Sultanove dve stolice

Kada je krajem januara turska vojska pokrenula ofanzivu na kurdske položaje u regionu Afrina u Siriji, bilo je kristalno jasno da je na Bliskom istoku otpočela velika geostrateška igra u kojoj će Kurdi još jednom poslužiti kao ogledni primer verolomnosti velikih sila, čiji je ovaj narod bio najpouzdaniji partner u borbi protiv Islamske države. Da stvar bude do kraja apsurdna, izgleda da je za Kurde rat protiv ID, u čijim su prvim redovima bili, bio manji problem od saznanja da su upotrebljeni, odbačeni i prepušteni osvetnički raspoloženom turskom predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu. Ali ako želimo realpolitički da sagledamo situaciju, ovakav scenario bio je očekivan. Želje Kurda za autonomijom u Siriji, kao i prošlogodišnji referendum o nezavisnosti Kurdistana, bile su prevelike ne samo za Tursku, već i za Iran i Irak, te je Erdoganova prećutno odobrena okupacija dela Sirije logično ishodište čitavog procesa. Ma koliko frustrirajuće bilo saznanje da su ih izigrali dojučerašnji saveznici Vašington i Moskva i ma kako nepravedno bilo to što su još od završetka Prvog svetskog rata Kurdi najveći narod na svetu bez države. To što Erdogan vršlja po Afrinu, uz upadljivo ćutanje Rusije i Amerike, mogao bi da bude tek početak eskalacije sukoba u Siriji budući da Turska najavljuje da će ofanzivu proširiti i na prostor Mandžaba, a to je teritorija koju su SAD proglasile svojom „avlijom“ i u kojoj imaju stacionirane svoje snage. Naravno da ova činjenica nije nepoznata Erdoganu i upravo zbog toga se otvara široko polje za brojne spekulacije ko, zapravo, i s kim sarađuje u ovoj krajnje kompleksnoj situaciji. Da li je moguće da su razmimoilaženja Vašingtona i Ankare poprimila takve razmere da sada nije isključen ni direktan sukob ili je u suštini obaveštajna saradnja dva ključna NATO člana intenzivnija nego ikada, uprkos teškoj retoričkoj artiljeriji koja pre svega dolazi s turske strane? Jednako smisleno je zapitati se i šta u ovoj američko-rusko-turskoj igri zapravo smera Moskva. Nije naodmet podsetiti da je Rusija imala više nego prijateljske odnose sa Kurdima i njihovim snagama pod nazivom „Jedinica za zaštitu naroda” (YPG) koje Turska tretira kao terorističku organizaciju, baš kao što nije tajna ni da su ruske trupe bile stacionirane u Afrinu, obezbeđujući svojim prisustvom da ne dođe do sukoba između kurdskih snaga i islamskih militanata. To što se Rusija sada povukla iz Afrina ostavljajući Erdoganu neomeđeno polje za vojnu akciju, može se objasniti jedino činjenicom da Moskva želi još veći jaz između Ankare i Vašingtona, te da ozbiljno računa na savezništvo sa Erdoganom. Uostalom, u ovu sliku se uklapa i činjenica da je Rusija Turskoj nedavno prodala raketne sisteme S-400, te da je savezništvo sa Ankarom mnogostruko značajniji geostrateški prioritet nego prijateljski odnosi sa Kurdima. Mnogo manje je izgledna varijanta da je Rusija uvređeno digla ruke od Kurda iritirana činjenicom da su ovi za svog prvog saveznika izabrali SAD. Uostalom, ovakvu odluku teško im je osporiti ako se ima u vidu da je Amerika vazdušnim udarima čitavu godinu pre nego što će Rusija uopšte započeti napade protiv Islamske države, spasila opkoljeni kurdski grad Kobani. LJutnja je, međutim, stigla s druge strane, pa je tako Sipan Hemo, jedan od komandanata YPG, poslao više nego eksplicitnu poruku Kremlju. „Imali smo neke sporazume sa Rusijom. Međutim, ona ih je iznenada zanemarila i izdala nas. Oni su nas očito prodali“, rekao je. Ako postavku po kojoj Rusija želi da vidi Tursku na svojoj strani uzmemo kao relevantnu, onda se kao logično objašnjenje ruskih postupaka nameće zaključak da Vladimir Putin u konačnici želi da amputira američko prisustvo u Siriji ili ga bar svede na najmanju moguću meru. Gubitak savezništva sa Kurdima deluje kao sitan kusur u odnosu na ovaj naum. Ali proračunata kremaljska strategija ima bar jednu manjkavost. Ako je cena obuzdavanja američkih interesa u Siriji uslovljena stavljanjem na stranu agresora, tj. Turske, onda je zapravo reč o zameni teza i ne može biti govora o bilo kakvoj ruskoj moralnoj pobedi u Siriji. Na stranu to što je u ovakvim okolnostima, i bez obzira na činjenicu da je Rusija pridobila međunarodne simpatije boreći se protiv ID, smisleno je postaviti pitanje da li bi Rusija uopšte ulazila u bliskoistočnu avanturu da to godinu dana ranije nisu učinile SAD. Kremlj možda previđa u svojoj strategiji da je stavljanje svih karata na Erdogana pokeraški, a ne strateški potez. Uostalom, nije teško zamisliti kako američki predsednik Donald Tramp, ukoliko to bude neophodno, svraća u Ankaru, noseći Erdoganu na dar glavu Fetulaha Gulena, koga turski predsednik smatra organizatorom neuspelog vojnog udara. Bilo bi to bolno otrežnjenje za Putina, ali i saznanje da nije tako lako razvrgnuti duboke veze dveju članica NATO alijanse. Opet, Erdogan čitavu stvar posmatra tek kao deo šire operacije koja bi trebalo da se okonča osvajanjem Mandžaba, stotinak kilometara istočno od Afrina. Ali ta jednačina ima jednu nepoznatu, a to je kako će se ponašati SAD koje u ovom gradu imaju svoje vojnike. „Operacijom Maslinova grana ponovo smo upropastili igru onih podlih snaga čiji se interesi u regionu razlikuju od naših. Počevši s Mandžabom, nastavićemo da rušimo njihovu igru“, poručio je nedavno Erdogan iz Ankare. Nije naročito teško zaključiti da je „podla sila“ u Erdoganovom poimanju stvari Amerika i da će se tamo, sasvim moguće, naći licem u lice s tom silom. Teško je poverovati da će se SAD povući sa prostora na koji su u martu prošle godine instalirali trupe, i to upravo da bi sprečili napade proturskih militanata na Kurde. S druge strane, čeoni sudar s Erdoganom mogao bi da znači da su SAD izgubile možda i najvažnijeg saveznika u NATO, a to bi, bar kada je reč o Bliskom istoku, moglo da ima nesagledive posledice. Fokusirajući se pre svega na borbu protiv Islamske države, SAD su, kako piše Forin afers, suzile manevarski prostor podrivajući svoje odnose i sa bliskoistočnim državama i Kurdima. Tako je Vašington nastojao da zaobiđe Bagdad, direktno naoružavajući pešmerge u Kurdistanu, predočavajući im istovremeno da moraju da ostanu podređeni iračkim vlastima. Isto se desilo i u Siriji gde su SAD naoružavale YPG, istovremeno podržavajući oružane upade Turske u Irak kako bi uništila pripadnike zabranjene Radničke partije Kurdistana (PKK) koji su veoma bliski sa pokretom YPG. „Ove protivrečnosti možda na prvi pogled omogućavaju fleksibilnost u delovanju Sjedinjenih Država, ali taj politički miks se na kraju pokazuje jalovim. Američka podrška ohrabruje kurdske aktere samo u meri da pojača već postojeće strahove Ankare, Bagdada i Teherana, ali nedovoljno da obuzda destabilizujuće i, možda, katastrofalne reakcije ovih država. Drugim rečima, američki kratkovidi pristup ne može biti putokaz ni Kurdima niti njihovim neprijateljima, već samo povećava šanse za budući sukob“, zaključuje Forin afers. Ostaje, međutim, pitanje kako je Erdogan kao igrač regionalnog dometa uspeo u nameri da bira između dve tako velike stolice – američke i ruske. Svedoci smo da njegovo jogunasto ponašanje prema SAD, možda prvi put, nije proizvod njegove nestabilne ličnosti, već jasno omeđenih strateških magistrala. Najpre, Turska je dramatično smanjila svoju ekonomsku i vojnu zavisnost od Amerike i EU. Nove investitore pronašla je u Kataru i u Kini, a „pijacu“ za oružje u Moskvi i Pekingu. Podatak da je Katar bio najveći investitor sa više od 20 milijardi dolara u prošloj godini a da je za 2018. planirano još 19 milijardi ulaganja dovoljno govori. U tom svetlu treba posmatrati i formiranje vojne baze u ovoj petromonarhiji kada je Turska podržala Katar tokom prošlogodišnjeg bojkota zalivskih zemalja. S druge strane, iako su kineske investicije u Turskoj relativno male, u Pekingu se i te kako jasno razume da će upravo turska teritorija biti krucijalna na Kineskom putu svile. Kako god posmatrali stvari, svi pogledi uprti su u Afrin, jer će se prema ishodu te bitke određivati svi koji dejstvuju na sirijskom tlu. Zato su predviđanja daljih događaja krajnje neizvesna i sasvim je moguće da će se oni odigravati bez unapred pripremljenih scenarija. Ma koliko to zvučalo neverovatno. Ono što je sasvim izvesno jeste da upravo uplitanje velikih sila u događaje u Siriji ovaj sukob determiniše kao svetski rat na ograničenom prostoru.