Reaguju samo na bočicu spreja

Nedavno je Rodoljub Šabić objavio tvit sledeće sadržine: „Pre dva meseca je istekao rok za ’adaptaciju i rekonstrukciju’ paviljona na Kalemegdanu! Objekat kulture je sravnjen sa zemljom, ne postoji više. I …?” Na to mu je replicirao neko ko je možda bot, a možda samo obožavatelj naprednjačkih dela: „Šabiću da li je ovo informacija od javnog značaja“ i dobio odgovor: „Za vas gospodine to jasno je, ’nije vest’. Ali ne bi verovali za koliko mnogo ljudi, za pristojan, kulturan svet, divlje rušenje kulturnih dobara, jeste informacija od javnog značaja. I to prvorazrednog.“ U kontekstu takvog dijaloga, ali i u krizi kriterijuma za svaku estetiku koja nije šljašteći poliester i kulisa za rijaliti „Priče iz 1.001 noći“, vest da je nakon Hercegovačke naprednjacima zasmetao i Stari savski most s razlogom je izazvala paniku. I to ne samo među onima koji imaju ružnu naviku da između starog i Novog Beograda koriste tramvaj (tj. da se ne voze rutom stvorenom u predizbornoj mašti SNS-a), već i u onom delu koji je preostao od tog „pristojnog i kulturnog sveta“. Ili, bar sveta koji drži do nekih zakona i nekih pravila. Na to je upozorio i pokret „Dosta je bilo“ pomalo idealističkim saopštenjem u kome se između ostalog kaže: „Nakon nezakonitog, noćnog rušenja objekata u Savamali, koje nije rasvetljeno još od aprila 2016. godine, opravdana je bojazan da bi i most koji aktuelna vlast doživljava kao smetnju realizaciji projekta ’Beograd na vodi’ mogao biti meta fantomskog rušenja. Iz tih razloga, ’Dosta je bilo’ poziva policiju da odmah počne s neprekidnim obezbeđenjem Starog savskog mosta, a pojačano tokom izborne noći u glavnom gradu.“ „Idealističkim“, imajući u vidu da su u pomoć pozvali onu istu policiju koja je pre 22 meseca, u trenutku dok su je građani preklinjali da ih zaštiti tokom rušenja u Hercegovačkoj, odlučila da ne reaguje uz blagoslov još uvek aktuelnog ministra policije Nebojše Stefanovića i tada v.d. a sada „nagrađenog za minuli rad“ direktora policije Vladimira Rebića. A nada da se bilo ko od tih aktera u međuvremenu dovoljno kultivisao da bi shvatio kako nije ni lepo ni zakonito rušiti tuđe i zlostavljati sopstveni narod ista je kao i nada da će se pod ovom vlašću otkriti ko je rušio u Savamali. Poslednje obaveštenje o radu nadležnih organa u vezi s rušenjem u Savamali datira iz avgusta prošle godine kada je Prvo osnovno javno tužilaštvo od MUP-a tražilo prikupljanje dodatnih informacija, među kojima i izveštaj o postupanju policije u noći rušenja, ali i identitet onih koji su rušili. S obzirom na to da policija nije nalazila za shodno da postupa po zahtevu tužilaštva, usledila je urgencija u decembru i… nikom ništa. Tužilaštvo nije otpočelo saslušavanje svedoka jer čeka informacije koje ne stižu, a nije iskoristilo ni svoju zakonsku mogućnost da pokrene postupak protiv MUP-a zbog nesaradnje. Logično ako imamo u vidu da su Udruženje tužilaca i Fond za otvoreno društvo krajem prošle godine uradili ispitivanje uticaja politike na sprovođenje istrage i došli do ne baš ohrabrujućih rezultata. Upitani o odnosu tužilaštva i policije, ubedljiva većina anketiranih zamenika tužilaca (77 odsto) odgovorila je da postoji rizik od politizacije rada policije, više od polovine da tužioci nemaju kontrolu nad policijom u predistražnom postupku, a čak 36 odsto ispitanih smatra da kontrolu u većoj meri ima ministar unutrašnjih poslova i da će policija pre postupiti po lancu komandovanja nego po nalogu javnog tužioca. A pošto ministar Stefanović koji bez problema utrčava u istragu kada mu je to po volji (založio se za suspenziju policajaca koji su pretukli Andreja Vučića pre nego što je tužilac izašao na teren), „nema baš ništa“ s istragom u Savamali, logično je da i tužilaštvo ima to isto „ništa“. A kako ponašanje te i takve policije izgleda u praksi najbolje se vidi prilikom poređenja audio-snimaka iz noći rušenja u Hercegovačkoj i video-snimka koji je pre neki dan osvanuo na fejsbuk-stranici Inicijative „Ne davimo Beograd“. Pre 22 meseca građani su zvali policiju, operaterke su to prenosile šefovima, a oni su im preporučivali da ne čine ništa. U transkriptu razgovora do kog je došao zaštitnik građana stoji i ovo: „Šefe, imamo još jedan poziv iz Hercegovačke 4, ovo je nešto novo“. Poziva Đ. Đ. i kaže da su njegovog radnika vezali jedno sat vremena i oduzeli mu telefon da nikoga ne poziva. Isto da postupim kao što je bilo i sa onim?, a nadređeni joj odgovara: „Tako je.“ Međutim, kada je prošle nedelje jedan jedini aktivista sa bočicom spreja došao do ograde koja „štiti“ srušeni deo Savamale i napisao „Mesto zločina“ za samo nekoliko minuta pojavilo se obezbeđenje, pa policija, pa komunalci i na kraju žandarmerija da bi, kako Inicijativa navodi, demonstrirali da policija dolazi samo kada je zove vlast a ne i građani. Međutim, ma koliko bila fascinantna uloga Stefanovića i policije u slučaju Savamala u ovom trenutku bi bilo logično da prioritet istrage bude gradska vlada. I to ne samo zbog činjenice da je predsednik SNS-a izjavio da su za rušenje krivi gradski čelnici već zato što je te po njemu „krivce“ postavio na naprednjačku gradsku izbornu listu koju je krstio sopstvenim imenom, ponudivši ih kao heroje i nešto najbolje što ima. A ako je to izborna ponuda, bilo bi neophodno da postoji i stav tužilaštva o njenom legitimitetu. Za dve godine je bilo dužno da građanima da bar neku naznaku da li im se nude ljudi koji su učestvovali u zločinu u Savamali, što tvrdi i Vučić i što se može naslutiti i iz izveštaja policije koji je objavio KRIK. Više nego dovoljno informacija ima u još jednom izveštaju zaštitnika građana iz 10. juna 2016. koji je potpisala zamenica zaštitnika Vladana Jović i koji je iz nepoznatih razloga ostao izvan interesovanja i tužilaštva i javnosti. Ona je uz niz primera utvrdila da su propusti u radu organa i službi gradskih vlasti „toliko teški i očigledni da odaju utisak namerne greške, a ne slučajnog propusta“. Takođe, da se na osnovu zapisnika i službenih beležaka gradskih službi i organa, stiče utisak da je postupanje organa i službi bilo i više nego organizovano kako bi što pre otpočeli radovi na toj lokaciji. Kao jedan od primera navedena je brzina uklanjanja svih dokaza iako je zvanično podnet predlog za njihovo obezbeđenje. Grad je izbegavši uobičajen način komunikacije mejlom (što po mišljenju zaštitnika građana dokazuje potrebu da se što hitnije postupa) zatražio od opštine Savski venac da što pre ukloni sve. S obzirom na to da je opština odbila, posao su obavile gradske službe i to uz „dozvole“ koje su pribavile za dva i po sata. Na pitanje predstavnika zaštitnika građana da li su smatrali da ovakvim postupanjem uništavaju dokaze eventualnog krivičnog dela, odgovorili su da na terenu nije bilo policijske trake ni policajaca koji su obezbeđivali to mesto. A po svemu sudeći nisu se ni pojavili da zaštite mesto zločina u narednih desetak dana, dok je grad temeljno uklanjao dokaze. Reaguju samo na bočicu spreja.