Ostala sam unutar tih institucija, pratila sam iznutra šta se dešava, koristili smo tu privilegiju da dobijemo blindirana vozila i da idemo po terenu. Sve što postoji od ozbiljnog materijala o stradanju Srba i crkava radila je crkva, mitropolit Amfilohije je držao Metohiju i dolazio u Gračanicu, vladika Atanasije je išao po Kosovu, sakupljao leševe Srba, slikao srušene manastire i crkve. Da nije bilo naše crkve, da nije bilo vladike Atanasija Jeftića, mitropolita Amfilohija, vladike Artemija, sadašnjeg vladike Teodosija, oca Save,... kamen na kamenu ne bi ostao. Oni su bili intelektualna elita, doktori nauka koji su govorili strane jezike, koji su znali da otvore vrata međunarodne zajednice, a danas doživljavaju da ih neki uličari napadaju jer ne razumeju „realnost“. Vidite koliko je ućutkan otac Sava, kad ste ga poslednji put čuli? Mi smo ostavljeni, Beograd nas je i ovog puta predao na milost i nemilost, jer budućnost Srba na Kosovu nikome nije važna. Ko je „ućutkao“ oca Savu ? Ko drugi nego Beograd? To svi znamo. Kako ste razumeli reči patrijarha Irineja da „blagodarimo Bogu što nam je dao Aleksandra Vučića koji se lavovski bori za Kosovo i Metohiju”? „Oprosti mu Bože, ali ne zna šta govori.“ Žao mi je što to moram da kažem, ali tako razmišljam. Da li je Apel za odbranu Kosova i Metohije, apel za „zamrzavanje konflikta“? Ne, to se našoj javnosti potpuno pogrešno predstavlja. Niko od nas ne želi da se nešto zamrzne, mi samo ne želimo da se nešto rešava a da narod nestaje. Od potpisivanja Briselskog sporazuma i predaje kosovskom sistemu mi imamo strahovito iseljavanje Srba, imamo Kosovo bez Srba. Kako tumačite rečenicu predsednika Srbije da „moramo da damo najmanje što moramo“? To je pitanje više za vas u Beogradu, za mene kao Srpkinju sa Kosova to uopšte nije pitanje. Kao i Jevrejin iz Jerusalima, ja znam da za mene ne postoji ni pola, ni četvrtina, ni trećina Kosova, ni podela Kosova, ni zamena teritorija. Za mene postoji Kosovo i Metohija kao sastavni deo Srbije, možda to Beograd ne razume, ali zar mislite da Srbin sa Kosova može drugačije da kaže? Za svoju kuću i za svoj život ceo, da kaže da nije Srbija? Teško. Šta je ipak vaš odgovor kad iz Beograda od najuglednijih i najčestitijih intelektualaca dobijete pitanje: „Kako zamišljate Kosovo u Srbiji, možete li da zamislite neku opštinu u Srbiji ili u Vojvodini čiji je predsednik Albanac?“ Ne znam zašto bi tim intelektualcima koji su kosmopolite smetao jedan Albanac i da im je predsednik Skupštine, u čemu je problem? Da li vi to možete da zamislite? Ja živim tamo gde su sve strukture albanske, pa se borim među njima. Meni ništa ne smeta čovek Albanac ako imamo normativ Ustava koji on poštuje. Ispada kao da imamo više koristi od nekog Srbina na takvoj poziciji koji nas potkrada i koji nam krši prava, nego od Albanca koji bi se držao zakona? Ja to pitanje zaista ne razumem. Rekli ste „mi imamo Kosovo bez Srba“. Šta znači teritorija bez ljudi? Šta je to Srbija i na šta bi se svela ako je naše samo ono gde žive većinom Srbi? Da li onda Tutin i Novi Pazar nisu Srbija? Ako bi se o teritorijama raspravljalo etničkim argumentima, bojim se da bi se raspao ceo svet. Da li se zalažete za nastavak dijaloga? Mislim da prvo treba svi da pomognemo međunarodnoj zajednici da Specijalni sud počne da radi. Prostor Kosova u ovom trenutku vri od želje elite, koja 18 godina drži vlast na Kosovu i koja je prebogata, da i dalje živi dobro. Koji Albanci, koja državnost, to nema veze. Oni suštinski jedu svoju nezavisnost, oni žive od nje. NJih ne interesuje ni nezavisnost ni zavisnost, najmanje od svega im odgovara normalizacija života. Šta bi po vašem mišljenju prvo uradila odgovorna vlast posle ubistva Olivera Ivanovića? Da postoji odgovorna vlast ne bi bilo moguće da ministar policije obaveštava javnost o tome „šta je rekla Rada“, nego bi se bavili time šta i zašto nije rekla naša BIA zadužena za sever Kosova. A da je kod vas u Beogradu bolje i da je manji strah, vi ne biste očekivali od nas poluprebijenih i polusahranjenih, da vam hrabrije od vaših intelektualaca govorimo koliko je ova vlast strašna. Vi još uvek imate prostora, imate vremena i imate naroda, a ja nemam ni prostor, ni vreme, a narod odlazi. Ali vi ostajete? I ne bojite se...? A govorite da je „popularnost 0,00002 po svoj prilici najkraći put do Aleje velikana“? Kazala sam mojoj deci,.... kada bi mene neko... ja bih tražila da se izložim u Skupštini Kosova. Pa taman i da su me Albanci ubili. Ne znam koliko je to popularno za mene, ali volela bih da tamjan moje crkve i opelo budu unutar Skupštine Kosova, da moja crkva sa svojim običajima uđe unutar tih zidova. Mom vladiki sam pre mnogo godina u jednom teškom trenutku kazala: ako sad umrem, želela bih da me spalite i da moj prah iz aviona prospete nad Kosovom, da moje pahuljice nekako padnu na tu zemlju i da čađ od mene ostane rasejana po tlu gde sam rođena. Žestoko me je grdio da sam nikakva pravoslavka, da to nije po našim običajima,a ja sam mu samo ponavljala: „To bih najviše volela.“ Ne, ja se uopšte ne plašim.