Naružena slika

Ako neka postkomunistička zemlja nije imala problema da izgradi svoju međunarodnu reputaciju, onda je to bila Češka Republika. U poređenju s drugim državama istočne i jugoistočne Evrope sa sličnim istorijskim iskustvom u 20. veku, koje su - neke pre, neke kasnije, a neke vala i neprestano - pokazivale svoja ružna lica, ona je, ne samo u očima sveta nego i u realnosti, „normalizovana“ brže i efikasnije. Jednim delom bila je to posledica geografije (fizičke blizine Zapadu i dovoljne udaljenosti od Rusije) i istorije (koja, s izuzetkom neselektivnog tretmana sudetskih Nemaca posle Drugog svetskog rata, ne beleži teža ogrešenja o druge narode), te, uprkos višedecenijskoj komunističkoj čamotinji, očuvanog srednjeevropskog socio-kulturnog miljea. Pozitivnom imidžu u velikoj meri su doprineli i postojani građanski otpor opresivnom režimu - otpor koji će svoju trijumfalnu kulminaciju imati u bezbolnoj Plišanoj revoluciji 1989; te gospodski razlaz sa Slovačkom četiri godine kasnije. Na jednom višem, suptilnijem planu, pak, generalno povoljnoj predstavi o Češkoj značajno su doprineli njena bogata kultura i svetski poznati umetnici i intelektualci - kako oni iz ranijih epoha, tako i savremenici; pogotovu oni s važnim ulogama u demokratskim promenama. Koja je još to zemlja, uostalom, za predsednika izabrala jednog dramskog pisca? Danas je, međutim, tu skoro pa idiličnu sliku o Češkoj kudikamo teže prizvati u svest. I pre nego što je migrantska kriza zatrovala atmosferu u velikom delu Evrope, iz Češke su sporadično - i do dan danas stidljivo - stizali izveštaji o sistematskoj diskriminaciji Roma; dok je naslednik Vaclava Havela na mestu šefa države, Vaclav Klaus, što je duže obavljao tu dužnost (predsednik je, u dva mandata, bio od 2003. do 2013.), sve otvorenije demonstrirao svoja reakcionarna, ultrakonzervativna viđenja, nagoveštavajući da ni Češka neće biti izuzetak od panevropskog trenda jačanja ksenofobične desnice. Taj trend u Češkoj, štaviše, očito tek dostiže vrhunac: posle jesenašnjih parlamentarnih izbora na kojima je pobedila Akcija nezadovoljnih građana (ANO), stranka kontroverznog milijardera Andreja Babiša, protekle nedelje je, u drugom krugu predsedničkih izbora, trijumfovao i Babišev nekadašnji oponent a sada saveznik, aktuelni šef države Miloš Zeman. Jeste da je pobeda nekadašnjeg socijaldemokratskog premijera tesna - osvojio je 51,4 odsto glasova, naspram 48,6 za njegovog rivala, bivšeg predsednika Češke akademije nauka Jiržija Drahoša - i da predsednička ovlašćenja nisu prevelika (mada nisu ni isključivo protokolarna; kada je reč o spoljnopolitičkom predstavljanju zemlje, recimo, predsednik ima aktivniju ulogu od premijera). Ali to ne menja mnogo: proruski, antimuslimanski, pa i latentno rasistički nastrojeni kandidat, koji prezire medije i novinare a divi se Vladimiru Putinu i Donaldu Trampu, nadjačao je umerenog, liberalnog i pro evropski orijentisanog rivala. I to je težak udarac ne samo za poraženu polovinu čeških birača - uz izlaznost od blizu 67 odsto rezultati su dovoljno reprezentativni da se može govoriti o politički jasno podeljenoj zemlji - nego i za Evropsku uniju, koja ima već dovoljno muka s češkim partnerima iz tzv. Višegradske četvorke, Poljskom i Mađarskom (u toj grupi je još i Slovačka). Ovde nije nebitno ni to što je Zeman (73), osim što je lično najzaslužniji za produbljivanje političkih podela u zemlji u poslednjih nekoliko godina, čovek, hajde da kažemo, osobenog karaktera. Neotesan, često i sračunato provokativan, pa i prost u ophođenju, poznat po neumerenosti u cigaretama i piću (što, sve više se podozreva, ima ozbiljnih posledica po njegovo zdravlje, mada se iz predsedničkog okruženja takve sumnje energično odbacuju); sve u svemu, prototip „narodskog tipa“ političara kakvi očito ne uspevaju samo na Balkanu. Jer, upravo takav njegov profil jeste ono što mu je, uz pomenute političke stavove, i donelo popularnost u unutrašnjosti zemlje, pre svega u njenim ruralnim, manje prosperitetnim delovima (dok su, na drugoj strani, Česi iz urbanih centara ubedljivom većinom glasali za Drahoša). Posledice takvog Zemanovog nastupa, te podrške na koju on kod značajnog broja Čeha nailazi, mogle su se videti i u izbornoj noći: najpre je, u prvom obraćanju javnosti posle objave rezultata, još jednom vulgarno izvređao novinare, da bi kasnije, kada je već napustio izborni štab, obezbeđenje i grupa njegovih pristalica i fizički nasrnula na pojedine izveštače. Kao i slučajevima „targetiranja“ migranata ili muslimana, podela posla je jasna: Zeman je tu da označi mete, za ostalo će se drugi pobrinuti. Mora se, ipak, reći da, ako Česi oko drugih stvari jesu podeljeni, kad je reč o migrantskom pitanju baš i nisu: otpor prema prijemu migranata iz islamskih zemalja, u skladu s kvotama koje je odredila EU, gotovo da je univerzalan. Protiv briselskog sistema kvota u više navrata se izjašnjavao i Drahoš, ali nije vredelo: to što smatra da bi zemlja bez posledica ipak mogla da primi izvestan broj imigranata svejedno ga je skupo koštalo. Anonimna grupa pod nazivom „Prijatelji Miloša Zemana“ finansirala je prljavu kampanju čiji je cilj bio da se Drahoš, između ostalog (bilo je i drugih, nebuloznih optužbi na njegov račun), predstavi kao zagovornik masovnog prijema migranata; procena posmatrača je da je to, uz Zemanov superiorniji nastup u televizijskoj debati s politički nedovoljno verziranim Drahošem, bio jedan od faktora koji su na kraju i doneli minimalnu, ali presudnu prevagu starom/novom predsedniku. I tako će Zeman i u narednih pet godina - osim ako se spekulacije o njegovom zdravstvenom stanju ne ispostave kao istinite - stolovati na Hradčanima. Odatle će, za početak, nadzirati proces formiranja nove vlade, budući da je ona manjinska, koju je Babišova stranka na jedvite jade sastavila, u januaru bila primorana na ostavku pošto joj je u parlamentu izglasano nepoverenje. Zeman je tada od Babiša odmah zatražio da sastavi novi kabinet, najavljujući da će ga u februaru ponovo imenovati za premijera čak i u slučaju da izgubi u drugom krugu predsedničkih izbora, budući da mu aktuelni mandat ističe u martu; njegova izborna pobeda tu, prema tome, barem trenutno ništa ne menja. Problem je druge vrste: s Babiševom strankom, koja u 200-članom donjem domu parlamenta ima 78 poslanika, druge partije su dosad odbijale da uđu u koaliciju sve dok je drugi najbogatiji čovek u Češkoj pod sumnjom da je njegov koncern Agrofert pre desetak godina na nezakonit način pribavio milionska sredstva EU na koja, budući da su bila namenjena malim i srednjim preduzećima, nije imao pravo. Sad kad je poražen Drahoš, koji se protivio tome da na čelo vlade bude postavljen neko kome preti krivična istraga, te kad se više ne isključuje mogućnost da ekstremna desnica (stranka Sloboda i direktna demokratija) i ista takva levica (nereformisani komunisti) ovog puta možda pokažu veću fleksibilnost po pitanju saradnje s ANO, Babišu bi naizgled trebalo da bude nešto lakše nego dosad. NJegova glavna briga je, međutim, šta će proizaći iz istrage koja sada protiv njega može nesmetano da se vodi nakon što mu je u januaru ukinut imunitet (po drugi put; prethodno ga je povratio nakon pobede na oktobarskim izborima). Zbog toga se Babiš i dalje peče na tihoj vatri, čekajući da vidi šta bi iz po njega poraznog izveštaja Evropske kancelarije za borbu protiv prevara (OLAF) moglo da bude pretočeno u potencijalnu optužnicu pred domaćim pravosuđem; tu mu, za razliku od situacije oko formiranja nove vlade, Zemanova naklonost neće biti od koristi, ma koliko se džilitao i tvrdio da mu optužbe na njegov račun i račun njegove kompanije pakuje politička „mafija“. I tako Češka polako sve manje liči na uzornu postkomunističku zemlju, a sve više na... Pa, na nešto drugo.