Kafka na delu

Vlast je zgranuta da postoje mediji koji ne rade ono što ta vlast želi. Srbija je na korak ka totalitarizmu u kojem svi moraju pod isti kišobran i onda će vlast da bude zadovoljna. Postoje takvi sistemi, takvi vladari, nije to model ovde izmišljen. Ali se zna šta je to i Srbija to ne zaslužuje, kaže u intervjuu za NIN Slobodan Arežina, smenjeni programski direktor RT Vojvodina. Zašto je morao da ode? Pre no što je dobio ugovor o otkazu, televizija kojom je programski rukovodio ponašala se kao javni medijski servis u službi građana. Bili su otvorena tribina, stavove su ukrštali levičar Želimir Žilnik, desničar Siniša Kovačević i neko ko je u centru, Mita Boarov… U emisijama Radar, U nedostaku dokaza, Sučeljavanje… govorilo se otvoreno o onome što tišti sve nas. Snimili su čoveka koji je dao 5.000 evra predsedniku opštine Alibunar da mu izda državno zemljište u zakup, ali i kako se seljacima na severu Vojvodine zbog toga što nisu na vreme platili porez oduzima zemlja. Govorili o tome da je osujećen rad superlaboratorije u Batajnici, koja bi trebalo da se pobrine da naša deca ne jedu škart i otrov, samo da bi tajkuni stekli ogromno bogatstvo uvozeći otpad kao meso i suhomesnate proizvode. „Ogromne pare, desetine miliona evra EU su uložene, ona i danas ne radi da bi tajkuni mogli da zarađuju na našem zdravlju. Govorili smo i o tome. I to nekome smeta“, kaže Arežina, koji je odlukom Apelacionog suda posle smene vraćen na posao, da bi ponovo dobio rešenje o prestanku radnog odnosa, a onda tri dana kasnije i aneks ugovora o premeštanju na novu poziciju. Žrtva ste obračuna tajkuna i politike, u kom se ne poštuje čak ni odluka najviše sudske instance? Onoliko koliko tajkuni imaju uticaja na politiku i koliko politika ima uticaja na tajkune, toliko smo i mi bili žrtva. Imali smo čitav serijal emisija o korupciji u poljoprivredi, navodili imena ministara… Postoji nešto što se zove čast, ali i izostanak solidarnosti? Mi gazimo i čast i dostojanstvo kao društvo jer dozvoljavamo da se oni koji žele da odbrane čast i dostojanstvo nađu na stubu srama. Kroz tog toplog zeca prošle su hiljade ljudi širom Srbije. To je doživeo svako ko je pokušao da podigne glas, da probudi javnost. Institucije moraju da zaštite te ljude. Postoje i tužilaštvo i nezavisne institucije koje bi trebalo da nadziru rad vlasti, ali nisu se oglasili. Santimetar po santimetar se moramo boriti za taj prostor pravde i slobode. Odlukom Apelacionog suda mali prostor pravde sam ostvario, pokazao da se ne može sud naterati da tvrdi da su dva i dva šest, da ako ste uporni mora da se poštuje elementarno slovo zakona. Ponekad, a bojim se da je to sad, borba je važnija od rezultata. Dok postoje ljudi koji se bore, koji hoće da poprave, spreče zloupotrebu, postoji nada. Kada nestane i ta nada, onda smo pod jednim kišobranom, svi isti, svi zombi, nestajemo kao pojedinci, pretvaramo se u kolektivitet koji funkcioniše onako kako jedan čovek diriguje. Šta je sa novinarima sa RTV koji su takođe dobili otkaz? Novinari na RTV a i u drugim redakcijama poverovali su u slobodno, otvoreno novinarstvo, i udarili su glavom u zid. Većini koji su poštovali standard profesije raskinut je ugovor ili su premešteni da ne rade ništa ili da rade sporedne poslove, iako je mahom reč o vodećim novinarima, istraživačima… Na RTV su posle moje smene poslali jednog spikera koji je po ličnom kriterijumu razjurivao profesionalce. Bio je egzekutor. Onda su doveli druge ljude sa raznih televizija. Neću njima da pripisujem bilo kakvu krivicu, ali očigledno nisu to bili profesionalni kriterijumi. Gubimo standarde takvom brzinom da čovek više ne može da utvrdi ko je danas novinar. Naša udruženja ne žele da se to reguliše. Jasna distinkcija između laika i amatera i profesionalnih novinara bi morala da se napravi. Da se zna ko ima licencu, ko poštuje kodeks, ko uvažava standarde a preko koga vlast i političari medije i pretvaraju u komunalnu službu, a te redakcije u pres biroe vlasti. Što Kesić kaže, sve što rade političkim oponentima i medijima koji nisu pres biro, jeste obračun po principu spržene zemlje? Pitanje je šta je preostalo od medija. Šta možemo smatrati novinama u štampanim medijima, radio-stanicama… Dajte da ljudi kojima je stalo do mentalne higijene naprave razliku između medija i onih koji to nisu, da novinarska udruženja naprave spisak, i da ljudi znaju da neke novine čitaju a neke televizije gledaju na sopstvenu odgovornost i lični rizik. Jer, može se napraviti matematička korelacija između rijalitija i naglog povećanja nasilja prema ženama. Ako glorifikujemo čoveka koji ženu satera u ćošak, šamara, posle toga siluje i to televizija sa nacionalnom frekvencijom i pod nadzorom REM-a prikazuje bez ikakve ograde, to postaje standard ponašanja. Mediji određuju obrasce u govoru i ponašanju. Kada govorimo o medijima, ne govorimo o pravima novinara, redakcija, mnogo važnija je zaštita javnosti, jer mediji vaspitavaju javnost, ma kako to zvučalo grubo. Institucije koje bi trebalo da brinu o tome, kao REM, ne reaguju? LJudi u REM-u ne pokazuju da postoje. REM je zavesa iza koje se kriju političari, radeći s medijima što žele jer je vlast svoje ljude ugurala tamo. U međuvremenu, neki novinari su postali najveća opasnostt za vlast? Zato što naša opozicija, ovako kilava, ne može da bude opasnost. Ali mediji koji ukazuju na zloupotrebe, kriminal, korupciju, naravno da to jesu. Zato treba odvojiti novinare od propagatora. Proglašavanje medija i novinara za protivnike države je licemerje, jer ako novinar ukazuje na korupciju, zloupotrebu, gaženje nezavisnosti sudstva, čega god, radi u interesu države, makar taj uzurpator bila i vlast. Poturanje države kao štit zloupotreba i nefunkcionisanja institucija je realno antidržavna politika. Stalno skrivanje slabosti, lopovluka, zloupotrebe iza države u suštini ruši državu. Kako kaže Tihomir Novak, Milošević nam nije bio dovoljan? Nije. U vreme Miloševića postojalo je svetlo na kraju tunela. Gledajući ukupnu javnu scenu, pod velikim znakom pitanja je da li smo mi zaista višestranačko društvo, parlamentarna demokratija. Na različiti politički stav odgovara se mržnjom, uvredama, verbalnom torturom, umesto da se podrazumeva da nismo svi isti. Hoćemo li svi pod isti konac, pod isti partijski kišobran? Ako je to cilj, a jeste, ulazimo u sferu gde je naša budućnost u Evropi krajnje problematična. Vi ste primer da nema vladavine prava, vaš slučaj dokaz je za to? Jednim potezom su poništena dva postulata građanskog društva. Nezavisno sudstvo i sloboda medija. U mom slučaju UO RTV ne poštuje odluku najviše sudske instance, Apelacionog suda, koji je naložio da me vrate na posao. Uprkos tome, dobio sam ugovor o raskidu radnog odnosa. Ko stoji iza toga? Neko od lokalnih moćnika, ili čist inat ljudi u UO, koji su od početka imali stav, mi smo ovde gazde, nas je partija postavila, mi radimo kako hoćemo, ne vredi ti da se buniš. Kroz sve ovo hteo sam da demonstriram da medijske zakone nismo doneli da nas Mekalister tapše po ramenu, nego da se sprovode. Hvatajući se za članove tih zakona, uspeo sam da ih isteram do najvišeg suda i dokažem na sudu da sam ja u pravu. Ali to njima ništa ne znači, jer oni imaju princip partije i moći koju im ona daje. Sada su mi ponudili, posle otkaza, neki novi ugovor. Prvo su vam uručili ugovor o otkazu, a onda aneks ugovora o radu? Pitao sam ih - kako kada mi je uručen otkaz, oni kažu - pa nije to baš neki otkaz. Rekoh, napisali ste prestanak radnog odnosa. U međuvremenu da li je neko rekao „nemojte preterivati“… šta god, otkaz se pretvorio u premeštanje na drugo radno mesto i novi ugovor o radu na poziciji koja nije pozicija programskog direktora. Ja ću sada podneti novu tužbu. Advokati me savetuju da potpišem aneks ugovora, jer ako ga ne potpišem sud neće ni da razmatra tužbu. Kafka i Stiven King, horor. Poruka je obeshrabriti ljude da traže pravdu i istinu. Ali, postoji prag trpeljivosti, i pre ili kasnije će se pobuniti, ako ne zbog televizora, ono zbog frižidera.