Simptomi današnjice

Između dva izdanja Festa, filmska godina nije se mnogo nabolje promenila u odnosu na prošlu. Baš naprotiv. Filmska umetnost se iz godine u godinu bori sa nedostatkom ideja, izražaja, novih imena. Ako Fest otkrije iole jedno suvislo ime novog svetskog filma, novu poetiku, estetiku ili stil, to bude sasvim dovoljno da izdanje proglasimo uspešnim. Program koji je predstojeći Fest najavio ukazuje da ćemo to ime naći, očito, u pratećim programima festivala, možda u Granicama ili Thrills and Kills, sada već tradicionalno prepuštenim filmskim sladokuscima. Glavni i takmičarski program, međutim, igra na sigurnu kartu. I to je dobro. Na programu su dobitnici Oskara i favoriti što Berlina, Venecije ili Kana. Srpskih filmova, opet, ima u tragovima. Sve se svelo na spejs operu Ederlezi Rajzing ili dugo očekivanu fantaziju O bubicama i herojima ili egzistencijalnu dramu Izgrednici. Srpski daje znake života u koprodukcijama, u ovom slučaju u filmu Dovlatov, u kome čuvenog pisca u biografskom ostvarenju igra mladi beogradski glumac Milan Marić, ujedno i u prvoj glavnoj ulozi na velikom platnu. Veliki zalogaj svakako. Kako će ga zagristi saznaćemo već naredne nedelje, kada film bude bio prikazan na predstojećem Berlinalu. No, svakako najpohvalniji potez u programu Festa jeste otvaranje ovogodišnjeg izdanja sa filmom Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju Martina Mekdone, jednog od najintrigantnijih dramskih spisatelja a potom i reditelja, već nagrađenog Oskarom za kratkometražni film 2006. godine. Sada sa sedam nominacija za prestižnu statuetu, Tri bilborda... pretenduju i da, zaslužno, postanu američki film godine, jer je u katastrofalnoj godini po holivudski film ovo malo a maestralno ostvarenje odskočilo moćnim autorskim izrazom. Smeštajući radnju u ruralno mesto, Mekdona već u predznaku, naslovu filma, tako intrigantnom a toliko istinitom, okriva i njegovu suštinu – u gotovo nevidljivom gradu, nešto tako periferno vidljivo kao što su bilbordi izaziva pravu lavinu događaja, koju do precizno razrađenih dramaturških detalja ispunjavaju bes, srdžba, netrpeljivost i diskomunikacija. To mesto, pitaj boga gde, postaje sinonim čitavog društva i današnje civilizacije, mikrokosmos koji se prema vremenu u kome živimo odnosi poput peroreza, raščlanjujući njegove pore i iznoseći najveće traume na videlo. Snaga izraza Martina Mekdone upravo leži u neverovatnoj lakoći kojom nam donosi tako veliki i značajan narativ današnjice. Biće velika šteta ako Tri bilborda..., to za mnoge neočekivano remek-delo savremenog filma, izgubi trku za Oskara od Oblika vode Giljerma del Tora, krajnje nepravedno favorizovanog filma, čiji je trijumf samo rezultat dobrog programiranja svih frustracija američkog društva, datih u ovom ostvarenju kroz bajkoliku prizmu... No o tome ćemo više nakon dodele Oskara, jer će po svoj prilici čitavu dodelu obeležiti sve ono o čemu je Holivud govorio minule godine, a što nisu filmovi. Jedno malo ostvarenje takođe se veoma dobro kotira među nominovanim ostvarenjima, velikim delom sasvim zasluženo. U originalu Zovi me svojim imenom, a u besmislenom prevodu Skrivena ljubav Luke Gvadanjina, od prošlogodišnjeg Sandensa i Berlinala na listi je gotovo svih značajnih filmskih festivala, gde kupi sve lovorike, pa tako stiže i na Fest. Pitanje je, međutim, da li bi ovo ostvarenje odjeknulo tako gromoglasno da nije bilo u rukama veštog filmskog maestra kakav je Luka Gvadanjino, čiju karijeru s pažnjom pratimo još od filma Protagonista iz 1999. godine. Kao i u slučaju prethodnih filmova, Luka Gvadanjino glumačku postavu i sada bira s pažnjom i posebnom delikatnošću. Svaki karakter u filmu izrazit je u glumačkoj snazi počev od glavih protagonista Armija Hamera i Timotija Šalameja, koji su s pravom pobrali brojne nagrade i priznanja. U takvoj podeli, pomalo nepravedno su zapostavljeni glumci Majkl Štulbarg i Amira Kazar, više nego briljantni u ulozi roditelja glavnog protagoniste – sedamnaestogodišnjeg dečaka koji se zaljubljuje u njihovog gosta, mladog američkog studenta arheologije, tokom jednog dugog vrućeg leta. Radnja se dešava na severu Italije. Godina je 1983. Priča je zasnovana na dinamičnom i provokativnom romanu Andrea Akimana. Scenario je napisao slavni britanski sineasta DŽejms Ajvori. Direktor fotografije je Tajlanđanin koji je osvojio Kan pre nekoliko godina sa filmom Ujka Bunmi, koji može da se seti svojih prethodnih života. A italijanski režiser spaja sve navedene nespojivosti u maestralnosti filmskog izražaja, tvoreći ostvarenje kao direktan vizuelni i narativni odgovor na Bertolučijevu Ukradenu lepotu ili Tešineove Divlje trske. Homoseksualni odnos između dva glavna lika, u odnosu na literarni predložak ublažen je za toliko da ne šokira već da se obraća najširoj publici. I kao takvo, ostvarenje Skrivena ljubav savršen je paket i za publiku i za kritiku koja ga je u većem broju proglasila filmom godine. Čini se da je to malo preterano u proceni. Tačno je da je taj koktel različitosti režiran maestralno, oslikan poput slika renesansnih majstora platna. Tačno je i da je suptilnost ljubavnog odnosa između dva glavna muška lika sasvim precizno izvedena, posebno kroz muzičke i vizuelne pasaže. Tačno je da je i dijaloška scena između oca i sina pred kraj filma - u kojoj otac podržava njegovu ljubavnu romansu sa njihovim gostom - taj dugo traženi momenat na koji su gej aktivisti decenijama strpljivo čekali. Ali upravo u tolikoj ispeglanosti, film je izgubio ono zrno hrabrosti, direktnosti i žestine koje bi ga izdvojilo od klasičnog talasa aktivističkih filmskih priča. No, na neke filmove sa ovogodišnjeg Berlinala nećemo čekati godinu dana, kao što je to slučaj sa Gvadanjinnovim filmom ili sa filmovima Ana, ljubavi moja, Božija zemlja, Tragom kostiju, Fantastična žena i Zabava. Direktno sa ovogodišnjeg Berlinala stiže film Lice, novo ostvarenje poljske reditelje Malgoržate Šumovske, čiji smo prethodni film Telo već imali prilike da gledamo. Lice je priča o čoveku koji nakon teške nesreće na poslu biva unakažen i postaje prva osoba u zemlji koja dobija transplantaciju lica. NJegov život se menja iz korena, u medijima je slavljen kao junak i mučenik, ali on više ne može sebe da prepozna u ogledalu. Drugi film je Eva, adaptacija romana britanskog pisca DŽejmsa Hedlija Čejsa. Glavni junak je Bertrand, mladić koji je slučajni svedok smrti slavnog pisca i jedini svedok postojanja njegovog poslednjeg manuskripta. Bertrand odluči da potpiše tekst svojim imenom i odmah biva proglašen za literarnog genija. Slava donosi i pritisak da ispostavi svoje sledeće remek-delo, a Bertrandu u radu pomaže susret sa misterioznom Evom, prostitutkom visoke klase. Razgovori sa Evom ga u početku inspirišu, ali uskoro njegova opsesija ovom ženom počinje da izmiče kontroli. Zasad, možemo sasvim sigurno da zaključimo da će se u godinama posrnuća srpskog filma, jedan domaći film izdvojiti na oba festivala. Ostvarenje Kad budem mrtav i beo Živojina Pavlovića iz 1967. godine, čija je restaurirana i digitalizovana verzija izrađena u okviru projekta Vip Kinoteka uvrštena u selekciju Forum Berlinala i u program Klasici Festa, sasvim sigurno će biti daleko najbolji srpski film u oba festivalska programa.