Automobili važniji od građana

Polovinom 2017. Alijansa za zdravlje i životnu sredinu iz Brisela koja se bavi istraživanjem efekata životne sredine na zdravlje stanovnika EU, pozvala je Vladu Srbije da učini nešto u vezi zagađenja vazduha navodeći da je u Srbiji stopa umiranja od zagađenja 137,3 na 100.000 stanovnika, dok je u EU prosek ove stope 64,2. Na tu vezu zagađenja vazduha i povećane stope smrtnosti upozorila je i dr Marija Neira, direktorka Odeljenja za javno zdravlje, životnu sredinu i socijalne odrednice zdravlja Svetske zdravstvene organizacije. U septembru 2016. saopštila je da globalno, od devet umrlih jedna osoba umire od zagađenja vazduha i pozvala na hitne mere za prevazilaženje ove opasnosti. Da zagađenje vazduha dovodi do povećanja stopa smrtnosti ukazuju i desetine višegodišnjih istraživanja u mnogim gradovima SAD, Holandiji, Južnoj Koreji, Kanadi... U svim ovim istraživanjima naročito se ističe značajno povećanje stope umiranja usled zagađenja koje proizvode motorna vozila. S tim što se u posebno obavljenim istraživanjima naglašava da ozelenjavanje u vidu drvoreda može donekle da smanji ovo opasno dejstvo automobilskog zagađivanja – sumpor-dioksida, ugljen-monoksida, prizemnog ozona, azotnog oksida i suspendovanih mikročestica. Dakako, Evropska komisija je donela Dokument o politici čistog vazduha, uz to i 23 relevantne odluke i direktive, a objavila je i katalog sa više od 70 oprobanih mera koje se mogu preduzeti radi poboljšanja kvaliteta gradskog vazduha - od određivanja razmere koju u gusto naseljenim zonama moraju zauzimati zelene površine, pa do smanjenja prostora koji koriste motorna vozila. Evropska komisija je objavila i publikaciju Vraćanje gradskih ulica ljudima - haos ili kvalitet života. Tu su, uz osnovne smernice za održivi razvoj gradova, navedeni problemi koje nameće sve intenzivniji saobraćaj (od zagađenja do gubljenja životnog prostora), zatim razni predlozi za primenu principa održivosti u saobraćaju (od apsolutne prednosti za pešake, javni transport i bicikliste, do trajnih ili delimičnih ograničenja za putnička vozila), kao i primeri gradova (od Nirnberga do Strazbura) gde su gradski planeri, uz podršku lokalnih političara, umesto haosa zakrčenih ulica otvorili prostor za bogat gradski život... Saobrazno tome, Evropska komisija je, februara 2017. zbog prekomerno zagađenog vazduha, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Španiji i Velikoj Britaniji (bez obzira na „bregzit“) uputila „poslednju opomenu“ pred tužbu Evropskom sudu. Opomenute države su, pak, uz već postojeće uvele ili planiraju nove mere ograničenja saobraćaja. Među njima su: zabrana parkiranja u centralnim delovima grada za sve koji tu ne stanuju, obavezne nalepnice koje prepoznatljivo pokazuju stepen zagađenja koje proizvodi motorno vozilo, zabrana ulaska u centralne delove grada vozilima koja prekoračuju uspostavljenu granicu zagađenja ili dodatno plaćena dnevna „ulaznica“ za takvo vozilo, novčane stimulacije kupcima koji se opredele za vozila sa niskom emisijom gasova... I stručnjaci koji se javnim zdravljem bave u Srbiji ukazuju da je protekle decenije, samo u Beogradu, zbog zagađenog vazduha, izgubljeno 98.570 godina života, najvećma zbog ishemičnih bolesti srca, moždanih udara i karcinoma pluća, naglašavajući da se kod nas, „prema podacima merenja, nivoi zagađenja povećavaju svake godine te da je potrebno da svi, uključujući tu i donosioce odluka, preduzmu urgentne mere kako bi se rešio problem vazduha lošeg kvaliteta“. Svemu ovome, međutim, više nego uspešno, odolevaju odgovorni za tekući razvoj Beograda. NJihovim zalaganjem, zapravo, Beograd sve više postaje ne grad njegovih žitelja, nego grad njegovih automobila. U korist automobila, a na štetu zdravlja Beograđana, posle nedavnog proširivanja već postojećih javnih garaža u centru Beograda, doneta je odluka da se grade nove garaže, takođe u samom centru - na Studentskom trgu, na Trgu Republike, u Vlajkovićevoj, Fruškogorskoj i Ulici kneza Miloša. A da bi automobili (čija je prosečna starost veća od 16 godina!) brže i lakše došli do tih i drugih garaža i parking prostora u centru grada, otpočelo je već i opsežno proširivanje ulica. Proširen je, tako, Bulevar oslobođenja, a na redu su Kneza Miloša, Makenzijeva, Francuska... I sve to uz opsežnu seču drveća. Što se tiče Bulevara oslobođenja i Slavije, koja je crna ekološka tačka Beograda, iz Bulevara je nestalo desetak stoletnih stabala dok su svim ostalima teško osakaćene krošnje, sa obe strane završnog dela Nemanjine, zatim, uklonjena su stabla u dužini celog jednog stambenog bloka, dok je u završnom delu Kralja Milana drveće sasečeno „samo“ sa jedne strane… Sve to je „nadoknađeno“ sa par mladica u Bulevaru oslobođenja i sa nizom od nekoliko mladica u Nemanjinoj i Ulici kralja Milana... Pitanje je: kako se može objasniti ovo dodatno ozbiljno ugrožavanje zdravlja Beograđana - ne samo još većom zatrovanošću vazduha nego i po zdravlje veoma opasnom bukom - i to uprkos brojnim istraživanjima, upozorenjima, zvaničnim preporukama te dobrim primerima iz niza drugih evropskih metropola? Moguće je da je osnovni uzrok, jednostavno, neznanje nadležnih. Naime, da bi se delovalo u smislu životvornog razvoja nekog grada potrebno je štošta znati, a i dobro ga razumeti. Kao što su to znali i razumeli dvojica legendarnih gradonačelnika Beograda: Bogdan Bogdanović, kreativni i visokoobrazovani intelektualac i Branko Pešić koji je oko sebe bio okupio znalce entuzijaste, a Beograd je razumeo zato što ga je voleo... No, mogući su i drugi uzroci, bilo kao osnovni bilo kao pomoćni. Na primer, ako uzmemo u obzir da je - prema teoriji razvoja zajednica američkog socijalnog psihologa Klera Grejvsa - Srbija na trećem, odnosno egocentričnom razvojnom nivou, za koji je karakteristično da oni koji su jači, naročito jači politički, mogu da rade šta hoće, onda bi osnovni uzrok ovog svojevrsnog idolopoklonstva automobilu na račun ugrožavanja života i zdravlja građana bilo ono bahato i poznato nam, češće neverbalno nego verbalno iskazano – „može mi se“. Seča drveća kao promptno, i narušavanje zdravlja građana kao odloženo pretvaranje živog u neživo upućuje nas i na priču Eriha Froma o ljubavi prema svemu što u sebi nema života, pa tako i prema svemu što je mehaničko. Tako da pretvaranje automobila u specifičan fetiš, uz sledstveno uništavanje i razaranje živog, kao svojstvo tekućeg „razvoja“ Beograda, može biti i izraz svojevrsne nekrofilne orijentacije. Saobražavanje Beograda potrebama automobila, dalje, možda je i posledica prepunjenih gradskih kasa. Moguće je, naime, da zbog drastičnog povećanja poreza na imovinu tokom poslednje četiri godine, nadležni za razvoj Beograda ne znaju šta će s novcem pa ga nemilice rasipaju. Višemesečna „novogodišnja“ rasveta, basnoslovno plaćena kič fontana, najavljeni jarbol, takođe govore u tom smislu. Mogli bismo još da tragamo za potencijalnim uzrocima ugrožavanja zdravlja i života Beograđana tekućim nametnutim „razvojem“ njihovog grada, no možda je došlo vreme da zanemarimo samoreklamerske priče nadležnih, pune svetle automobilske budućnosti te da jasno definišemo šta nam je u Beogradu preče - zdravlje i životi građana ili ugađanje potrebama automobila. Uz zdrav razum, na strani zdravlja i života građana su preporuke Svetske zdravstvene organizacije, direktive i sugestije Evropske komisije, zaključci relevantnih istraživanja, kao i rezultati primera dobre prakse drugih evropskih metropola. Sa suprotne su strane, pak, samo raspojasana politička moć i njena izopačena logika.