Um Crne šume

Za Srbe koji imaju malo više, možda i suvišne soli u glavi, pravo je slavlje kada se pojavi dvotomna filozofska knjiga dr Milana Brdara pod naslovom Um Crne šume, sa podnaslovom Uspon i pad Martina Hajdegera. Promocija je bila prošle nedelje u beogradskoj Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“. Trebalo je, kao domaćin, da govori i Aleksandar Jerkov, direktor Biblioteke, ali on je najavio kašnjenje, a onda se nije ni pojavio?! A i šta bi pa on rekao? Čuj, Jerkov i Hajdeger! To ti je ko bog i šeširdžija! Nego, vratimo se Brdaru i Hajdegeru. Već odlomci iz recenzije najavljuju da je Um Crne šume Milana Brdara „još jedna potvrda da je naša filozofska kultura kadra da se uključi u globalne filozofske tokove tamo gde je to najzahtevnije“ (Časlav Koprivica). I Vladimir Milisavljević smatra da je ova knjiga „filozofsko ostvarenje od prvorazrednog značaja“, a Aleksandar Jokić tvrdi da „ovo dvoknjižje zaslužuje status kapitalnog dela i može da služi na čast našoj filozofiji i kulturi uopšte“. Um Crne šume. Već od samog naslova prošli su me žmarci. Setio sam se Hajdegerove brvnare na Švarcvaldu gde je proveo poslednje godine praveći herbarijume i pišući pesme. A nedaleko od njegove brvnare preskočio sam, sa kamena na kamen, jedan potok koji se, gle, zove – Dunav! Biti na izvorištu Dunava, to se, moj bajo, pamti do kraja života. U knjizi Milenka Nikolića Karlo Veliki nije postojao, u poglavlju Švabe, između ostalog, piše: „Lepi predeo Švarcvald se ranije zvao Crna Gora! U toj Crnoj Gori postoje dva izvora kod Triglava, danas Triberg, a potoci se zovu Briga i Brega. I dana se zovu Briga i Brega i oni čine Dunav, iskvareno Donau“. I ako ste bar malo Srbin, ovde moraju da vam navru suze. Da li je i Hajdeger dokučio da je Švabija u stvari Srbija? I bude vam jasno zašto je Crnjanski bio opčinjen Hiperborejcima, a Isidora pisala setna norveška pisma i udala se za Norvežanina. Nego, i moj otac Žarko, kraljev pilot, znao je, napamet, na nemačkom, Geteovog Fausta, a u Berlinu imam brata Johana. Ah, „Severna Srbija“. Tamo ću, kad-tad, da odvedem Biljanu... Listajući sadržaj Brdarevog dvotomlja zapadne mi za oko poglavlje Hajdeger u Parmenidovom raskršću. Tu, odmah, naletim na Heraklitov stih : „Ako poslušate, ne mene, nego logos, shvatićete da je sve jedno“. I u Platonovom Parmenidu piše da je Biće (Logos) jedno. I kao što je Sokrat svojim učenicima „lomio“ mozgove sa Parmenidom, to su i nama brucošima radili u Kapetan Mišinom zdanju... Logos, logos! Tu čarobnu reč razjasnio mi je tek Martin Hajdeger. On je utvrdio da logos dolazi od srpske reči razlog! Jer, logos vam razlaže zašto je sve jedno, zašto je Biće jedno. Ali, Hajdeger nije imao smelosti da prizna da je logos srpska reč. Pošteno je u uskom krugu prijatelja priznao da ne sme da se zameri filozofski grčkom narodu za račun nefilozofskog srpskog naroda. K. G. Jung, moj guru iz Švice, klikće od sreće: „To samo znači da je Hajdeger bio veći znalac srpskog jezika, čak i od Getea! Sigurno je znao i da je Švarcvald nekad bio Crna Gora. Možda je pod stare dane došao i do toga da su svi filozofi presokratici pevali na srpskom! A Platon je, seti se, spalio Demokritov ep O prirodi jer je pisan ’varvarskim jezikom’! A taj ’varvarski’ ep imao je dvanaest hiljada stihova!“ Tu bi i moja Crna da filozofira: „Eh, da Merkelova sve ovo zna, tvoj Alek ne bi morao da trči u Davos, da tamo sa njim brišu patos. Ali, avaj, Merkelova je, umesto Hajdegera, proučavala Honekera. Zato je, Alek iz Davosa odleteo kod Erdogana i Bakira Izetbegovića da ga, valjda, u Stambolu, ustoliče za novog Mehmed-pašu Sokolovića.“