Jezivi mizanscen prošlosti

Po mnogo čemu je scena na uglu Knjeginje LJubice i Simine u nedelju po podne ličila na kakav igrokaz o grozi srpske tranzicije i konfuziji koju je iznedrila. Prvo, porazno je to što se na istom mestu gde se premijer marionetske vlade za vreme Drugog svetskog rata Milan Nedić ubio kako bi izbegao suđenje i dalje okupljaju mitingaši i kontramitingaši, kao da njegova uloga nije dovoljno jasna i istorijski dokumentovana. Za početak, svaki zločin nacista bio je delom makar omogućen izostankom otpora države koju je Nedić vodio. Drugi poražavajući element tiče se samog mizanscena - na svega pedesetak metara, u verbalnom sukobu i neinspirisanom dobacivanju sastale su se tri grupe čija ukupna brojnost nije prebacila 150 ljudi. U ideološkom sendviču su se našli pripadnici profašističkih i neonacističkih organizacija „Srbska akcija – podvig i borba“ i „Srpski carostavnik“, kojima, izgleda, podrška rehabilitaciji saradnika okupatora nije u nesaglasju s težnjama ka obnovi „velike Srbije“, pretpostavlja se ipak suverene. S jedne strane su im se suprotstavili simpatizeri DS-a, a u odnosu na demokrate su se distancirale takođe prisutne pristalice LDP-a, valjda da prijatelji među naprednjacima ne zamere. Čak i ako zaboravimo da su navedene frakcije drugosrbijanske elite u poslednjih dvadeset godina imale taman dovoljno političkog uticaja da pitanja o Milanu Nediću i njemu sličnima stave i definitivno pošalju na smetlište istorije, politikantski oportunizam i iskrenu želju za dizanjem glasa katkad je bilo teško razlučiti. Pored pojedinih levičarskih organizacija, jedini novi i makar za sada nekompromitovani politički špalir činili su pripadnici Ne da(vi)mo Beograd.