Žene kao instrument politike

Slogani „LJubav i beba - prvo što nam treba, „Rađaj, ne odgađaj!“ i slični, pobednički na konkursu Ministarstva za kulturu, a nastali za potrebe kampanje za porast nataliteta, ipak se neće pojaviti na bilbordima zbog negativne reakcije javnosti. Ali će ostati upamćeni kao još jedna od besmislenih političkih mera, i novo bacanje novca već zadužene države. U kojoj vlastodršci kao da ne žive, ili nisu obavešteni šta se u njoj događa. Sekularne stavove sa vrha podržava i Crkva, pa je patrijarh Irinej nedavno obavestio Srpkinje da su „dužne da rađaju“. A mitropolit Amfilohije „upozorio“ da one „u svojoj utrobi pomore godišnje više dece nego Hitler, Musolini i Broz zajedno“, ne uzimajući u obzir recimo statistiku po kojoj muškarci, zapravo, „koče“ rađanje, pre svega zbog ekonomskih (ne)uslova. O tome kako se žena posmatra govori i izjava državnog sekretara za informisanje Aleksandra Gajovića koju parafraziramo: „Muškarci treba da vode državu, jer žene za to nisu sposobne“. Gajović je „slučajno“ bio i član Komisije za izbor besmislenih slogana, protiv kojih se pobunila i Zorana Mihajlović, predsednica Koordinacionog tela Vlade za rodnu ravnopravnost, kao za žene uvredljivih. U kakvoj to Srbiji žena živi danas? „Patrijarhalna matrica u kojoj se žene prvenstveno posmatraju kao majke opstaje i istovremeno se (re)konstruiše i kroz pronatalitetne politike koje, umjesto da intervenišu unutar socijalno ekonomskog sistema, ’prisvajaju’ ženska tijela kao instrument nacionalne politike“, kaže dr Jelena Višnjić, iz Feminističkog kulturnog centra BeFem. „Na taj način žene se pozicioniraju u ’vaginalnoj zoni’, a ne kao aktivne sudionice u socijalnoj areni koje imaju relevantno mišljenje o političkim, kulturnim, ekonomskim i društvenim kretanjima“, dodaje, naglašavajući da je uloga majke jedina kojoj ženi daje potpuni legitimitet. Što je stavlja u podređeni položaj. Umesto da stvori uslove za ravnopravnost polova, što bi uspostavilo zdraviju društvenu klimu, ili, ako joj je toliko do porasta nataliteta, da „ublaži ekonomske cene podizanja deteta, uskladi rad i roditeljstvo, snizi psihološku cenu roditeljstva, sprovede edukaciju...“ i druge mere predviđene Strategijom za podsticanje rađanja iz 2008, država donosi još jedan strateški dokument, slične sadržine, i slične sudbine – mrtvog slova na papiru. „Nažalost, ne mogu da se sjetim ni jednog logičnog poteza ove države, osim politika mjera štednje i urušavanja sistema socijalnih servisa koja se u najvećoj mjeri reflektovala upravo na poziciju žene, kako kroz feminizaciju siromaštva, tako i kroz konstantne radne neizvjesnosti“, kaže Višnjić. U halabuci raznih pritisaka da žena „rodi“, zaboravlja se na stanje u zdravstvenim ustanovama, smanjenje broja medicinskog osoblja, nedovoljan broj kreveta u porodilištima, porođajnih sala... I za ono što joj „strateški“ pripada, porodilja mora svojski da se potrudi. Pa, da dobije novčanu pomoć od 10.000 dinara (u Beogradu), plus 38.000 od Republike, majka mora da lično obiđe mnoge šaltere, prikupi silnu dokumentaciju koja nije elektronski umrežena sa institucijom (Sekretarijatom za socijalnu zaštitu) gde se sve to podnosi. Mora da se nateže sa neljubaznim službenicima i maltene se pravda što bilo šta potrebuje. „Slično je i u slučaju paketa koje dele po opštinama, a da se pritom i ne zna šta taj paket sadrži“, kaže Aleksandrija Ajduković, samostalna umetnica. Ako je suditi po onom što se dobija u porodilištima - malom pakovanju pelena, jednoj portikli i nekolicini reklamnih pakovanja probiotika - država se baš i ne pretrže, ili čak manje od trgovinskih lanaca za prodaju navedenih artikala. S druge strane, mere poput povraćaja PDV-a na opremu za bebe, kao da su skrivene od javnosti, pa se za ovo obično saznaje u redovima pred svim tim šalterima. Kao da u sklopu strategije nije mogla da se uvede i davanje instrukcija majkama kako da ostvare svoja prava - već u porodilištu. Gde bi mogla i da se obavi celokupna birokratija, da je više pameti i iskrene želje da se porodilji pomogne. Sve te administrativne zahteve može da ispuni ne samo vrlo pismena žena, već i ekstremno organizovana (kakvu bismo rado videli i za predsednika/cu). Ali, upravo su njima slogani, posebno pomenute vrste, najmanje potrebni da bi bile podstaknute na rađanje. „Smatram da kampanje za podsticanje rađanja ne treba uopšte da postoje, jer je pitanje majčinstva lična odluka svake žene“; naglašava Jelena Višnjić. Sa druge strane, te kampanje su uvek deo „medijskog narativa koji nastaje unutar socijalnog poretka mapiranog ekonomskim, kulturnim i političkim odnosima“, apostrofira. U konkretnom trenutku, konkretno u Srbiji, taj je poredak „neoliberalan, patrijarhalan, heteronormativan“ (onaj što homoseksualnost drži za bolest, prim. nov.), takav da je „u samom startu osporena mogućnost bilo kakve emancipatorske i osnažujuće politike“, ističe Višnjić. I, ako nekakva strategija i postoji, ona je usmerena ka „marginalizaciji ženskog subjekta, utišavanju ženskog glasa, nakon svih već osvojenih prava“, kako situaciju vidi Jelena Višnjić. Ovo je, kaže, vrlo primetno u sloganu „Dosta reči, nek zakmeči“, jednom od prvonagrađenih na konkursu Ministarstva kulture. „Patrijarhalna strategija proizvodnje potčinjene žene zamijenjena je strategijom proizvodnje nevidljive žene“, ukazuje Višnjićeva. To je prava slika „opresivnog sistema“, dakle, nasilnog i agresivnog, čija primena „ima kontinuitet u državnoj politici Srbije“, ona navodi. Agresivno istupa i SPC, uz još veću „slobodu izražavanja“. Pa se može zaključiti da bi najradije ponovo zabranila abortuse, što je, smatra Višnjićeva, uskraćivanje jednog od osnovnih ljudskih prava, koje (zamislite!) uključuje i žene. Sve su to mere svojstvene „nacionalističkim projektima, u kojima država i crkva prisvajaju ženska tela kao vlastite teritorije“. O tek rođenoj deci, država se „brine“ na pomenute načine, zagorčavajući život majkama obilaženjem šaltera. Ima i drugih pokazatelja rogobatnog odnosa, kao što je, recimo, nedonošenje zakona za utvrđivanje identiteta beba nestalih iz porodilišta, na šta Srbiju obavezuje odluka Evropskog suda za ljudska prava, još od 2014. godine. Čime, zapravo, država pokazuje „svoje pravo lice“, i oblik svoje „etike brige“, prema roditeljima, deci, i u krajnjem slučaju, „prema svima nama“, decidirana je Višnjićeva. Pored svih ovih, zapravo, kontramera za podsticaj rađanja, država i crkva su dovoljno drske da adresiraju prvenstveno žene u svojim „kampanjama“. „Pravoslavni koncept koji se odnosi na ulogu žene u društvu, a koji istovremeno promovišu i desničarske partije kao političke stavove, jeste povratak žene u prostor privatnog, u kojem je njeno primarno delovanje uloga supruge i majke“, navodi Višnjić. „U sekularnom društvu kao što je naše, granica između države i crkve bi trebalo da bude jasnija“, ona ističe, pa patrijarhalni, tradicionalni, konzervativni diskurs crkve i desnih politika ne bi zauzimao ovoliko prostora. Ni proizvodio govor mržnje i diskriminaciju prema ženama. Što će reći, draga državo i njeni predstavnici, pređite na dela i manite se reči. Reči vam ne idu od ruke, ni u kampanjama, ni u drugom javnom obraćanju.