Fašista sam tim se dičim

Bio bi to dobar kabare, takoreći turistička atrakcija, Beograd na vodi plus Bura u beogradskoj čaši vode, da ga učesnici nisu shvatili suviše ozbiljno. Dobar deo aktera mitinga i kontramitinga povodom godišnjice smrti Milana Nedića delovao je, naime, kao da je zarad komičnog efekta dobio baš onu rolu koja mu najmanje pristaje. Sa jedne strane policije, Nedića su zazivali mladići koje od života tog kolaboracioniste dele barem tri epohe. Oni ne samo da ne pamte Nedićevo služenje fašizmu, već nemaju pojma ni o jugoslovenskom dobu koje mu je usledilo, i u najboljem slučaju imaju veoma ograničeno iskustvo onog narednog, Miloševićevog. Kada beogradski student priziva Nedića, to je po epohama kao da njegov berlinski kolega priziva ne Hitlera, već dinastiju Hoencolerna. Politički je kabare, međutim, bio zapažen i sa druge strane kordona. Svaka čast ljudima časnim i nestranačkim, ali protestom protiv rehabilitacije fašističke marionete pokušala je da dominira Demokratska stranka, koja je 2011, za svog vakta na vlasti, donela – svež Zakon o rehabilitaciji fašističkih marioneta. Ta bizarna politika u kojoj ne važi taknuto-maknuto, u kojoj čovek po potrebi može skočiti na bilo koje polje ideološkog spektra, nimalo ne oduševljava istoričara Milivoja Bešlina, naučnog saradnika Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, jer je u tom skakanju srpska politika jedino uspela da slomi vrat svom antifašističkom trojanskom konju. „Kako nam se desilo da se u dvomilionskom Beogradu kao odgovor na fašistički skup okupi svega stotinak stranačkih – verujem, predizborno motivisanih – aktivista? U većini evropskih metropola takve manifestacije fašizma na ulicama okupe hiljade ili desetine hiljada antifašista. Fašizam će se, ako ne naiđe na direktnu prepreku i mobilizaciju najširih slojeva društva, širiti poput korova i ugušiti društvo. Tome nas uči istorijsko iskustvo“, upozorava Bešlin. Treba primetiti da ni onih kvazifašista nije bilo bogzna koliko, otud i opaska o „buri u čaši vode“ sa početka teksta. Nevolja je, međutim, u tome što i ne mora da ih bude mnogo. Bitan je prostor koji im se dopušta za razmnožavanje, a taj se prostor nije smanjio otkako su početkom devedesetih godina sve brane provaljene. „Od tada su fenomeni fašizma i antifašizma banalizovani, i moguće je manipulisati njima u težnji za konstruisanjem novog identiteta i ’nove istorije’, u kojoj su se – nasuprot stvarnoj i naučno potvrđenoj slici prošlosti – pojavili, dva antifašistička pokreta, ’nacionalni antifašizam četnika’, ’patriotska vlada Milana Nedića’, ’skrupulozni hrišćanin LJotić’, itd. Ne treba imati iluziju – ne rehabilituje nacionalizam četnike zbog istorijske pravde ili istine, kako tvrdi, ne rehabilituje čak ni zbog samih četnika i njihovog komandanta, već prevashodno zbog toga da bi njihova ideologija nastavila da živi. Istorijski revizionizam je od devedesetih do danas jedna od ključnih platformi desničarskog ekstremizma“, kaže Bešlin. Zašto je važno da živi? Nije baš verovatno da će naprednjački režim – koji, zavisno od toga koga i kada slušate, ideološki skače od a1 do h8 – ili njegovi naslednici danas ili sutra opet narediti juriš na Vukovar ili čišćenje Sandžaka. Ali da postoje ljudi koji takvo što žele – to je srpskoj politici baš bitno. „Plašim se da današnja država, kako se to nekada govorilo za Vajmarsku Nemačku, žmuri na desno oko. Krajnje benevolentno se posmatraju neofašistička orgijanja na stadionima, ulični fašistički marševi sa salutiranjem, skupovi ekstremno desničarskih grupa na kojima se poziva na linč predstavnika civilnog društva. Sve to govori da vlast nečinjenjem povremeno pušta neofašizam sa lanca kako bi stvarala tenzije u društvu i plašila političke protivnike“, dodaje Milivoj Bešlin. Ko može da bude ozbiljniji protivnik i ovog i budućih režima od onoga kome nijedan režim neće valjati, od levičara, od aktivista za ljudska prava, od trajno potlačenih, poput seksualnih manjina? Srpske vlasti i kvazifašisti imaju zajedničke neprijatelje čak i kada nemaju zajedničke interese, pa to što država spava na desno oko nije nikakvo iznenađenje. Isto tako, šta može bolje da utuli zavijanje praznog stomaka od zavijanja sirena za uzbunu zbog šorke sa dežurno krivim komšijama koja samo što nije počela? Koja uvek samo što nije počela. „Važno je da se naglasi da svaka ekstremno desna grupa radi za vlast jer saučestvuje u skretanju pažnje sa stvarnih problema na izmišljene neprijatelje“, kaže antropološkinja Jelena Veljić, aktivistkinja Društvenog centra „Oktobar“, čije su prostorije kvazifašisti napali dvaput, pritom i povređujući, što su platili uslovnim ili nikakvim kaznama. Najzad, šta je čudno u tome što srpsku ekstremnu desnicu mazi država Srbija, koja je odbacila svoje antifašističko nasleđe, kada to radi i Rusija? Taj fenomen, da sledbenici srpskih kolaboratora mahom vlažnih očiju gledaju ka zemlji koja ljubomorno čuva rolu pobednice nad fašizmom, biva još zanimljiviji kada se zna da ta ljubav ume da bude i uzvraćena. „Propagandisti režima u Moskvi sa jedne strane uzimaju za sebe pravo ekskluzivnog čuvara antifašističkih tradicija, a sa druge imamo činjenicu da su prokremaljski politički subjekti u EU uglavnom ekstremno desničarske i neofašističke stranke. Nikita Bondarev sa Ruskog instituta za strateška istraživanja 2014. je, povodom parade u čast dolaska ruskog predsednika i godišnjice oslobođenja Beograda od fašizma, rekao da bi u paradi trebalo da se nađu i četničke zastave. Vrhunac apsurda ruske revizije istorije Jugoslavije jeste tvrdnja Bondareva da je rehabilitacija Draže Mihailovića ’pravedna’ i da građane Srbije tek treba ’prosvetliti’ ko je on bio. Poenta je da se srpski nacionalizam, poražen u ratovima i frustriran, danas identifikuje sa ruskim. A ruski propagandisti zaduženi za Srbiju žele ovdašnjem nacionalizmu, u osnovi podaničkom, da izađu u susret i pomognu rehabilitaciju njihovih ideoloških predaka“, zaključuje Bešlin. Kako je i antifašizam zapadnog sveta u prilično slobodnom padu, ovdašnjoj je političko-istorijskoj posudi za uzgoj fašističkih mikroba potreban samo impuls; a eno ga u ekonomiji koliko god da treba. „Imamo ekstremno osiromašenje, potpunu bezizlaznost, a ekstremno desne opcije primamljive su jer apeluju na emocionalni osećaj ugroženosti. Time relativno lako pronalaze sledbenike“, podseća sociološkinja Maja Krek. Prototip sledbenika takav je da se posle Nedića na spisku za sudski povratak u život posle verovatno nalazi LJotić. Imaće ko da se za to postara. „Najveći nacionalisti, najveći ksenofobi nalaze se u najmlađim generacijama. Oni nemaju iskustvo racionalne misli o društvu. Rođeni su u haosu i iracionalnom diskursu, nizašta drugo ne znaju, a imaju i najmanje ekonomskih opcija – retko ko će imati stalan posao i dočekati penziju, posebno onu od koje će moći da živi“, dodaje Maja Krek. Kako ni ova vlast „ne nudi izlaz iz perifernog položaja u savremenom ekonomskom sistemu“ (Jelena Veljić), jer ga ne nudi nijedna, pesnice desnice ostaju joj poslednji oslonac. I onda, jasno, nema mesta čuđenju što kvazifašisti ne bivaju kažnjavani; što Miša Vacić dobija posao u državnoj službi; što ekstremna desnica održava tribine u javnim prostorima, poput mesnih zajednica i sportskih centara; što ministar kulture prima delegaciju „Alternative“; što mladi Srbi nekada postanu fašisti. Isplativo je.