U ime naroda

Kada se u nedelju na atinskom trgu Sintagma izlio gnev nekoliko stotina hiljada demonstranata koji ne žele ni da čuju da kompromis vlada u Skoplju i Atini oko rešavanja zvaničnog imena grčkog severnog suseda na bilo koji način kalkuliše s imenom Makedonija, nekoliko stvari postalo je kristalno jasno. Najpre, ni nakon četvrt veka, koliko traje spor oko imena bivše jugoslovenske republike, identitetska pitanja na Balkanu evidentno ne prestaju da budu aktuelna. Drugo, ako smo išta naučili na ovim prostorima, to je da je iza identitetskih sporova na stolu najčešće igra mnogo većih brojeva. I najposle, ne bude li kompromisa, obe vlade mogle bi neuspeh pregovora da plate odlaskom s vlasti. Može biti da iza svega stoji i racionalna zamisao da se kompromisom Makedoniji konačno omogući pristup evroatlantskim integracijama koje Grčka blokira još od 1991. godine; moguće je i da je neko pomislio da je sada idealan momenat jer su na vlasti u Skoplju i Atini dve levičarske vlade - Zorana Zaeva i Aleksisa Ciprasa - ali su nedeljni protesti čitavu stvar vratili na početnu poziciju, s potpuno neizvesnim ishodom. Za Grke, nijedan postojeći predlog nije prihvatljiv, a kako navode mediji u opticaju je pet imena - Severna Makedonija, Gornja Makedonija, Nova Makedonija, Republika Makedonija (Skoplje), Vardarska Republika Makedonija. U tom kontekstu nikoga ne bi trebalo da začudi da se ovaj Gordijev čvor razreši referendumima u obe zemlje. U ovakvom scenariju, ne bude li dogovora, gubitak izbora u Grčkoj zakazanih na proleće za Ciprasa deluje sasvim izgledno, dok bi Makedonija ostala bez poziva da se pridruži NATO na samitu u junu, što opet stavlja pod upit kredibilitet Zaeva. Ne treba zaboraviti da je tink-tenk organizacija Atlantski savet krajem prošle godine objavila studiju u kojoj preporučuje da se sve zemlje Zapadnog Balkana što pre pridruže NATO, kao i da će SAD preuzeti ključnu ulogu u regionu uz koordinaciju Evropske unije. Pri tome treba imati u vidu da je Savet za spoljnu politiku (CFR), koji još d 1921. odlučujuće oblikuje američku spoljnu viziju, postavio Balkan na treće mesto prioriteta u ovoj godini: odmah iza Severne Koreje i borbe protiv ekstremnih islamista. Ovo jasno ukazuje na ideju da SAD ovladaju polugama moći u regionu i na duže vreme amputiraju sve prisutniji ruski uticaj na Balkanu. Sve ovo, razume se, nikako ne amnestira režim bivšeg premijera Nikole Gruevskog koji je situaciju s grčkim vetom oko imena koristio za kolosalnu pljačku, podjarmljivanje državnih institucija i izolaciju zemlje. Jasno je Zaevu da bi novo ime moglo doneti koristi Makedoniji i niko mu ne može odreći napore da stvari želi da pomeri s mrtve tačke i promeni ušančenu poziciju bivše vlasti koja je izazvala strašan bes u Atini zbog projekta „Skoplje 2014“ koji je podrazumevao izgradnju spomen-područja ispunjenog kipovima istorijskih ličnosti Makedonije, i na koji je Gruevski potrošio stotine miliona evra. U tom kontekstu, treba razumeti i aktuelnog premijera da Aleksandar Veliki ne pripada samo Makedoncima, već i Grcima i mnogim drugim zemljama... Povoljan ishod i kompromis izuzetno bi značio i Ciprasu. Osim što bi ga promovisao u snažnog lidera, grčki premijer bi u očima nacije izgledao kao političar koji je u stanju da rešava i najosetljivija pitanja, posebno ako se ima u vidu da turski predsednik Redžep Tajip Erdogan najavljuje preispitivanje Sporazuma iz Lozane iz 1932. kojim su stvorene granice sadašnje Grčke i odvojeni delovi njene teritorije u Zapadnoj Trakiji. Nevolja za Ciprasa je to što istraživanja javnog mnjenja ne osnažuju njegove napore. Nedavno objavljene ankete pokazuju da se 60 odsto Grka protivi upotrebi reči Makedonija u nazivu bivše jugoslovenske republike, a 35 odsto ispitanih ne bi imalo ništa protiv kombinovanog imena koje bi sadržalo i tu reč. Ono što je posebno bolno za grčkog premijera jeste da većina glasača njegove Sirize - 57 odsto - veruje da je dobro što se takvi protesti organizuju, prenosi sajt Grik riporter. Uzme li se ovaj podatak u obzir, Ciprasov pokušaj da minimizira brojnost nedeljnog skupa može dodatno da oslabi njegovu izbornu bazu. Nije naodmet podsetiti da je jedna vlada u Atini već stradala zbog ovog spora. Nakon velikih demonstracija u Solunu 1992. došlo je do krize kabineta i konzervativni premijer Konstantin Micotakis otpustio je nepopustljivog šefa diplomatije Antonisa Samarasa, ali je i sam Micotakis ubrzo bio prinuđen da odstupi. S druge strane, to što je Grčka u nedelju pokazala da drži do svog identiteta, pa ni to što je legendarni kompozitor Mikis Teodorakis okupljene podsetio da bi nakon Jugoslavije Grčka mogla da bude sledeća - pominjući usput Zaeva i njegovo očekivanje da Grci, kako je rekao „skinu pantalone“ - ne menja ništa na činjenici da izostanak kompromisa može biti i te kako opasan po Atinu. Upravo time se bavi list Katimerini u opširnoj analizi nastale situacije. „Šta dobijamo ako ne prihvatimo kompromis“, pita se list i daje odgovor da Grci „ostaju nacionalno ponosni jer nisu prodali ime“, ali i upozorava da bi na junskom samitu NATO moglo da se dogodi da saveznici nađu načina da obore ili zaobiđu grčki veto i da Makedonija ubrzo postane članica Severnoatlantske alijanse. Katimerini ide i korak dalje navodeći da to nije najgori mogući scenario jer bi neuspeh pregovora mogao dovesti do pada vlade Zaeva, novog zatvaranja Makedonije i raskola na etničkoj osnovi. „Aktivirale bi se centrifugalne sile, gurajući Albance ka Tirani, a Slavomakedonce ka Bugarskoj. Dođe li makar i do plišanog razvoda Albanaca i Slavomakedonaca, ta dva naroda bi se mogla prisajediniti metropolitenskim nacionalnim centrima i time ući u NATO i EU“, piše grčki list i naglašava da bi se mapa Balkana mogla izmeniti na severnim granicama nastajanjem Velike Albanije i Velike Bugarske. „Šta ćemo onda? Proklećemo strance što su nas uništili, tragaćemo za nacionalnim izdajnicima i nacionalno ponosni poskakati u provaliju“, zaključuje atinski list. Naposletku, sve i da dođe do kompromisa oko imena, to neće značiti kraj sporenja oko prava na baštinu helenske kulture. Doda li se tome i problem autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve, čiju samostalnost najviše osporavaju srpska i grčka crkva, nije teško predvideti nove podele. A podeljeni narodi sebi nikad nisu donosili veliku sreću. Ali će u slučaju kompromisa, ako je za utehu, bar neko vreme ostati van najvažnijih geostrateških potresa. Teško da mali narodi mogu očekivati više od toga.