Od nemila do nedraga

Svako će dobiti ono što mu nedostaje. Hrvati u Srbiji spomenkuću bana Jelačića, a Srbi u Hrvatskoj struju i vodu. Kako je i zašto došlo do tih disproporcija u kapacitetu manjinskih prava, nije bila tema razgovora, jer su dva nova saradnika na budućnosti – a Aleksandar Vučić i Kolinda Grabar Kitarović složili su se da su bilateralni odnosi još daleko od prijateljskih - odlučili da ne razgovaraju o „bremenitoj prošlosti“. Pošto prošlost „nije“ bila na tapetu, razgovaralo se o položaju manjina, spornoj granici na Dunavu i mogućnosti međunarodne arbitraže kao rešenju, o nestalima, povratku imovine i pravosudnoj saradnji. Načete su, doduše, i ideje o infrastrukturnim projektima i prekograničnoj saradnji. Uzalud je, međutim, iz defanzive pred negodovanjem udruženja hrvatskih branitelja uoči puta Vučić obrazlagao da njegovi preci nikada nisu bili četnici, to jest da su svi bili partizani čije su kuće ustaše spaljivale, na ulicama Zagreba dočekali su ga transparenti i nekoliko stotina ljutitih građana. „Ovaj naš gost danas bio je i ostao četnik. A Srbija nikada nije odustala od svojih velikosrpskih namjera i to vidimo svakog dana u hrvatskom Saboru gdje oni sjede“, obrazložila je žena u srednjim godinama zašto je 12. februar provela na ulici prateći uz skandiranje rutu srpskog predsednika kroz hrvatsku prestonicu. Predsednici su sa protesta, pa i sa tamošnjeg javnog servisa, poručili da za nju više neće glasati, što je, na koncu, najbolnija šteta koju bi funkcionerka Hrvatske demokratske zajednica mogla da otrpi u ovom stiskanju zuba. Samo zato je negujući modno-diplomatsku praksu koju je uvela, domaćica Grabar Kitarović kolegu dočekala sa porukom – hrabrost - na rukavu svog kaputa. Trebaće joj, bez obzira na to što je poziv navodno uputila inspirisana željom da se prekine negativan trend odnosa dvaju naroda. Ni na sastanku privrednih komora i delegacija „nije“ se razgovaralo o prošlosti nego o modernoj temi u skladu sa globalizacijskim tokovima, o mogućnosti da srpski investitori više nemaju diskriminišući odnos kad pokušavaju da investiraju u Hrvatskoj. Vučić se sastao i sa premijerom Andrejem Plenkovićem, koji nije podržao poziv predsednice Vučiću i naročito je insistirao na ratnoj odšteti, koju prema njegovom uverenju Srbija treba da plati Hrvatskoj. Na sastanku su se složili da se nisu složili. Da su dobro odigrali tu dvostruku igru u samom HDZ-u videlo se po izveštajima medija. Dok su domaći insistirali na nacionalizmu, strani mediji prenosili su pohvale iz evropskih centara moći za obostrano pruženu ruku „pomirenja“. Biće da se u izveštajima zapadnih medija pre nego u državničkoj obavezi da obezbedi normalan suživot krije i motiv za Vučića da u neprijatnim i pomalo ponižavajućim okolnostima poseti Zagreb, kao i za Kolindu Grabar Kitarović da ga uprkos građanskim, javnim čak i institucionalnim otporima uopšte pozove. Još jedno izvinjenje koje se i od Vučića - nakon izvinjenja koje je hrvatskom narodu uputio nekadašnji predsednik Boris Tadić, 2007. godine - zahtevalo pre posete, kao i pitanje njegove bezbednosti na kome su danima pre insistirali pak srpski mediji, tokom posete nisu bili više u fokusu javnosti. Osim sa predsednicom i premijerom, delegacija Srbije, u kojoj su bile i ministarke Zorana Mihajlović i Jadranka Joksimović, posetila je Sabor ispred koga je u verbalnom incidentu sa poslanikom Mosta Mirom Buljem predsednik Srbije izgubio strpljenje upitan kad će u Glinu. Vučić se sastao i sa nadbiskupom zagrebačkim, kardinalom Josipom Bozanićem, mitropolitom zagrebačko-ljubljanskim Porfirijem i prisustvovao skupštini Srpskog narodnog veća. Bežeći od prošlosti posetio je Vrginmost, mesto u pojasu Banije i Korduna, zvanično u Sisačko-moslavičkoj županiji, u kome ima srpskih povratnika. Ali tamo je mogao zateći svega oko dve hiljade Srba od 17.000 koliko ih je bilo pre 1995. godine.