Pravda za Miškovića

Vladavina prava i pravna država je toliko ponavljana fraza u političkim govorima da ima efekat ambijentalne buke. I ovaj tekst bi se pretvorio u ambijentalnu buku ukoliko bih na smislen i politički korektan način pisao o važnosti vladavine prava i pravne države za opšti napredak Srbije. Umesto toga, reći ću tako da me svi čujete, na način kako to do sada nije rečeno – tražim vladavinu prava i pravnu državu, tražim pravdu za Miroslava Miškovića! Da se razumemo, ovde ne pišem o sudskim postupcima koji se vode protiv dotičnog. Pravda koju tražim se odnosi na građevinske projekte koje g. Mišković planira i najavljuje duže vremena, a za koje ga administracija opstruira. Utisak je da je Mišković u političkoj nemilosti i da od njegovih projekata nema ništa dok je tako. Istovremeno, više je ljudi u Srbiji osećalo empatiju prema Nemačkoj vojsci 1944. godine nego prema Miroslavu Miškoviću danas. I baš zbog toga moramo da odvojimo bitno od nebitnog. Nebitna je harizma ili dopadljivost dotičnog, vrednost projekata, broj zaposlenih, druge optužnice/suđenja, iznos plaćenog ili utajenog poreza i njegova uloga u političkom životu zemlje. Bilo čiji lični animozitet, uključujući i predsednika Republike, prema bilo kome, uključujući i Miškovića, ne sme uticati na postupanje administracije. Pravna država je kada možete biti i omražen i u političkoj manjini, a opet računati i na pravo i na državu kao da ste najbogatiji ili da ste predsednik. Čemu lijem suze dok ostali kliču „ima pravde“ (ili Boga/predsednika)? Ukratko, ovo zadovoljstvo nas košta. Pravna država se ipak „sipa u traktor“. Slučaj g. Miškovića je poznat investitorima i govori im više o Srbiji od Duing Biznis liste Svetske banke. A kada oterate institucionalne investitore ostaju vam samo oni drugi. Ti drugi, oportunisti, investicionu priliku traže u magarcu sa nogama duboko zaglavljenim u blatu. Problem je što taj magarac nije ni g. Mišković, nisu ni političari, već građani čiji kvalitet života zavisi od visine mesečnih primanja. Eto prilike da i g. Mišković kaže „ima pravde“. Drugi problem je što se šalje pogrešna poruka i administraciji i javnosti. Obračun koji se percipira kao lični, vodi se državnim resursima. Ako može predsednik države ili Vlade zbog ličnih animoziteta ili interesa da traži nešto na šta nema pravo, zbog čega to isto ne bi mogla bilo koja tetkica na šalteru, policajac ili lekar? Ako osoba sa najviše formalne vlasti u zemlji ima potrebu da prekorači to najviše što mu je dato, ne možete zabraniti tetkici njeno pravo na čokoladu ili policajcu na hiljadu dinara. Tražim pravdu za Miškovića iako znam da je to nemoguć zahtev. Da li će g. Mišković dobiti moguće, milost vlasti, značajno je samo njemu. Da li možemo imati pravnu državu kada svi, od tetkice na šalteru do predsednika države, žele više vlasti i „zakona“ u svojim rukama od vladavine zakona? Svrha osvajanja vlasti ili rada na šalteru je oduvek bila ta vlast i „zakon“ u sopstvenim rukama. Otklon ka vladavini prava je pitanje suštinskog društvenog zaokreta a ne pitanje pojedinca, predsednika ili neke političke partije. Verovanje i nada da ćemo na izborima naći rešenje za naše društvene probleme je, nažalost, samo iluzija postojanja lakih rešenja. Ima pravde. Nacionalni direktor i rukovodilac odeljenja za procene vrednosti za jugoistočnu Evropu u kompaniji Jones Lang LaSalle