Čekajući novo nadahnuće

Kada je devedesetih godina otišla u Švedsku, glumica Jelena Mila (tada Ivanišević) nije ni slutila da će tamo više nego uspešno nastaviti karijeru. Od tada smo njeno ime čuli više puta, najviše po pitanju povezivanja Srbije i Švedske, pa planu kulturne saradnje. Nekada putem pozorišta. Nekad putem filma. Jedan od poslednjih projekata u minuloj godini, koji je u Jugoslovenskoj kinoteci privukao pažnju publike, svakako je program naslovljen Švedski kultni filmovi - Duh vremena 100 godina diplomatije Kraljevine Švedske i Republike Srbije 1917-2017. preslikane na film koji je potpisala upravo Je-lena Mila. Sada, sa objavljivanjem programa Festa, saznali smo i da će u programu biti prikazan njen prvi dugometražni film Čelične ratnice, žene dobrovoljci u Prvom svetskom ratu. Jelenu Milu zatičemo upravo u trenutku kada je u Švedskom filmskom institutu premijeru doživeo njen prvi dugometražni film. „Važna priča kako za nas tako i za sever Evrope: da zaborav pređe u sećanje“, kaže nam Jelena Mila najavljujući svoj prvenac. Program koji je privukao pažnju u Kinoteci, međutim, skreće pažnju na sasvim drugu filmsku ravan - gde se to susreću srpska i švedska kinematografija: „U šest večeri prikazano je šest celina: počeli smo sa ženama na filmu i pričom koju je stvorila Pernila August Opasna igra. Onda smo prešli na prošlost kao naraciju i prikazali film Arn Petera Filnta iz 2007. Poredili smo ga s našim Banović Strahinjom - tako smo postavili priču Krstaša nasuprot Otomana. Potom smo došli do novije istorije i problema seoba gde obe kinematografije imaju remek-dela književnosti prebačena na film. A zatim smo kod Bergmana spojili lokalno i globalno kroz komediju Osmeh letnje noći iz 1955. I tako smo došli do nordic noir - crnog talasa i filma manje poznatog ali maestralnog Stado Beate Gordalen. I na kraju smo prikazali nove perspektive - jedne Švedske koja je dobila novi identitet sa strancima kao što je Dnevnik hakera Ivice Zubaka, isto nova produkcija u kojoj i sama igram uz Lenu Endre. Napravila sam zaista jedan izbor koji bih sama poželela da vidim i u drugim zemljama - kao filmsku ličnu kartu zemlje. Nadam se da nećemo na tome stati. Više detalja o odabiru filmova i načinu selekcije naći ćete u knjizi s istim naslovom u Kinoteci Swedish Cult Films”, dodaje Jelena Mila kao informaciju o knjizi koju je takođe sama priredila. Otkako živi i radi u Švedskoj, Jelena Mila se trudi da pronađe most - sponu između dve zemlje. Na poziv švedske ambasade u Beogradu, kako kaže, uspela je tako da sakupi „perlice švedske kinematografije“. Kako su i ovde dosta voljeni filmovi iz Skandinavije, o kojima saznamo povremeno, zahvaljujući Festu ili Festivalu autorskog filma, stoga nas je zanimalo više od onoga što je inače izvrstan program u Kinoteci ponudio. Sa našom konstatacijom da je švedska kinematografija za razliku od srpske u konstantnom usponu, Jelena Mila se slaže, ali se ne slaže sa tim da je ovdašnja u padu. Baš naprotiv. „Možda zato što više vremena provodim na severu Evrope, meni se čini da ovde stvari zastanu, ponekad, iz čisto kreativne perspektive. Kinematografija inače ne napreduje - ona ima svoje faze izrastanja, cvetanja i mirovanja, čekajući novo nadahnuće rasta. Tako sam se ja, u mojoj selekciji, i rukovodila upravo tim fazama. Pokušala sam da uporedim vremena nastajanja pojedinih faza - sadržajno i vremenski, političko-diplomatski, i kada i u kojim uslovima nastaje dobra komedija, ili Bergman, ili crni talas - noir, mitska istorija, novija istorija i nove perspektive danas... Tu svakako ulazi sve veće prisustvo žena filmskih stvarateljki, do kojeg jako drže Šveđani i direktorka Švedskog filmskog instituta Ana Serner.“ Kada kažemo Švedska, prvo nam na pamet padne švedski standard. Međutim, da li je standard presudan kada je kvalitet kinematografije u pitanju? „Standard vam je mač s dve oštrice - ponekad forma zameni suštinu. Naravno, nema filma bez novaca, ali ja pripadam školi koja ipak daje prednost skromnijoj kreativnosti od nešto bogatije zabave. Opet se vraćamo na početak i na onaj moj most. Naš temperament, dramski zaplet, apsurdnost situacija, a njihova jednostavnost, svedena estetika i poslovnost. Smatram da bi to ove dve male kinematografije spojilo zauvek. Evropa bi dobila novo filmsko čudo!“ Jelena Mila danas u Švedskoj ima dosta posla. Šveđani malo znaju o nama. Lično se trudi da to promeni, sa recimo Festivalom novog balkanskog filma koji je tamo pokrenula i drugim projektima, među kojima su i pozorišne predstave na temu našeg nasleđa... No filmska saradnja bi bila moguća usklađivanjem rada na filmu ovde i tamo. Koliko se snimanja filmova u Srbiji i Švedskoj zapravo razlikuju? „Mnogo“, odgovara Jelena Mila. „Kod nas je sve nekako jeftinije, pa kada se pojavi malo novca na filmu onda je velika gužva na setu. U Švedskoj je sve skupo, pa su i najskuplje produkcije vrlo skromne po ljudstvu. Ne govorim o profesionalnosti - jer svi se snalaze za svoje uslove. Ono gde nas Šveđani šiju jeste postprodukcija. Tu su maestralni. Naročito kod obrade zvuka. I imaju dobru mrežu distribucije filma i na festivale i u bioskope. To je jedan uređen sistem koji vraća male bioskope da ponovo zažive. I time se bavi država - finansira male nezavisne bioskope. Ne zatvara ih kao neki.“ Naravno, ne možemo a da je ne pitamo da li je moguće da se jedan Bergman „ponovi“ danas? Ko bi bio Bergman novog švedskog filma? „Moguće je. Neće imati Bergmanov status - pošto je on još za života radio na svom mitu... Ali imamo Rubena Estlunda, ovogodišnjeg dobitnika Zlatne palme u Kanu, i druge mlade nade koje izbijaju sa neke margine društva. Imamo i holivudske glumice Alisiju Vikander i Nomi Rapas. Bergman je tu neponovljiv, zato što je on zapravo učinio da Holivud i svet vrlo rado traže nove talente iz nordijskih zemalja. Ne možemo da zanemarimo Gretu Garbo ili Ingrid Bergman, apsolutne holivudske zvezde sa švedskim korenima“. No ono što je potpuno aktuelno, i na šta u poslednje vreme prvo pomislimo kada čujemo Švedska ili Skandinavija, svakako su žanrovski filmovi ili, još češće, serije. Da li talas žanrovskog filma u Skandinaviji načelno predstavlja pravu sliku severne kinematografije danas? „Mogla bih reći da“, odgo-vara ona. „Ima autorstva, ali u nedostatku ideja žanr je uvek dobitna kombinacija. Nordic noir je izuzetno aktuelan poslednjih godina. I dok smo mi u našem crnom talasu spasavali glave autorima koji su imali nešto autorski da kažu, dotle su Šveđani svoj `crni talas` predstavili kroz dobitnu kombinaciju - krimi drame. Standardni švedski film obično se snima leti, toplo je, svetlo je i može se dugo snimati jer dan traje 22 sata ponekad. To je ta svetlija strana Švedske. Međutim, kada nestane svetlosti, kada zahladni ispod nule i kada sunce gotovo i da ne izlazi, tada naravno nije nikome do snimanja i zbog estetike i zbog uslova. Zapravo, najbolji mrak i najbolje `zatamnjenje` snimaju se na severu Evrope, gde se nebo skoro dira čelom. A onda su iz tog visokog upeglanog standarda počele da izlaze neke čudne, izvitoperene, agresivne, a hladne priče kriminala. Ali dobro snimane. Tako je nastao nordic noir koji svet traži“, kaže Jelena Mila i navodi trilogiju Milenijum ili TV seriju Most kao najznačajnije primere. Sudeći po najavama, već na Festu dolazi nam „hladan talas“ sa severa, u vidu nekoliko izuzetnih ostvarenja nastalih tamo u minuloj godini.