Beg odavde je beg s litice

Jedan od najoriginalnijih kantautora na Balkanu Nikola Vranjković predstavio je krajem prošle godine dugo iščekivani album Veronautika (Multimedia Records). Pažljivo trogodišnje snimanje se odrazilo i na dužinu numera – tri od 16 traje manje od pet minuta. NJegove pesme ćete retko cele čuti na radiju, a spotove ćete još ređe videti na TV-u. Međutim, rasprodata donja sala DOB-a je tokom trijumfalnog prednovogodišnjeg koncerta, na kojem bi pozavidele i prestonice zapadne Evrope, uglas pevala svaki stih svake numere. Publika zna da od njega može očekivati samo ogoljenu emociju, svrhovitu teatralnost i bezmalo zavereničku razmenu. Za razliku od prethodnih solo-albuma, Zaovdeilizaponeti i Bremeplov, Veronautika nije propraćena zbirkom poezije, koju autor ne razdvaja od muzičkih predložaka još otkad je do 2013. stvarao u Blok autu. „Ovaj album je moj mali rečno-životni dnevnik koji se bavi periodom između 2000. i 2015. godine. Snimali smo na raznim mestima, a najveći deo materijala je snimljen u našoj porodičnoj kući u Krčedinu. Mnogo muzičara je učestvovalo i potrošeno je zaista mnogo vremena. Sada, kada je sve gotovo, često mi nedostaju ti dragoceni trenuci, to pravljenje, mada nisam siguran da bih imao snage da sve još jednom ponovim. Veronautika se bavi verom u plovidbu kroz život ma kakav on bio i sam naslov nije nimalo nelogičan kao neke slične izvedene reči koje pokušavaju da spoje nespojivo“, kaže Vranjković za NIN. U pesmama pominjete Dunav i Kumodrašku ulicu, a Težak slučaj pakla je o bombardovanju RTS-a. Kakav odnos imate prema prestonici i njenoj većoj reci? Šta mislite o aktuelnoj gradskoj vlasti? I u Dunav i u Beograd sam zaljubljen, plašim ih se i poštujem ih. Dunav su uništavali otpadnim vodama i lovom ribe na struju, Beograd su sakatili bombardovanjima, lošim urbanističkim rešenjima i seljačenjem, ali se oba obnavljaju. Samo ne znam da li se svom snagom brane od nas ili to čine usputno, lako, uz osmeh, svesni da će nas nadživeti. Volim sve na šta prvo pomislim kad mi neko pomene Beograd. Dorćol, Adu, Ratno ostrvo, Male vode. Duška Radovića, Gagu Nikolića, Boru Todorovića. Bajagu, Partibrejkerse, EKV i Darkvud dab. Ponekad ga i mrzim. Recimo, dok vozim kroz Vojvode Stepe, dok ulazim na Slaviju i Autokomandu ili tražim parking u centru. Dakle, ne vezujem Beograd za političare. Mislim da se još nije rodio onaj koji je srcem i dušom brinuo o gradu, državi ili narodu. Kao što je Zvezdi i Partizanu cilj da budu prvi, tako je i političarima cilj da održe svoj rejting. To rade upravo pričom kako će brinuti o gradu, državi ili narodu, bar dok ne dođu na vlast. A kad uzjašu, rade samo ono što je dobro za njih i njihovu firmu, ili ono što moraju, a šta im kažu šefovi. Bili oni Rusi, Amerikanci, Englezi, Kinezi ili Turci. Uvek neko spolja. Ta profesija je legitimna, ne treba se na njih ljutiti. Ali treba shvatiti i da se političari politikom bave jer nisu talentovani da komponuju muziku i napišu pesmu, sazidaju kuću, šutiraju loptu ili naprave neki proboj u nauci. Ima, na sreću, i nekoliko drugačijih primera. To je „urbanizam mladih sokolova“ o kojem sam pisao u pesmi Fotelja. U Krčedinu sam davno čuo jednu staru narodnu: „Lažu te, Ružo, ’oće da te jebu.“ Kao retko gde je u politici primenjiva. Da li je uloga rok supkulture u svrgavanju Miloševića mitologizovana? Nikakve veze rok nije imao s promenama. Niti sebe danas povezujem s protestnim godinama, niti s njima povezujem rok. Čak je bilo bendova 90-ih čija je lirika vrlo buntovna, ali im organizatori nisu bili dozvolili da sviraju na protestnim ili predizbornim turnejama. Mislim na, recimo, Direktore ili DŽa ili bu. Jedini zadatak umetnosti je da odslika ono što ima da se kaže ili prenese tako da drugi mogu delo da iščitavaju i doživljavaju na svoj način. Tako ostane vredan dokument, a vreme pokaže koje pesme će preživeti. Šezdeset odsto domaće muzike koju danas čujemo na radiju s normalnom muzikom nastalo je 80-ih, što pokazuje tadašnji kvalitet. Prethodile su protestima, ali su dovoljno dobre da prežive test vremena. To je jedino bitno. Ne umanjujem kvalitet scene 90-ih; naprotiv. Bilo je fenomenalnih bendova. Kada ste se umorili od politike? Prvi put sam se jako smorio početkom 90-ih kada sam se na demonstracijama susreo s pupoljcima nove politike. Mi gađamo pandure, oni nas jure, protestujemo. Ložimo se, okupljeni ispred jednog fakulteta. I, prođe neki tip s kutijom punom boksova „marlbora“. Jedan moj drug u prolazu uzme jedan boks, a ovaj mu kaže: „Vrati to, to je za drugove iz štaba.“ Meni je tad bilo logično da ih vratimo. Ali mi nije bilo na kraj pameti da će ti drugovi iz štaba u međuvremenu da postanu drugovi iz svih budućih štabova, a da ćemo mi i dalje da motamo duvan i sviramo. Kao što će se za koju deceniju pričati da se tokom ove decenije vodio „treći svetski rat“, a mi nismo skapirali, tako ćemo i mi možda jednom pouzdano pričati o tome šta se događalo između 9. marta i 5. oktobra. Pesma Dan koji nikad nije došao najočitiji je komentar o protraćenoj energiji posle 2000. Šta se do danas promenilo? Sve, kao što će se promeniti i za deset godina. Više nema solidarnosti. Većina ljudi je počela da se ponaša kao divlje životinje koje netrpeljivo čuvaju svoju jazbinu, svoje leglo i svoj čopor. Ali kad malo podigneš kameru iznad Srbije, vidiš da je svuda isto. Duhovno se mnogo toga promenilo. Mi to ubrizgavanje idiotizma ne osećamo neposredno, što ne znači da se ne sprovodi smisleno. U modi je muzika uz koju možeš da đuskaš dok u jednoj ruci držiš telefon, a u drugoj pivo. Na TV-u se klibere kreteni i prostitutke. Poželjno je da dišeš, jedeš, piješ vodu i ideš u ve-ce. Sve drugo je nepotrebno. Žao mi je što u velikoj sali SKC-u nema koncerata, ali mi je žalije što se niko u SKC-u ne sekira zbog toga. Danas klinci ni ne znaju da je tu ispisivana istorija nekoliko generacija. Ja sam, recimo, zbog tamošnjih nastupa EKV-a, Partibrejkersa i Obojenog programa bio siguran da želim da sviram. Pre neki dan me je zbunilo i rastužilo kada sam shvatio da pet od šest odličnih prijatelja tada dostupnih na Fejsbuku živi rasuto po svetu. Pazi, ne komentarišemo mi vreme, sport i politiku. Dva klika te dele od temperature, rezultata i ko je koga ubio. Pričamo o životu, opušteno, kao nekad. Ti ljudi su našli sreću u Pertu ili Šenženu i srećan sam zbog njih, ali je simptomatično da nostalgija u njima jenjava. Jer, isto tako ih dva klika dele od toga da vide u šta se pretvara sredina iz koje su otišli. Čak se i 90-ih manje razmišljalo o odlasku, jer su ljudi još verovali u ponešto. Vagaš, hoćeš, nećeš. Beg odavde je beg s litice. Šta vas sprečava da odete? Najčudniji sam sebi, jer i dalje volim ovo ovde, ovo podneblje, reke i planine, neke ljude. Sve ono što drugi pokušavaju da podvedu pod državu koju ne volim. Mislim da bi ljudi bili srećniji kad bi jednostavno nestale reči poput „država“. Ništa mi lepo o njoj ne pada na pamet. To je čudovište za koje rade odlično uhlebljeni ljudi čiji je posao maltretiranje svih drugih ljudi koji žive u utrobi tog čudovišta i za to još plaćaju namet. Tako je i po državama oko nas – ljude koji ni za šta nisu krivi pritiskaju „tegovi od tuge“, kako piše u pesmi U krtogu, koje sami nisu napravili. Uz reč „država“ stoji i reč „crkva“, koja iskrenim vernicima propisuje kako da upražnjavaju svoju iskrenost. To su sve firme s odličnim marketingom. Kao u reklamama za banke. Svi nasmejani, plavooki, blistaju im zubi, i samo tebe čekaju da ti daju pare koje ti nikad nećeš moći da vratiš, a oni računaju na to da u najgorem slučaju mogu makar da ti uzmu kuću. Ovi u banci su veseli, a ovi u državi i crkvi su vazda smrknuti, jer nije red da se šale. Čast izuzecima, ali živimo u minskom polju lažnog optimizma. Okruženi smo i lažnim veseljem, lažnim informacijama, često i lažnom tugom, a ovde tuge ima napretek, pa je ipak većinski iskrena. Nisam ni pesimista ni optimista. Pesimista može da postane optimista i obratno, jer se u oba krije nada. Lažni optimizam je ipak najgori. Nesrećan čovek je često nesrećan jer nema izbora. Kao kad igraš „školice“, pa ti kamen padne u neki daleki kvadrat, ipak ćeš da skočiš s jednom nogom, iako znaš da su male šanse da se dočekaš na obe. Nema to veze s optimizmom. To je samo način da se ljudi drže u pokornosti, jer im konstantno oduzima osećaj da s obe noge mogu da stoje na zemlji, čak i kad vide i osećaju tlo pod nogama. U tekstovima ne nudite odgovore, već otvarate pitanja. Mora li ova veština da se uči u vremenu lakih saveta i rešenja? S vremenom sam otklanjao rezervisanost i sramotu da kad pišem u prvom licu, što sam i ranije radio, ujedno pišem o sebi. Sve je pitanje odluke da li ćeš da budeš potpuno iskren, što nije uvek lako. Trudio sam se da inspirativna iskustva meni bitnih ljudi sakrijem ispod teksta i melodije, ispod svog viđenja, ali ni tebi ni njima ne bude svejedno. S druge strane, kada ti nepoznati ljudi kažu da si im baš iskrenošću pomogao u životu, shvatiš da ima smisla. Uvek prvo sebi razrešim nešto što mi deluje nerazrešivo. Desi se, međutim, da mi ne bude lako kad se osvrnem na neku pesmu. Recimo, u vreme kad je nastajala stvar Tri korne penal, često sam s drugarima noću pecao s tramvajskog mosta. Tramvaj rilja na pola metra od tebe, drma tlo, ne smeš da se mrdneš da te ne udari. Bili smo baš uporni. Uvek smo imali problema s neodlučnim ljudima – prolaze blizu tebe i lepo im vidiš dvoumljenje da li da skoče ili ne. To se srećom nikad nije desilo. Bar ne na naše oči. Ponekad bismo im zviždali, ponekad pevali, pa se oni postide, okrenu i odu. Ali se i danas sećam jednog dečaka koji je veoma dugo stajao i gledao. Ukrao sam njegov pogled i napravio tu pesmu. U pesmi Sekira citirate narodnu pesmu Mali Radojica, u Nikada ti neću više otkriti nijednu tajnu je citat iz pesme EKV-a Sinhro, a Andrej krije fascinaciju Tarkovskim. Šta vas u tuđoj umetnosti inspiriše? Tarkovski me je naučio da ako film može da traje tri sata, ni pesma ne mora da traje tri minuta. Svaki njegov film sam gledao preko dvadeset puta i uvek sam otkrivao nešto novo. Scena iz Ogledala u kojoj se čuje glas njegovog oca Arsenija koji recituje jednu od najlepših pesama koju sam ikada čuo i pročitao je veoma uticala na mene. I tekst i mirnoća njegovog glasa. Moj doživljaj scene iz Solarisa u kojoj po povratku na Zemlju Kelvin stoji ispred kuće na kiši je ujedno i poslednja strofa Andreja. Bubanj i atmosfera u toj pesmi delom su inspirisani pesmom Zora benda Let 3 i scenom iz Stalkera kad njih trojica polako, monotono ulaze u zonu. Ritam bubnja namerno štuca, jer podražava tok scene koji secka spajanje šina. Osim Tarkovskog, ovim filmom je za mene život udahnuo i najveći glumac svih vremena, Anatolij Solonjicin. U mladosti su me još oduševljavali i Slobodan Cica Perović, Vim Venders, Kusturica, Ijan Kertis, Slobodan Tišma, Milan Mladenović, Dostojevski, i mnogi drugi genijalni ljudi. Danas su to Mejnard DŽejms Kinan, Dejvid Judžin Edvards, Nebojša Glogovac. Moj organizam je uvek gutao čak i dela koja nisam odmah razumeo. To je pitanje potrebe za komunikacijom, ne obrazovanja. Ako je delo čin iskrenog davanja sebe u koji je uloženo mnogo truda, nakratko postaneš bolji čovek. A na tebi je kako ćeš dalje.