Dinastija uzvraća udarac

Inženjeri imidža Demokratske partije i dalje bauljaju po političkom pejzažu, punih godinu i kusur nakon što mu je Donald Tramp zamrljao i poslednje obrise normalnosti i predvidljivosti, lupivši posred scene svoj iskeženi lik. I dalje zbunjeni porazom Hilari Klinton, čije je preduzetničko političarenje odnelo prevagu nad promišljenom politikom, i dalje gluvi na pozive Bernija Sandersa da svoj program humanizuju, a glasačku bazu omasove, i dalje u potrazi za najmanje neadekvatnim odgovorom na Trampa – jedno vreme je, doduše neformalno, figurirala i voditeljka Opra Vinfri – odlučili su se za dinastičku opciju. Nema drugog objašnjenja za njihovu odluku da u ime Demokratske partije odgovor prvom Trampovom obraćanju naciji formuliše i javnosti predstavi tridesetosmogodišnji DŽozef Kenedi III, izdanak porodice koja je do sad iznedrila čak 17 javnih delatnika. Jasno vidljivi trag su Kenedijevi počeli da ostavljaju s antisemitom, preduzetnikom i ambasadorom u Ujedinjenom Kraljevstvu, DŽozefom Kenedijem Starijim. NJegovu želju da zasedne u Belu kuću sprečio je Teodor Ruzvelt, pa je stari Kenedi svoju ambiciju usadio u DŽozefa Kenedija Mlađeg koji je tragično nastradao u Drugom svetskom ratu. Porodičnu težnju je ostvario drugi najstariji sin DŽon F. Kenedi koga je kao predsednika u Dalasu 1963. ubio Li Harvi Osvald. Pucanj u njega, smatrala je liberalna Amerika, bio je pucanj u progresivnu stranu Demokratske partije, premda je svega tri godine mandata nedovoljno za adekvatnu procenu DŽonove zaostavštine. NJegov mlađi brat bio je manje harizmatični Robert F. Kenedi, državni pravobranilac i senator uticajne države NJujork. Podelio je sudbinu sa starijim bratom – usmrtio ga je Sirhan Sirhan, dvadesetpetogodišnji Palestinac razgnevljen podrškom Izraelu za vreme Šestodnevnog rata. Najmlađi brat, Edvard Kenedi, bio je senator ispred Masačusetsa više od četrdeset godina, a šala veli da je dobro što 1980. nije pretekao DŽimija Kartera u trci za demokratskog kandidata za predsednika, jer bi verovatno prošao kao DŽon i Robert. DŽozefu Kenediju III, inače Robertovom unuku, samo što je postao poslanik u Predstavničkom domu američkog Kongresa, svakako predstoji dug politički put do predsedničke nominacije. Ozbiljan teret nosi na plećima – s jedne strane treba da oko sebe okupi prekaljene i istrošene njuške iz Demokratske partije i ujedno podjarmi njihov uticaj, s druge treba da kao perspektivni političar osmisli i nasleđe Kenedijevih i održivi levo-liberalni program. NJegovo opovrgavanje Trampovog hvalisanja tokom obraćanja naciji bilo je tačno ono što su u Demokratskoj partiji i priželjkivali – obilje smislene, harvardske retorike, poigravanje s patosom i približavanje svim sferama društva, inscenirano u prostorijama veoma uspešne masačusetske državne strukovne škole Diman, čime se pokušalo s otklonom od liberalnog elitizma i snobovštine viših klasa. Tramp je nastupio agresivno, a mladi Kenedi je odgovorio da „nasilnici nemaju snagu i duh naroda ujedinjenog oko istog cilja“. Preciznije određenje tog cilja je izostalo. Govorio je na španskom, hvalio pokret „Crni životi su važni“ i pomalo pesnički tvrdio da će se „Americi suditi po obećanjima koje uspe da ostvari“, čime je kritikovao neostvarivo Trampovo jemstvo da će izgraditi zid na granici s Meksikom, a potom naterati vladu Meksika da pokrije troškove gradnje. Naizgled je jedino neočekivan DŽozefov akcenat na socijalnim problemima, što se tumači kao težnja većeg dela Demokratske partije da preotme socijaldemokratsku retoriku od, smatra se, radikalnog Bernija Sandersa. Predsednik možda jeste bio u pravu kada je u obraćanju naciji tvrdio da zaposlenost raste, porezi padaju, da se birokratija smanjila, a da američki industrijski indeks Dau DŽons raste (koji dan kasnije je strmoglavo pao za 4,6 odsto u jednom danu, što dovoljno govori o Trampovom poznavanju materije kojom se bavi), ali nije imao prava da prećuti društvenu cenu naglog oporavka američke privrede. „Treba da izaberemo ekonomiju koja je dovoljno jaka da podrži rekordne cene akcija na berzi i koja je dovoljno hrabra da prizna da je pogrešno to što direktori kompanija zarađuju i po 300 puta više od prosečnog radnika“, rekao je mladi Kenedi. NJegova najveća komparativna prednost u odnosu na okoštalu američku političku scenu, koju ni vlast priučene rijaliti zvezde nije uzdrmala do temelja, ujedno je i njegov najveći nedostatak – DŽozef Kenedi III naprosto nije dovoljno politički profilisan da bi se moglo govoriti o nacrtima njegovog programa, a kamoli o konkretnom političkom predlošku. Sasvim je moguće da će u budućnosti postati novi zagovornik smirivanja rasnih tenzija, umanjenja klasnih razlika i manje intervencionističke spoljne politike, ali je jednako verovatno da će završiti i kao apologeta interesnih grupa kao Hilari Klinton. Jedino je izvesno da će zahvaljujući prezimenu imati uspešan politički život, premda bi cinik rekao da mu isto to prezime ne garantuje naročito dug životni vek. Poznato je da je DŽozef Kenedi III od malih nogu bio očekivano uronjen u čari visoke politike, jer je njegov otac – inače, takođe poslanik u Predstavničkom domu američkog Kongresa – igrao važnu ulogu u planiranju kampanje Edvarda Kenedija. Na stanfordskom univerzitetu je razvio reputaciju izrazito neporočnog, čak asketski raspoloženog studenta – kolege su mu u kafanama iz šale stalno naručivali mleko – a tamo je stekao diplome iz menadžmenta i tehničkih nauka. Po diplomiranju s 23 godine pristupio mirovnim snagama i tri godine je proveo u Dominikanskoj Republici. Upisao je potom pravo na Harvardu, a tokom studija je bio pomoćnik javnog tužioca u jednom masačusetskom okrugu i bavio se pružanjem besplatne pravne pomoći siromašnim građanima. Kada je pre šest godina obznanio da će ispred Demokratske partije da se kandiduje za mesto poslanika u Predstavničkom domu, drugi kandidati su odmah odustali od trke, svesni da se protiv takvog prezimena ne mogu boriti, a isto su postupili i svaki put kada se za ovu funkciju ponovo kandidovao. Svaki put je odneo pobedu nad republikanskim kandidatima. Dosadašnju političku karijeru obeležio je zagovaranjem za veća državna izdvajanja za razvoj nauke i tehnologije i insistiranjem da se zaposlenima u nuklearnoj elektrani javnog preduzeća Teksas instruments koji su oboleli od raka isplate kompenzacije. Jedina mrlja koju je do sada napravio ticala se glasanja protiv amandmana kojim su se nastojale smanjiti ingerencije Nacionalne bezbednosne agencije u prikupljanju ličnih podataka. Bio je jedan od retkih predstavnika Demokratske partije koji su, smatrali su prodemokratski analitičari, glasali za smanjenje građanskih sloboda. „Verujem da svaki ovogodišnji kandidat za javnu funkciju mora da izađe pred sve Amerikance, istomišljenike i pred protivnike, i da uvidi da mora da vodi ceo narod u veoma teškim godinama pred nama.“ To nije rekao DŽozef Kenedi III, već njegov deda, Robert, koji je jednom prilikom razočaran primetio da su većini njegovih kolega važna pitanja poput izgradnje socijalnih stanova „samo obična politika“. Drugom prilikom je u razgovoru sa decom bogataša, studentima obrazovanim na prestižnim univerzitetima, na pitanje gde misli da nabavi sredstva kojima planira da uspostavi socijalnu jednakost, uz osmeh odgovorio: „Pa, od vas.“ Velika su očekivanja od DŽozefa III.