Kosturi iz ormara

Ratovi, sankcije, bombardovanje, galopirajuća inflacija, siva ekonomija, demonstracije, tenkovi na ulicama, beda, prazni rafovi, kulturna getoizacija Srbije, vladike sa mitraljezima, teror kriminalnih bandi... sve su to pojmovi i sintagme koje vezujemo za devedesete godine prošlog veka. NJima još dominira i ime Slobodana Miloševića i supruge mu Mire Marković. Posle su došle tzv. demokratske promene, a ničeg nam posebno dobrog nisu donele, niti pomogle da raskrstimo sa zlodusima prošlosti. Kao i uvek, avangarda društvenog preispitivanja je umetnost, pa ovih dana čujemo vesti da su u nastajanju čak tri pozorišne predstave sa devedesetim u žiži interesovanja. Jedna je upravo tako i nazvana, Devedesete u režiji Egona Savina i po tekstu Gorana Milenkovića, čija će praizvedba biti krajem marta na Sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu. U ovoj priči o moralnoj propasti i izopačenju, o sunovratu institucija, o istoriji koja se ponavlja, sukobu klanova… uloge tumači pet žena: Radmila Živković, Olga Odanović, Anastasia Mandić, Milica Gojković i Suzana Petričević. Muziku je pisao Bora Đorđević. Druga je monodrama rediteljke Cisane Murusidze Čolović, nekadašnje direktorke drame Narodnog pozorišta (za vreme Željka Simića), o Miloševićevom životu u Ševeningenu, zasad bez poznatog naslova, kao i mesta gde će biti izvedena na Vidovdan (28. juna), na 17-godišnjicu od Miloševićevog izručenja Haškom tribunalu. Inspirisana je tekstom Milisava Milenkovića, odnosno odbranom Miloševića (igra ga Lepomir Ivković) na suđenju. Priča se da se u ovaj projekat upustila kada je čula da se na istu temu radi predstava Lift: Slobodan šou reditelja Nenada Todorovića, čiji se žanr opisuje kao mjuzikl, što se ne slaže sa odnosom Murusidze Čolović prema Miloševiću. „Lift: Slobodan šou je postdramski komad sa elementima mjuzikla“, precizira Jelena Bogavac, autorka scenarija i „songova“. Lift će prvo 6. marta videti publika Gračanice, gde je danas sedište Narodnog pozorišta Priština, u čijoj produkciji se radi predstava. Ova interpretacija poslednje dekade 20. veka najviše je odjeknula u medijima, i našim i svetskim. O njoj pišu čak i Rojters, Bi-Bi-Si, Vašington post..., pa se bolje nego kod prethodnih vidi koliko je teško odvojiti politički stav od proste logike za stvaralačkim nadahnućem. Nekima „Sloba“, drugima tiranin i autokrata, bivši predsednik Srbije i dalje raspolućuje stavove. I dokazuje da je „poslednji srpski tabu“, kako fenomen opisuje Nenad Todorović. Ali i da na pomen Miloševića nije ravnodušna ni javnost Zapada. Strasti su još uvek vrele, pa se postavlja pitanje da li je došao trenutak za rekonstrukciju perioda koji nam je preokrenuo živote. Ili ga treba „gurnuti pod tepih“, dogod se vatra ne zagasi, ili naprosto precrtati sa gađenjem? Tačnije, da li smo dovoljno zreli da se njime bavimo? „U predstavi se ne razmatra da li je Milošević kriv ili nije. Mi se trudimo da pronađemo najintimnije istine, a ne kolektivne“, obrazlaže Todorović. „Uloga teatra, a posebno postdramskog i jeste da razobličuje društvene fenomene“, dodaje Bogavac. Subjektivnost je legitimna, jer „objektivnost je veliki neprijatelj umetnosti“, naglašavaju. Objektivan sud se prepušta istoriji. „Filozofkinja Agnes Heler smatra da istoričari stupaju na scenu ’kada se ne ubija i ne pati više’“, navodi istoričarka Branka Prpa. Istoričari još uvek ne mogu da se o devedesetim izjasne jer su mnogi dokumenti pod ključem. „Dostupnost dokumenata u budućnosti biće presudna za naučnu, istoriografsku elaboraciju jugoslovenskog rata. To, međutim, nije ključno za legitimnost današnje problematizacije recentne prošlosti“, ističe Prpa. Od toga koliko smo spremni da se sa njom suočimo, zavisiće naše sutra, upozorava ona. „Nikakva perspektiva ne može da se gradi sa ’kosturima u ormaru’, već isključivo uspostavljanjem vrednosnih sistema koji će se obračunati sa svakim zločinom i svim onim što ništi matricu našeg civilizacijskog, a time i ljudskog postojanja“, smatra Prpa, pozivajući se na humanizam koji nije i nikada neće biti „propali ideal ljudskog roda“, već je bio i ostao „jedini garant naše zajedničke budućnosti“. „Svi, ama baš svi, imaju pravo da se bore za humanističke ideale“, decidirana je, apostrofirajući umetnike, istoričare, intelektualce, političare... „Svi su oni u toj borbi nesporno legitimni i predstavljaju neprekinuti lanac istorije i opstanka kulturne baštine čovečanstva“, zaključuje Branka Prpa. Povezanost pojava u vremenu i prostoru predstavlja okidač i za građenje Lifta. Prvobitna ideja Todorovića bila je da ispriča priču o političkim liderima sa Kosova, o čemu je znao mnogo, budući da je izbegao u ovaj grad 1999. iz Prištine. Iako prividno lokalne, biografije su se pokazale uticajnim i na politiku Beograda, pogotovo uzevši u obzir da je Kosovo simbol Miloševićeve vladavine, čiji je problem on hteo da reši „preko kolena“, objašnjava Todorović. Podrobna analiza kosovske situacije ukazala je na glavne aktere, tačnije kreatore, ustoličene u Beogradu, kao i očigledne veze sa globalnim političkim raspoloženjem. Ma ko to i kako tumačio. U nedostatku svih raspoloživih informacija, sasvim su legitimne i „teorije zavere“, kojima se Lift takođe poigrava. Posebnost ovog komada je to što o ’90-im govore oni koji su tada jedva bili rođeni. Vođeni posebnim postdramskim postupkom iščitavanja dostupne dokumentacije, diskusijama, promatranjem ličnih osećanja, stiglo se daleko od početnih stavova omladine. Tvrdnje poput „zabole me k... za Miloševića“ povukle su uspomene na dane čiji oni nisu ni bili očevici, već o njima znaju posredstvom svedočenja roditelja. I posledično navele na zaključak o presudnom uticaju ’90-ih na nove naraštaje. Prvi deo Lifta bavi se porodičnim odnosima Miloševića, a kroz melodramatična sećanja Mire Marković na njihovih pet stanova. Drugi deo se odnosi na suđenje u Hagu i kostimima precizira mesto tog istorijskog segmenta u našem kolektivnom nasleđu. Naime, protagonisti su po zamisli kostimografa Aleksandra Kovačevića obučeni u pogrebne vence sa sve lentama sa opraštajućim porukama. „Hag je bukvalno sahranio Miloševića, ali je imao i ubojito dejstvo na nas ostale, budući da nije doneo konačnu presudu. I tako ostavio prostor za neiživljenu internu mržnju naroda, nemoćnog da napravi emotivni otklon prema protagonistima i neistomišljenicima“, naglašavaju autori. U prvom delu Lifta glumci (Ivana Kovačević, Dejan Cicmilović, Milorad Kapor, Anika Grujić, Milena Jakšić, Jelena Orlović, Tamara Tomanović, Jovan Zdravković, Uroš Novović, Vasilj Adžić i Marko Panajotović) biće obučeni u šljašteće trenerke. Aluzija je jasna na modne trendove ’90-ih koji su (između ostalog) u isti koš stavljali kriminalce i političku vrhušku. Šljokice su spona sa brodvejskim mjuziklom, kaže Aleksandar Kovačević. Hag je, opet, zajednički imenitelj sa jednim ranijim pozorišnim pokušajem da se umetnički rekonstruišu devedesete. Naime, Milošević u Hagu, bio je naziv i okosnica komada Sirijus plej teatra (Serious Play Theater) iz NJu Hemptona u Masačusetsu (SAD), prikazanog tokom 4. međunarodnog pozorišnog festivala malih scena „Joakiminterfest“ u Kragujevcu još 2009. godine. Autor teksta i koreditelj bio je dramski pisac Milan Dragićević, profesor na Univerzitetu Masačusets, rođen 1957. u Americi, a vezan za „svoje korene“. Namera Dragićevića bila je da posredstvom priče o Miloševiću „otvori mnoga pitanja i moralne dileme o svetu u kojem živimo, o pravdi i istini, o sili i moći, o ovozemaljskim i nebeskim vrednostima...“. Tako ova dokumentarna drama to nije bila doslovno, uprkos tome što je stvarana na osnovu haških transkripta. Bila je to umetnička obrada koliko sudbine Miloševića, toliko i „tragičnih događaja koji su Srbiju pogađali od ’90-ih naovamo“. Ni jedno ni drugo nije previše dodirnulo američku publiku, ili nismo ništa više čuli o daljoj sudbini predstave. „Devedesete godine nesporno imaju snažne dramske potencijale“, smatra Ana Tasić, pozorišna kritičarka. „Kao svako vreme užasnih turbulencija, kriza različitih oblika, ’90-te su zahvalne za dramsku obradu, dok vreme blagostanja nije dramski inspirativno“, naglašava Tasićeva. Činjenica da se u ovom trenutku o datom periodu rade čak tri predstave, jasno govori da su „sazrele okolnosti za njegovo preispitivanje“. „Prošlo je dovoljno vremena da se napravi distanca i da se racionalno ispitaju društveno-političke okolnosti tog vremena“, tvrdi ona. „Takođe, kako ’petooktobarska revolucija’ nije donela nikakvu stvarnu revoluciju, a sistem više-manje ostao neokrnjen, možda umetnici žele da se vrate na to vreme i u taj sistem, i da u njemu nađu neke odgovore na i danas aktuelna pitanja“, kaže ova kritičarka. Da procenjuje pozorišne prosedee i žanrove koji najviše odgovaraju temi, Ana Tasić ne može, jer nema dovoljno podataka. „Svaka od ovih predstava bi mogla da bude delotvorna na svoj način“, objašnjava. Komičan mjuzikl je svakako forma koju publika preferira, ali u ovom slučaju posebno je važan način na koji će tema biti obrađena. „Mjuzikl može biti i kemp, treš, sa ironičnim značenjima, ali i nostalgičan, sentimentalan... Dakle, prerano je o tome govoriti“, stanovište je Tasićeve. Društveno angažovano pozorište neupitno je u poziciji da otvara pitanja, rane, da ih iritira dok ne prokrvare, što je svakako bolje od sepse, sa čim može da se poredi zataškanost bliske istorije. Pozorište, takođe, daje slobodu ličnog tumačenja događaja, zavisno od emocija, glavnog teatarskog oruđa. Konačni sud će dati istorija na osnovu bezbojnih fakata. To, izgleda, ne smemo da čekamo, opterećeni nedešifrovanom prošlošću u našem ličnom prostoru. Vreme je da konačno stupimo u novi milenijum. Sloboda interpretacije Prvi, ili da ne licitiramo - jedan od prvih pisaca koji je obradio devedesete bio je Marko Vidojković u svom romanu Kandže. Knjiga je bila bestseler, što govori i o provokativnosti teme za čitalaštvo u Srbiji i regionu. „Kandže su direktno inspirisane ubistvom Zorana Đinđića, a poslužile su da se prisetim do tančina uličnih demonstracija protiv Miloševića, još uvek svežih u mom sećanju te 2004, kad sam napisao roman“, kaže Vidojković. I naglašava da je njegov poriv uvek - direktno razračunavanje sa akutnim vremenom. U to vreme je bilo nagoveštaja da će se Kandže pojaviti i na velikom platnu. Od toga se odustalo iz razloga koje Vidojković više ne pamti. „Međutim, kao pisac, uvek zagovaram slobodu lične interpretacije događaja i njihovih aktera“, naglašava Vidojković. Kao svako vreme užasnih turbulencija, ’90-te su zahvalne za dramsku obradu, dok blagostanje nije inspirativno